Дани(ј)ел Симић

Дани(ј)ел Симић: Синдром Дара – уз симптоме Ковида

Масмедијска епидемија у Српској је прошла. Више нико те мјере озбиљно не доживљава. Прошао је и страх, и вјера. Нема државне установе у коју сам ушао у посљедњих седам дана, а да је било ко од запослених носио маску, сем некад портира или полицајца. Али зато сви причају о – Јасеновцу.

четвртак, 25 фебруара, 2021 / 15:29

Владимир Илич Лењин је 1922. године изрекао често навођену мисао-директиву: "Од свих умјетности, за нас је најважнији филм".

Данас је филм на разини Сергеја Ејзенштајна пропагандно-политички прегажен. Ботовима, прогонитељским персонализованим огласима и учинком кратких титлованих видеа на дмрежама. Живчани палац омладинца, који је прочитао једну или ниједну књигу прошле године, већ након пар секунди иде на сљедећи клип. Онај, чије отварање у трептају ока, боље држи пажњу.

На све то, српски народ у цјелини је још на пропагандном нивоу Октобарске револуције. Осим што чак и прошловјековне методе раде посао – револуције нема. Камоли еволуције.

Пишем ово опет, позивајући се на колективно свјесно и несвјесно, из страха да је неће ни бити. Да ће тековине симултане тв-премијере Даре из Јасеновца у три српске државе, полако ископнити и вратити нас у устајалу бару самопрезира и пљувања по сопственим светињама. И то за паре пореских обвезника Србије, Српске и Црне Горе.

Молба пребирача костију

То говорим као неко кога исмијавају, презиру и обилазе у широком луку; управо зато што у јавност више од двије деценије покушавам наметнути тему страдања Срба, посебно у Другом свјетском и Отаџбинском рату. Чисто из мотива да се не понове, као и да се мом народу не намеће осјећај непостојеће кривице пред човјечанством. Но, за то никада нема пара. Барем у Српској.

Дошло је до невјероватне промјене у јавном мнењу везано за ове теме, те апелујем да тај талас не треба јахати дневнополитичким, мегаломанским обећавањем још пара, за још гомилу филмова, који још немају ни сценарио за оцјену. Треба ту енергију зауздати и каптирати системски. Остваривим, али редовним финансирањем, са јасно зацртаним циљевима. Колико год такав план сад у свечаној атмосфери буђења разума дјеловао скромно.

У противном, велике паре би могао добити неко ко их уопште не заслужује, као Лордан Зафрановић.

Овај титоистички редитељ, за кога се очекивано заузела једна оцвала дама за интелектуалну пословну пратњу из Београда, спином да је Дара плагијат његовог сценарија, у потпуности је на трагу филма Дане Будисављевић.

У њему се Срби као именица готово ни не помињу. Нијесу то никаква "Дјеца Козаре", већ су у Јасеновац одвођени Срби (мушкарци, жене, дјеца, старци) из свих крајева Независне Државе Хрватске. За такве приче и редитеље, новац нека да Неовисна Република Хрватска, иначе ћемо проћи као у случају Турнеје и Св. Георгија.

Помоћи ћемо сироту, на своју срамоту.

Како је могуће?

Сав овај набој, који готово да се чује како пуцкета у ваздуху, док Срби листом дијеле линкове, препиру се у коментарима или једни с другима диване у реду пред банком, не би био могућ да српски народ није заинтересован да о томе чује. Кад је тако, питате се, како је могуће да од 1945. године није снимљем филм о Јасеновцу? Како је могуће да људи као ја бивају прогоњени или кажњавани због тога?

Могуће је јер на Факултету драмских умјетности у Београду сједе они који јавно и идеолошки пљују овај умјетнички сасвим просјечан, а културолошки и пропагандно за Србе немјерљиво битан филм. На Катедри за историју у Београду чучи извјесни Никола Самарџић, који најодвратније умањује и правда Покољ, да га је колега Милош Ковић морао тужити. Истовјетној катедри у Бањој Луци је шеф клеветник Горан Латиновић.

Са екипом доконих кваизиисторичара, који дијеле линкове Новости из Загреба или Данаса из Београда, а запослених углавном у Републичком центру за истраживање рата и ратних злочина, те Вељка Ђурића Мишину из Музеја геноцида (над неименованим народом) из Београда, не само да лажима и будалаштинама роваре како Срби не би добили парњак термину Холокауст, већ као да раде за Стипу Месића или барем Милорада Пуповца.

Предњаче у ревизионизму, који смањује број српских жртава Јасеновца са 700.000 на свега 80.000!!!??? Као да их је Туђман правио, они то први испуцавају у јавност, користећи се својим незаслуженим, окупаторским вактом и негативном селекцијом стеченим позицијама у систему државе. Још их нико није тужио за то што раде.

Шта је још могуће?

Сад су се ушутили јер их је Синдром Дара испрепадао. Али, исти ти, којима не би пало на памет да кажу "у Холокаусту није страдало шест милиона Јевреја", односно да се "баве истраживањима да Аушвиц није прогутао 1.300.000 душа", већ ће сутра наставити лажно оптуживати за антисемитизам неистомишљенике. Истовремено, најгрђе вријеђајући Гидеона Грајфа. Јеврејина, који има подршку власти РС и са жетон-ревизионистима се не слаже.

Такође и Србољуба Живановића, који је за разлику од њих радио стварна истраживања, те након ексхумација обављених 1964. године изнио тезу да је број жртава Јасеновца чак и већи од 700 хиљада. Поред свега тога, Земаљска комисија Хрватске је 1945. године изнијела ту бројку од 700.000, а након истраживања удешених 1945. године, Државна комисија Југославије је 1946. године закључила да би број могао бити између 500 и 600 тисућа.

Било је то, дакле, на лицу мјеста и прије него што је голооточка пропаганда Јосипа Броза сравнила логор са земљом и на њему посадила апстрактни споменик са неутралним латиничним стиховима хрватског писца, Ивана Горана Ковачића.

Исто тако, шта ћу кад морам бити слуђени смор и негативац за дезоријентисане Србље, игумана Високих Дечана, Саву Јањића, молим да као српски духовник и ауторитет не само у Метохији, користи српско писмо на дмрежама. А он ми одговара правдањима, аргументима и "шалама" на нивоу Мртво Пувало.

А није то мој посао. Са хијерархијом СПЦ имам везе толико, што за славу славим Стефана Дечанског. Посао српског патријарха је да сугерише владики Јовану Ћулибрку да се, као стручњак за страдање јеврејског народа, мане мирских послова око комеморације српских жртава. Да се посвети монаштву и својој епископији, која има вјерника колико просјечна парохија у Бањој Луци.

Југонеуралгија и дијељење кондома на литургији

Зашто филм о Јасеновцу није снимљен ни након 1992. године, најбоље ће вам рећи чињеница да је РТРС премијеру Даре најавио латиничицом им милом. Након што смо их прозвали, по ко зна који пут, да оперу своју савјест пред српском публиком, нијесу морали ићи до Београда и тражити неког као Ранко Бугарски. Зовнули су Душка Певуљу, професора Филолошког факултета у Бањој Луци.

У условима када и сам правилно примјећује да су језик Вука Ст. Караџића преименовали у стандардне варијетете "хрватски, босански, црногорски"; те неће одрећи да је "ћирилица угрожена", опет не пропушта прилику да (такође, по ко зна који пут) нагласи српску дијагнозу схизофреније: "и латиница је српско писмо".

Даље каже: "писмо није битно – већ језик". А на језик одавно немамо ексклузивно право, чак ни у Хагу гдје се зове БХС, те га у постинформатичком друштву разликује само код који примјењујемо за његово биљежење.

То је неки необјашњиви СФРЈ-комплекс, који Срби себи намећу и кад га нико други неће. РТРС је тако, док већ деценију на ФТВ нема ни трага од српског писма, одмах полетио да примјени овај Певуљин поучак и клип са гостовањем уваженог професора на Јутјубу именује искључиво латиницом.

Што ће рећи да је та азбукоубиствена наука, као кад би свештеник који учи да је коитус прије брака смртни гријех, истовремено средњошколцима на служби дијелио кондоме и приручнике о сигурном сексу.

Један позив мијења све

Српска је мала земља. Становнишвом и од многих, не баш толико великих градова. Као пола Београда. Одлуке се доносе са једног мјеста, често обичним телефонским позивом. Уз Глас у штампи и Фронтал.РС на интернету, јер Срна свој плаћени сервис има само на латиници, РТРС је још једина потпуно непокорена телекомуникацона тврђава српског писма западно од Дрине. Таква, да јој постојање не зависи од зараде на тржишту.

Једним позивом, који захтијева да се укине "латинична варијанта" отвориле би се очи и нама, и онима који су то већ урадили на ФТВ без икакве посљедице и буке. А суштински и даље раде на БХТ, без да их ико оптужује, као што ће рећи на мој разуман приједлог алфабетске одмазде – да је шовинистички екстремизам. Још је то лакше наредиво, у основним и средњим школама, које више уче о страдању јеврејског и "антифашистичког" народа, него српског.

Но, тај позив никако не долази.

То све јасно говори да Синдром Дара преживљавамо уз симптоме Ковида-19. Без чула да намиришемо како нешто смрди и укуса да осјетимо како су нам свјетоназори бљутави. А кажу на ТВ да смо, ако се тако осјећамо, у смртоносној опасности.

Откровење опет научава, да ће нас Свевишњи и историја такве избљувати из уста својих, јер нити смо студени, нити смо врели.



Оставите одговор