Дневник Дијане Будисављевић: Прилог наставку истребљења Срба

Ово је филм за који сценарио као да је написао Милорад Пуповац, а режирала и продуцирала га Колинда Грабар-Китаровић. Сасвим је разумљиво онда, што је добио силне награде по хрватским фестивалима и новац државе Србије.

петак, новембар 29, 2019 / 16:19

Да ли је филм добар? Дани Будисављевић сигурно јесте. И њеној родбини. Има ту потресних сцена, како мухе упљувавају очи и уста полумртвој дјеци. И потресних свједочења.

Жене ће обавезно пустити сузу. Обрисати нос. Посебно оне што имају дјецу. Има и цитат из Подземља Емира Кустурице, кад Хрвати дочекују са радошћу и нацисте и комунисте. Занатски је то, углавном, сасвим у реду.

Цјелокупној хрватској јавности и државним установама је ова покретна слика свеједно изванредна. Но, Србија, али и Српска, да имају икакво руководство које држи до себе и своје земље, филм би забранили за пројекцију.

Барем без јасног саопштења надлежних, који би се морао приказати прије пројекције на платну. Ко је ту, кога, у које вријеме и колико убијао!?

Наравно, умјесто тога, они дјело помажу. Хвале. Истичу.

Више од пола сата нема Срба, само „православци“

Посебан печат одвратности, даје то што је Дијана Будисављевић значајна историјска личност, управо јер је помагала оне које нико није хтио ни погледати. Оне, који су били онечовјечени и обесправљени више и од Јевреја.

У филму се фактографски наводи да су „православним“ женама и дјеци хрватске власти слање помоћи наглашено забрањивале, док су јеврејским допуштали.

Прије свега зато, болесно је што и у самом филму који се тим бави, првих више од пола сата (четрдесетак минута), уопште не помиње ријеч Србин. Да ово пустите неком Чилеанцу, Нијемцу, Египћанину или Вијетнамцу; не би имали благе везе ко је ту страдао од кога. А поготово зашто.

Постоје Јевреји (Жидови) и Хрвати. Спомиње се чак и Хрватска православна црква, али Срби не. Срби су искључиво „православци“.

Синдром Боже Јудаша

Први пут име те гнусне нације, и то погрдно, употријебе у филму хрватске усташе приликом претреса стана Будисављевића гдје се скупља помоћ. Сврставајући међу њих и Дијану, која је прије тога децидно у филму рекла да је Аустријанка и католкиња.

Дакле и Аустријанка, и католкиња. Не само католкиња. Без обзира што је удата за „православца“.

Свакоме ко је на Фронталу читао коментар и примједбу на причу о Божи Јудашу у Јутарњем листу (сирочету са Козаре, Суботићу по оцу), зна да то уопште није случајно. Тамо огроман, илустрован текст о Покољу над Србима, нема ни једну једину ријеч о томе да је главни лик одведен у логор јер је био Србин. И само због тога. Нема ријечи Србин уопште.

Тако се то данас ради у Неовисној Републици Хрватској, уз помоћ Српске и Србије. Филм о Дијани Будисављевић, филм о Покољу над православним Србима у Независној Држави Хрватској, свега шест пута употребљава лексему Србин!!!

Стварно је непримјерено објављивати број колико пута се помињу друге. Али и то се може.

Србин – ријеч коју треба избјегавати

Срба нема уопште. Србин је забрањена ријеч у Хрватској. А и шире. Осим ако се употребљава као синоним за зло. Доводите се беспотребе у проблеме.

Дијана је спашавала дјецу! Је ли то јасно? Дјецу, а не српску дјецу. Њој је било жао дјеце. Дјеца немају нацију. Треба и у причи о жени која је покушала бар малодобне „спасити“ од Хрвата, избјећи непријатност да се превише прича о Србима. Њих се спашава, али разумијете већ.

Да ли је то могуће у било којем другом документарно-играном филму овакве тематике? О страдању јеврејског народа, напримјер? Наравно да није! Овај филм, управо, изванредно показује како је један национализам прије свега идеолошка, а не генетичка категорија. Како Срба зато више нема.

Срби, а поготово ови које је спасила Дијана Будисављевић, у идеолошком смислу више не постоје. Одушевљење и одсуство критике које овај филм изазива код онога што други сматрају још увијек Србима и од њих добијају паре, најбољи је доказ тог ишчезавања.

Зато је, како то имам обичај рећи, Никола Тесла идеалан Србин за данашњу Хрватску: Славан, избјегао, мртав.

Усташе олош, Степинац добар, комунисти олош

Ово је филм у којем сасвим симптоматично (и обавезно у погледу оваквих пројеката) улоге налазе Мирјана Карановић и њен Ермин Браво. И Тихомир Станић, дакако. Ваљда као глумачка персонализација (односно приватизација) српских државних пројеката, везано за филмове око дешавања у широј околини Општине Козарска Дубица.

Тако госпођа Мира, невјешто глумивши Загрепчанку, каже: Нијемци су нам довели најгори олош на власт. Павелић и остали су до јуче били у затвору, а сада су велики државници. Наравно, за породичним ручком у српској породици, она каже „и ми смо православци, а то је усташама исто као да смо Жидови или Роми“.

Степинац је људина једна у небраном грожђу. Он осуђује насилно католичење и дивљања Независне Државе Хрватске, а на опаску Дијанину да им је „он духовник“, упућује је да „проба код својих“. И круг је затворен. Нијемци су ипак и помало добри, воле дјецу, а посљератни комунисти узимањем и губљењем Дијанине архиве која ни до данас није пронађена (како се каже у филму), имају пропорционално негативну улогу.

Потписала би ово и Грабар-Китаровићева. И немојте мислити да није. У Загребу читају сценарије, прије него дају паре.

Преживјели са хрватским нагласком

Спонзор овог филма је и Хрватска радио-телевизија. Јавни сервис који макар у ТВ Календару, сваки дан, нахрани своје гледаоце мржњом према „српско-комунистичкој злочиначкој агресорској армади“, те „барбарима са истока“, који је сачињавају. Редовно пушта Томпсона, Шкору, Дежуловића. Слави уживо побједе НАТО против Срба. Бљесак и Олују.

Дјеца логораши, која се појављују као свједоци, причају тако да је јасно како и данас живе у земљи која има заставу, и монету, и цјелокупну идеологију по узору на Независну Државу Хрватску Анте Павелића. Терминологију. Иконографију.

У филму се први појављује Живко. У чамцу, уз весло има још и четверознаменкасти логорски број, на металном привјеску око врата. То му је презиме, како он каже. Каже и да не зна ко су му отац, ко му је мајка, браћа, сестре. Одакле је и ко је уопште. Овај филм нам не даје одговор на таква питања.

Он их наглашено ни не разматра.

Дјеца логораши, данас Хрвати

То је зато што су Живко (Новорођенче), као и раније поменути Божо Јудаш (Суботић), данас Хрвати. И католици. И незгодно је сада рећи да су сва српска сирочад након Другог свјетског рата, а која су била тако мала да се ничега сјећала нијесу, добили за датум рођења дан оснивања Независне Државе Хрватске. Уз тај морбидитет, дата су на усвајање хрватским породицама још у вријеме трајања истребљења њиховог народа.

Осим указивања на комунисте, којима је Дијана предала своје хартије као Додик Американцима грађу из Јасеновца, нема разговора са свједоцима о томе. У смислу како су касније они доживљавали себе? Свој лични и колективни идентитет? Шта је Дијана значила тада, а шта данас? Каква су њихова религијска опредјељења? Каква њихове дјеце? Како су доживјели период 1990-1995. те повампирење усташтва и ново етничко чишћење Срба? Је ли доста различито од периода 1971-1974?

У овом филму се, додуше, помиње Јасеновац. Помиње Градишка. Помињу Подграци и Козара. Не помиње се Јадовно и Јастребарско као пријатељ дјеце, нити Дане Лукајић. Како једне године није било ни слова у хрватским медијима о комеморацији, а како су наредне сви нацртали да сниме реакције српских политичара на хапшење „злочинца са Мањаче“.

Непознат нетко

Неко им је јавио, као што и овај филм у којем има заиста потресних сцена и успјелих кадрова, није случајно српско страдање ставио по страни, како не би одвлачио пажњу од лика и дјела Дијане Будисављевић.

Наравно, и правио беспотребне проблеме око продукције и промоције. Данас је у току опсежна припрема да се ревидира број жртава баш Јасеновца. Од свих готово непознатих стратишта за истраживати у првој земљи са логорима посебно за жене и дјецу у Европи – баш Јасеновац. Кажу, српски мит.

Све се то дешава уз неразумљиво пожуривање и медијско проституисање, те злоупотребу и приватизацију институција од стране самих Срба, у име српских држава. А ти Срби, када сами не знају и не смију да праве филмове о оваквим личностима и догађајима, претворе свој народ (дакле и потенцијал којим владају) у оно чиме завршавам:

Једна стара госпођа, преживјело дијете логораш, од тих штедрих шест пута колико су Срби поменути у филму од сат и двадесет осам минута, каже за саму себе: „ти православци, како су их звали, православци, а не Срби“.

Дакле, их.



33 КОМЕНТАРА

  1. Покољ је пилића и крмача у сезони, молим не користити то за због вјере у Христа Бога живога страдајући Свети Народ. Прилично је понижавајуће.

    А кад се пише о Госпођи Дијани Будисављевић, онда прво да се човјек прекрсти, три пута.

    Госпођа Дијана Будисављевић, удата за Србина хирурга г. Јулија Будисављевића, са своје двоје дјеце, Срба, не обазире се ни на шта. Ни на ризик за своју породицу, за мужа, ни своју дјецу, него спасава мале мученике. Мале мученике због вјере, заиста праве хришћанске – православне. То је њихов малишанима главни гријех.

    Да су били католици, не католци непотписани ауторе, ништа им не би било. Мало прелистај правопис српског језика.

    Госпођа Дијана Будисављевић ризикује не само свој живот, него и своје дјеце, као наши славни прадједови који су под Турцима сачували и вјеру и народ. По цијену своје дјеце.

    Слава јој и хвала!

  2. Sve je tacno sto ste naveli. Vi ,kaopoznavalac ove golgote mogli bi napisato scenario za film o genocidu koje je izvrsila NDH nad Srbima ,a koji jos traje, i da se snimi film po istinitim dogadjajima, bez ideoloskih i politickih sminkanja.

    1. SRBI Komunisti su radi svojih udobnih fotelja i polozaja zataskavali Pokolj i Genocid da se nebi zamjerali kolegama hrvatima i danasnja Hrvatska je stvorena na srpskim grobovima i zemlji koju je i SRBIJA priznala.

      1. U Beogradu je postojala i normalno radila ambasada NDH 1941-1945
        Tito nikada nije posjetio Jasenovac.
        Mosa Pijade je predlagao administrativno rasparcavanje Hrvatske ali Tito i SRBI-komunisti nisu dali.

  3. Филм нисам гледао, па и не могу дати суд ни какав је (искрено ту сам скептик да Хрвати уопште могу направити добар филм, имају један баш добар „Коњаник“ из 2004-е, и то је буквално све, остало је чемер и јад), ни да ли су догађаји вјеродостојно приказани. Упознат јесам да се избјегавало помињати да су то српка дјечица, већ се инзистирало на вјерској одредници, православна, о чему аутор текста и пише.

    Опет, ? је колико имамо покрића приговарати Хрватима, ту тему, о нашим стратиштима из времена ендехазије је непожељно обрађивати у српском филму, па ко нам је онда крив што тако посредно трасирамо пртину амнезији. Задњих година то се поправља, има неколико доброх пројеката, а и филм „Дара из Јасеновца“ могао би бити добар.

    Када се режисер ухвати тог задатка и те теме, ту је важно приказати то зло и дати му име и презиме, у супротном то може бити и у сврху „замагљивања историје“.
    Зато када имамо причу или филм о мисији Диане Будисављевић ту је важно поставити и дати одговоре на два питање.
    Шта би са родитељима дјечице? Ако су страдала, уморена, а јесу, зашто су уморена?
    И друго. Шта би са српском дјечицом које није Диана спасила?
    Без тога ни прича о Дианиној мисији није потпуна, остаје недоречена.

    У лијепој њиховој води се једна кампања да се кроз овај филм и причу провуче да су Диани у тој мисији помогле и усташке власти.
    И једна бестидна манипулација, Каритас и још неки у институцијама те монструм творевине су се укључили у мисију само због притиска Нијемаца (о чему и у дневнику Диана пише, прије тога покушала је небројено пута) и тада су то искористили у сврху пројекта „трећину покатоличити“.

    Дана (режисерка филма) је у емисији једног режимског улизице
    https://www.youtube.com/watch?v=fbkfoB4mwGU&feature=emb_err_watch_on_yt
    на ту манипулацију реаговала (од 22:30), рекавши „да ту фали почетак како су та дјеца остала без родитеља и дошла у ситуацију да их неко мора спашавати“ и таман да заврши мисао, ускаче овај режимски улизица скречући ван сваке памети тему на те негативце „са друге стране имају и прочетнички кругови…“ како каже. Па гдје нађе четнике у овој причи, који безобразлук и који смрад.

    Велика већина те спасене (и покатоличене) дјечице никад није сазнала истину о свом поријеклу, тек понеки попут глумице Божидарке Фрајт су у касним годинама сазнали заправо да су дјеца Козаре.
    И то „заслугом“ комунистичких власти и ОЗНЕ који су након рата одузели Диани картотеку. И ту лебди то питање. Зашто су послије рата нове комунистичке власти овој жени одузеле картотеку, документацију?

    У читавој овој причи важна је Диана Будисављевић, разна поган је укаљала њену мисију, каљају и данас одвратним манипулацијама, али она је водила уредно картотеку (коју ће јој одузети) са надом да ту дјецу некад споји са родбином, не са родитељима јер они су махом страдали али барем неким који су претекли, њени мотиви бејаху чисти, племенити, узвишени, добра жена у времену зла.

  4. Хајде да будемо храбри и питамо да ли можемо рећи да је Госпођа Дијана Будисављевић света?

    „Јер ко изврши вољу Оца мојега који је на небесима, тај је брат мој и сестра и мати.“

    Христос сам каже.

  5. И ја се питам зашто се аутор овог одличног текста није потписао. Можда је збиља опасно писати о овоме , па сам и ја помишљао да пишем под неком шифром. Онда сам се сетио да сам о овој проблематици писао у својој књизи „Издаја српске ћирилице спроведеним увођењем хрватске латинице у српски правопис“. Дакле, закаснио сам са опрезом.
    У мом селу Календеровци код Дервенте у гробљу има спомен гробница с петокраком, а латиничким текстом се каже ,отприлике, да ту леже жртве фашиста. Као и другде, не зна се ни ко су жртве ни ко су убице.
    На Божић 1945. , рано ујутро, упале су хрватске усташе у села Рапћани и Осојци и усмртиле тридесет четворо Срба. Посмртни остаци су довожени у календеровачко гробље. Мој стриц Јован је као дечак био сведок ове сцене : један човек је у канти држао кости своје жене и стално понављао – јој моја Анђо , зар је мени од тебе само ово остало. Остатке је довозио коњском запрегом Душан Милаковић и сведочио је да је нашао угљенисане жену и троје деце Панте Лејића, кога су раније заробили Немци као југословенског војника и одвели у ропство у Немачку. Жена и троје деце били су повезани ланцима и жицом око стога сламе, који је онда запаљен.
    После мога писања о таквом срамотном споменику , он је обновљен тако што је све остало исто.
    Као дете запамтио сам једну посету нашој кући угледног Хрвата Ивана Милетића.Када је отишао, отац је рекао како Иван никада не изговара реч Србин ,него само православац.
    А у току последњег рата из деведесетих година један угледан Србин је рекао то исто, а нико му није противречио. Тамо су Срби били прешли са фудбала на ногомет. Када сам ја ишао у гимназију учио сам хемију, а у дервентској болници су били хирург и хемијски лабораториј . Пред рат су били кемија , кирург и кемијски лабораториј. Није било ни једног ћириличког натписа. У мом селу су данас четири јавна исписа, сва четири на хрватској латиници ,па и на државној амбуланти. Директор Дома здравља у Дервенти др Шаран рекао је да је то вишенационална средина па треба бити латиница.

  6. boccaccio
    29. новембра 2019. у 22:21

    „Покољ је пилића и крмача у сезони, молим не користити то за због вјере у Христа Бога живога страдајући Свети Народ. Прилично је понижавајуће.“

    После толико текстова Данијела Симића на ову тему, о Покољу, и то баш на овом форуму као и у госотовањима на телевизиј, где се позива на лингвисте, историју и здраву логику, да се јави неко као Ви, Боццаццио, са таквим коментаром, говори о томе да не само да не разумете о чему причате, већ и да не знате шта причате.

    Ваш коментар је крајње понижавајућ за свакога ко иоле влада логиком а и ко настоји да поштује жртве наших предака и сународника.

    1. Ваше држање језичких лекција с циљем наметања термина неумољиво подсјећа на језикословне емисије ХРТ с почетка 90тих.

      Хвала лијепо, али не хвала!

      1. > boccaccio, 1. децембра 2019. у 00:14
        >
        > Ваше држање језичких лекција с циљем наметања термина неумољиво подсјећа на језикословне емисије ХРТ с почетка 90тих.

        Нема ту ништа ”моје”. Образложење термина Покољ је обављено у самом чланку овог портала од стране Данијела Симића а и од стране лектора српског језика. Које је сасвим у супротности Ваших тврдњи и поистовећивањем са ”језикословне емисије ХРТ с почетка 90тих”.

        Овде ради само о Вашој неинформисаности и злурадом прижељкивању, да деградирате нешто на чему се мукотрпно ради.

      2. Интересантно је да видите злурадост у томе што ми је тај новоизумљени термин безвезе. Чему такве увреде?! Поготово кад сте толико сигурни да је то најбоље од најбољег.

        Мислим ако хоћете зракомлат нека вама и вашим језикословцима и новинарима буде зракомлат. Или који год већ термин измислите.

  7. Ма колики напор уложили , огромна већина Срба , никада неће схватити ‘рвате.
    Њихове намјере су јасне а начини дјеловања , сваком ко се потруди да види.
    Користе све могуће па и немогуће.
    Прича о Ди(ј)ани Будисављевић је дио тога , наравно неразјашњена (као и све остало).

  8. Портал ФАКТИ јавља да је једна гондола на Јахорини добила име Емир Кустурица, а онда још и ово : „Српски члан Предсједништва БиХ Милорад Додик свечано је на Јахорини пустио у рад новоизграђену гондолу „Јавор-Партизан“.
    Био сам скоро у Београду па на улазу видех велики билборд на коме је хрватском латиницом исписано JAHORINA.
    Тамо где су партизани , Кустурица и Додик не може бити ћирилице. Да ли је неко чуо да је југословен Кустурица јавно поменуо ћирилицу? Додик је био јуноша у оној југословенској странци ,а симбол југословенства је хрватска латиница. Непосредни шеф му је био Ненад Кецмановић, а главни шеф Анте Марковић.А да ли је Кецмановић икада поменуо ћирилицу? Додик јесте био обећао да ће Српска донети закон о језику и писму, и то када је Вучић то исто обећао у Србији. Ниједан није испунио обећање и неће га никада ни испунити. Сада је Додик попустио под притиском Вучића па се споразумео у Сарајеву о путу ка НАТО-у. Каква ћирилица, какви бакрачи ! Градићемо НАТО идентитет !

    1. Напокон наилази многима у Србији који су до јучер славили „великог бају“.
      Чуо сам да је најављен (нисам пратио „величанствени догађај“ па не знам) и отац Новака Ђоковића а ако је био присутан што не поменете и Ђоковиће? И они су дио те екипе.

  9. Познато нам је да су махалаши и паћеници разни из сарај Шехерана одавно узели на зуб извјесног Емира Кустурицу, али није јасно какве везе има ова тема са дешавањима на планини Јахорини и што је нека гондола (наводно) добила име по српском режисеру.
    Неки је ред држати се теме текста, или барем покушати.

    Узгред када смо већ код ћирилице, има овај Емир „гријеха“, о итекако, поред тога што је успјешан режисер који је урадио одличне филмове, и што је само по себи неопростиво, овај Србин ради и на промоцији српске духовности, такође неопростиво, а држи и до ћирилице, сајт етно села Мећавник http://mecavnik.info/ је на ћирилици, Емиров портал „Искра“ је на ћирилици, ту на свом порталу попут Данијела поред осталих објављује и своје колумне
    https://iskra.co/kolumne/emir-kusturica-peter-handke-apostol-istine/
    и опет на ћирилици. Е вала, превршио је сваку мјеру, могао би барем мало писати на латиници, не све на ћирилици. Много ружно од њега.

    Извињавам се другим читаоцима што сам у овој реакцији на умовање неких махалаша отишао од теме текста.

  10. Када се овде пише о ћирилици то није одлажење од теме текста, јер је уз њега ишла и Павелићева забрана ћирилице. И свака част аутору што њу разуме као српску светињу.
    Khal Drogo не рече да ли се Кустурица икада огласио о ћирилици. Мени се учинило да он има велики утицај на Додика, па оба ћуте о ћирилици.
    Поменута је Кустуричина ћириличка „Искра“. Јесте ћириличка, али неће да објави ни коментаре а камоли текстове којима се указује на узрок страдања ћирилице ( двоазбучје као симбол србохрватства и југословенства . Добро рече академик Михиз да данас уз сваког Србина чучи по један Југословен.
    Мало је од Кустурице да само пише ћирилицом.Има таквих прилично, али нема ниједне јавне личности од угледа да каже српском народу да је његово писмо само ћирилица.

  11. Khal Drogo брани Кустурицу ,кога „нападају“ зато што се никад јавно није изјаснио о ћирилици. А када му је овде постављено питање да ли је истина да се није изјаснио, Drogo је ућутао.Није то био никакав напад на Кустурицу, него истина да ниједна јавна личност у српским земљама, осим проф. др Срете Танасића који је председник Одбора за стандардизацију српског језика, није рекла да је српско писмо само ћирилица.

    1. Овај пута ћу одговорити на ове прозивке, касније већ теже.
      Имам принципе којих се држим. Један од принципа је да ћу одговорити свакоме ко ми се уљудно обрати, при томе је пожељно држати се теме. Ако је то провокативан и увредљив коментар, или манипулација у циљу под*ебавања, или ако неко задрто тјера неку инфантилну мантру ту ме нема, над*ебавајте се, али без мене.

      И не, не браним ја Кустурицу, само примјећујем бесмислесност прозивки, Кустурицу „бране“ његова дјела, урадио је он подоста на промоцији српске културе и духовности.
      А и своје ставове је пренио кроз своје колумне и интервјуе, немам ја потребу бити његов адвокат. Ријечи великих људи се далеко чују, и Емирове ријечи и ставови имају одјека.

      Прозивати Емира што се не „изјашњава“ како би жељели неки, и што код изјава има другачије приоритете је као кад шаховски пацер прозива велемајтора, пацер види пар слиједећих потеза, велемајстор гледа мало даље, и Емир гледа ширу слику коју једнодимензипонални људи не разумију.

      Извињавам се другим читаоцима што сам у овом одговору отишао од теме текста.

      1. POTKOVANI RASIM – Sve češće, u besanim noćima, pred mene izlazi slika koju sam ne tako davno vidio na sarajevskom aerodromu. Čekajući majku ugledao sam veliku grupu ljudi. Među njima isticao se jedan visoki gorštak zaraznoga osmijeha, skidao je čulah sa glave, gladio se po ostacima sijede kose…sve dok iz svjetine nije dotrčalo neko dijete i zagrlilo ga. Dedo srećan što je živ, a unuk što mu se dedo vratio iz daleke Mekke, sa hadžiluka. Plakali su zajedno i grabili prema izlazu. Gledao sam za njima, suza mi je krenula niz lice i kao što tada nisam znao zašto sam zaplakao, ne znam ni danas dok sjedim na amsterdamskom aerodromu. Četiri godine kasnije sjedim i čekam avion, tumarajući svijetom sa svojim novim filmom, nema niti jednog putnika u čije lice ne zagledam i poredim s licima voljenih ljudi iz Sarajeva. Ponovo mi suza krenu, sada iz sasvim drugog razloga… U Amsterdamu sam sreo Rasima iz Lopara. Čovjek, rudar kojeg su četnici izdvojili iz grupe rudara, svezali i potkovali…

        Izvinjavam se i ja tebi,al jbg.omaklo mi se .

  12. POTKOVANI RASIM – Sve češće, u besanim noćima, pred mene izlazi slika koju sam ne tako davno vidio na sarajevskom aerodromu. Čekajući majku ugledao sam veliku grupu ljudi. Među njima isticao se jedan visoki gorštak zaraznoga osmijeha, skidao je čulah sa glave, gladio se po ostacima sijede kose…sve dok iz svjetine nije dotrčalo neko dijete i zagrlilo ga. Dedo srećan što je živ, a unuk što mu se dedo vratio iz daleke Mekke, sa hadžiluka. Plakali su zajedno i grabili prema izlazu. Gledao sam za njima, suza mi je krenula niz lice i kao što tada nisam znao zašto sam zaplakao, ne znam ni danas dok sjedim na amsterdamskom aerodromu. Četiri godine kasnije sjedim i čekam avion, tumarajući svijetom sa svojim novim filmom, nema niti jednog putnika u čije lice ne zagledam i poredim s licima voljenih ljudi iz Sarajeva. Ponovo mi suza krenu, sada iz sasvim drugog razloga… U Amsterdamu sam sreo Rasima iz Lopara. Čovjek, rudar kojeg su četnici izdvojili iz grupe rudara, svezali i potkovali…

    Nemos danas ufatit cojeka ni za rep a kamoli za rijec

  13. Ничим изазван Khal Drogo овде спомиње „под*ебвање“ и „над*ебавање“, а без икаквог разлога мој коментар назива провокативними и увредљивим.
    Он је написао :“Ријечи великих људи се далеко чују, и Емирове ријечи и ставови имају одјек.“
    Па управо зато је штета што његов став о ћирилици није јавно изнешен, ако је он за њен опстанак
    Онај ко данас ћути о заступљености ћирилице у јавном животу мање од 10% је за за даљњу двоазбучност , све док се она не претвори у једноазбучје у хрватској латиници.

    1. Има Српска академија наука и умјетности (САНУ). Они прописују два писма.

      Они су задужени за то што хоћеш. Сјаши са Кусте.

      Навали на њих, па са њима расправљај.

  14. Мани се примитивизма у виду „сјаши са Кусте“.За страдање ћирилице није одговорна само САНУ него и све јавне личности које ћуте о њеној издаји именовањем и хрватске латинице српским писмом у српском правопису.

    1. Ето ти је примитивизам стара народна умотворина. Црвен бан је онда псовка?!

      Толико о таквима таквом и познавању језика.

      Док такви аргументи и полузнање бране азбуку, све више ће људи бјежати од ње.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *