Поздрав из резервата: КРАЈ ЈЕДНЕ НАЦИЈЕ

Добар дан, имам част да објавим да српска нација више не постоји. У свој овој изјави, упитно је једино шта рећи када се то тачно десило? А, како више не постојимо, шта нас је, уосталом, брига? Несразмјер између бриге и небриге нас је и дотјерао до овдје гдје смо сада, дакле у . Текст и […]

понедељак, јануар 9, 2012 / 09:18

Добар дан, имам част да објавим да српска нација више не постоји.

У свој овој изјави, упитно је једино шта рећи када се то тачно десило? А, како више не постојимо, шта нас је, уосталом, брига? Несразмјер између бриге и небриге нас је и дотјерао до овдје гдје смо сада, дакле у .

Текст и фото: Дани(ј)ел Симић

Можда је на, први поглед, противурјечно објавити непостојање нечему што је чврсто у вашим рукама, али ово што управо читате, не постоји!

На ширем простору гдје је некада обитавала српска нација, изгубљено је из вида да је европски национализам идеологија удружена превасходно око једног језика, а не генетичка категорија.

На тај начин, овај облик удруживања је изгубио своју сврху и нација се удробила у неколико неуобличених социјалних институција, најприближније одређеним као “информатичке племенске заједнице”.

Погрешна је до сада кориштена методологија по којој се некада интегрални српски корпус распао по религиозним напрслинама, чији су центри почивали ван главног бића; и то на: католичке Србе (касније припојене Хрватима) и исламизиране Србе (именоване кроз историју као: Турци, потурице, Срби мухамеданци, хрватско цвијеће, муслимани, Муслимани, балије, и на концу Бошњаци).

Можда не толико погрешна, колико застарјела, мртворођена, и надасве – непотпуна.

Наука и истина

Како након пада Берлинског зида, историја народа бивше СФРЈ иде на верификацију истинитости у Конгрес САД, а не као до тада у Централни комитет КПЈ; таква теза је у најмању руку неурачуљива, за сваког иоле озбиљног аутора који би пожелио да му се књига штампа.

Данас је научно прихватљиво вршити неку врсту опсервација, једино у оквиру онога што је као српска нација дефинисано Дејтонским споразумом.

Са науком, и научном истином, ова ствар није никада ни имала везе. Нешто би условно могло бити научно, једино ако се остварује у оквиру једне нације, или се бави неком облашћу која није превасходно везана за национална, односно друштвена питања. Напримјер: математика, хемија, биологија; а никако: историја, лингвистика, естетика, итд.

Као што је речено, једино је спорно када се ишчезавање, односно распад, десио. Одговор на ово питање мора се дати прије именовања фракционих дестилата, јер у великој мјери од тога и зависи.

Кад смо нестали?

Разнородност понуђених одговора је једина могућа, из простог разлога што се дезинтеграција једне нације одвија у више равни: културним, језичким, идеолошким и политичким.

Да ли се то десило Бечким споразумом 1850. када је српски језик ијекавског изговора узет за заједнички наддијалекат Срба и Хрвата? 1918. када је сваки трећи становник Краљевине Србије погинуо за Краљевину Југославију? 1941. оснивањем НДХ и концлогора Јасеновац, уз садејство нацистичке Њемачке и фашистичке Италије? 29.11.1943. засједањем у Јајцу, када је српска антифашистичка борба крунисана дијељењем нације у пет република и двије аутономне покрајине, те свргавањем српске краљевске породице?

1948. чистком српских комунистичких кадрова интернирањем на Голи оток? Уставом из 1974., када су републике постале државе? 1992. коначним распадом СФРЈ, и почетком идиотизма западноевропске и америчке марионете, Слободана Милошевића? 1995. и 1999. утјеривањем мира; окупацијом Босне и Косова?

По свему судећи, врхунац ће се десити монтираним суђењима у Хагу; и оцјепљењем још једне (поморске) српске државе. Сви ови одговори су истовремено тачни, и недовољни.

Информатичке племенске заједнице

Све у свему, Срба (чак и нас који се тако осјећамо) нема! Оно што је од њих преостало јесу поменуте “информатичке племенске заједнице” (ИПЗ) настањене у Хрватској, Босни, Македонији и Југославији.

Карактеристике ИПЗ, јесу низак степен организованости, комуникације, и свако одсуство везаности за преостале ИПЗ настале од српске нације. Са којим имају непомирљиво супротстављене ставове, или њихове ставове уопше не познају.

Њихово животно опредјељење обликују радио-телевизијске станице које допиру до њихових пријемника, и само од њиховог става зависи какво ће бити регионално јавно мњење. Уз то обавезно иде и веома низак ниво културног живота, који се упражњава највише конзумирањем продуката из, условно, стране средине.

Неприсуство одговарајућих национал-кохезионих институција, рађа још примитивније регионализме, који својим потпуно неодговарајућим системима вриједности ситне и саме ИПЗ.

Од нације су преостали сљедећи ИПЗ-атавизми:

1. Престрављени Геријатријски Книњанин

Већином старије особе, у непрестаном страху за голи живот, немоћне да остваре било шта од загарантованих људских права.

Разбацани диљем западног дијела покојне РСК, принуђени да се боре за животни простор са млађим и агресивнијим Хрватима из средње Босне. Нешто као хуманизирани лососи, намјерни да умру тамо гдје су се родили (без потомства, наравно).

2. Потуљени Барањац-Вуковарац

Заједница настала тако што су Срби одлучили да не побјегну. Обесправљени дио пучанства на којим се тестирају права националних мањина, тако што им се допусти да отворе школе “на српском језику”, добију ћирилично-латиничне табле на улазу у своја мјеста, и извјесе националне заставе; па им то послије укину.

Равничарски мирољубиви, не могу чудом да се начуде, откуда да су наједном постали национална мањина у сопственој држави.

3. Бенсединима Товљени Републикосрбијанац

Прилично нехомогена цјелина, коју сједињује једино да своју државу не могу дозвати без ознаке уређења, слажући се да се држава у којој живе Срби може звати само (Србија) Босна.

Невични по питању правне проблематике, увијек буду насамарени за Брчко-два, пуштајући да други тумаче Дејтонски споразум како њима одговара. Задешени ту већим умијећем, бројем становника, и одлучноћу да избјегну судбину Книнске крајине.

Дијеле се на најмање четири подгрупе: Усољене Бањалучане, Бијељинско-Подрињске Шверцере, Паљанске Абдикационисте и Херцеговачке Традиционалисте. Рок трајања ограничен.

4. Флегматични Београђанин

Настањен у подручју до којег допиру линије градског саобраћаја. Незаинтересован за било каква геополитичка превирања уколико је себи обезбједио стамбену јединицу “у кругу двојке”.

Киван је на избјеглице које су све поквариле, вјежба гађање пикадом на слици Слободана Милошевића, и кадар је да убије за доживотну вожњу таксијем. Зна све о Сребреници и Сарајеву, а никада није чуо за покољ у Кравицама, Добровољачкој улици, или за “Тузланску колону”.

Сања да се пробуди у главном граду СФРЈ.

5. Пипави Војвођански Аутономаш

Потомак Светозара Милетића, намјеран да објасни како жели једино финансијску аутономију, али му нико други не вјерује (ко се на млијеко опече и у јогурт дува).

Српска Атина дефинитивно није Српско Сарајево, али се највише истакла у финансијској помоћи некадашњим западним Србима.

6. Разгоропађени Шумадинац

Одлучан да покаже сваком ко му нападне на народ, али њих, ето, нико није напао. Највише га нервира што Србија ове посљедње ратове није водила, јер би он сигурно учествовао.

Морава и даље тече кроз Србију, и то је оно што је битно.

7. Скрајнути и Необавјештени Јужносрбијанац

Тек однедавно забављен границама српског етничког простора. Бојажљиво зуре ка Косову, одустајући од утврђивања броја падежа и сјећајући се донедавних шопинг тура у Софију.

8. Гетоизирани Косовар

Злостављане групе некадашњих Срба, уторене око српских средњевјековних манастира. Сцене из израелско-палестинских сукоба, са телевизије су им се преселиле испред куће.

Они тврде да им је само мало теже него што је то било 1945.-1989. Знају да им неће бити боље, и да због њих нико неће отићи у Хаг. Камо ли бити осуђен.

9. Патријархални Србоцрногорац

Ријешен да сачува једину непокорену српску државу, у заједници виртуалних српских држава. Настањен у Црној Гори и Рашкој области. Изузетно везан за историјско наслијеђе, гусле и мобилни телефон.

10. Жабароидни Монтенегрин

Заснован на тези да Његош, владика Данило, и књаз Никола, нијесу били урачуњљиви када су тврдили да су Срби. То што је Мило постао предсједник залажући се за Југославију без Милошевића, такође је рекао у тренуцима неурачуњљивости. Без зазора реже грану на којој сједи, јер са ње пада право у Јадран лигу.

Гласачко тијело које треба да спасе Ђукановића Слобине судбине, будући да је тражен у сусједној Италији као главни мафијашки кум у шверцу цигарета и оружја.

Уопште им не смета, чак се и поносе чињеницом да пацови бјеже са брода који тоне.

11. Избјеглица Гдје Год Да Је

Особе које су из било којег разлога изгубиле завичај, расијане преко цијеле Земљине коре. И поред све своје жеље да се прилагоде средини, из разнородних разлога ипак не успијевају, тако да творе посебну ИПЗ.

Карактерише их да на питање “Одакле си?” одговарају именом града или земље одакле су протјерани. Изговоре ли име мјеста гдје тренутно живе, надопуњују га објашњењем гдје су провели већи дио живота.

Пролазе фазе од набрајања шта су све оставили, и тражењења кривца за своју судбину, до потмулог жала за силованом прошлошћу. Најчешће немају снаге да се зову било како.

12. Листа За Одстрел

Најмалобројнија ИПЗ, са једном јединственом жељом: да се спасу холандске инквизиције.

Бивше политичко и војно руководство, које је вјеровало, или се правило да вјерује у свијетлу будућност данас непостојеће нације.

Уцјењују их тајно, али их спаљују јавно.

Једини проблем је што је један добар дио њих, одговоран прије свега пред својим народом, а други, већи дио, тај исти народ доживљава као хероје отпора геноциду.

Како сад више нема нације коју су бранили, тако се претпоставља да не треба да буде ни њих. Познају се по томе што се буне када судија даје голове; а судија, сви знамо, никада не мијења одлуку.

***

ИПЗ не мора нужно зависити од регионалне припадности, већ се неки нарочити облици, попут секти, могу срести преко цијелог нареченог ареала.

Њихово опредјељење је дубоко идеолошке природе, тако да се њихови ставови ни по коју цијену не могу довести на минимум заједничких интереса. Припадници оваквог облика ИПЗ се труде да буду независни од средине у којој се налазе, и гаје изразиту вјеру у космичку исправност својих ставова, који ће једнога дана постати званична идеологија читаве планете. Може се рећи да су они нешто као религиозни покрети, са већом или мањом заступљеношћу унутар регионалних ИПЗ.

Најистакнутије међу њима су:

1. Југоносталгични помиритељ

Припадници ове ИПЗ су далеко најбројнији, и по правилу најчешће лоцирани источно од Дрине. Полазе од тезе “да смо сви једнако криви” и живе у нади да је већина становништва у другим републикама истог мишљења, али да због “политичара”, не могу да то и искажу.

Своју земљу називају “Ови Наши Простори”, а протекли историјски период, за разлику од другорепубличких истомишљеника, не зову “најезда барбара са Истока” или “напади агресора с брда” – већ просто: “овај ужас који нас је све задесио”.

Поред “националистичких вођа”, за распад СФРЈ криве и “велике силе које су нас опет завадиле зарад својих интереса”. Искрено вјерују у побједу опште правде садржане у високом стандарду.

Посебно ватрени јесу малољетни и нетом пунољетни припадници, који су у вријеме распада СФРЈ ишли, или уопште нијесу ишли у основну школу. Упињу се доказујући како у својој ужој или широј породици имају припадника друге националности, те да они, природно, не могу бити против заједнице са њима. Чак и ако су поменути против ње.

2. Људскоправни инквизитор

Налази се на свим територијама, са посебним нагласком на источни дио. Њихова поставка је да су сви одреда месије, које треба да просвијетле заглупљени народ, и уведу га у “породицу цивилизованих нација”. Најлакши начин да се то учини, јесте да се подржава све што се одлучи у западним метрополама.

Систематично трагају за ратним злочинцима, налазећи их само у оквиру своје некадашње нације. Образложење за то налазе у изреци да: “прво треба да изваде кашикицу за сладолед из свога ока, па онда пакет петарди из ока брата својега”.

Специјализовани су за учешће у трибинама на којима се људима без телевизора у кући, објашњава погубан утицај интернет порнографије на њихову дјецу. Организација тих трибина, традиционално, кошта колико и збир мјесечних плата просвећиваних. (Привредни препород је једино могућ ако се истрјебе “народњаци”).

3. Свесрпски ујединитељ

ИПЗ чија је мисаона концепција била у протеклој деценији на нивоу националног програма, да би се свела на тешко угрожену врсту. Највише их је тамо, гдје је бившим Србима најтеже.

Своје паћеничке животе проводе указујући на чињенице из српске древне и недавне прошлости, за које сви који гледају Си- Ен-Ен знају да се нијесу ни десиле.

Питају глупости типа: “Зашто Хрватска није бомбардована, када је мимо повеље УН изгнала и побила стотине хиљада некадашњих Срба?” Исцрпљују се паралелама Курди-Шиптари, сјеверноамерички Индијанци-Јасеновац, Хирошима-Нагасаки-Београд, Вијетнам-Фокланди-БиХ, и сличним неспојивостима.

Изложени сталним прогонима, у великом броју западају у православни мистицизам, налазећи у бившој СПЦ једино уточиште. Нешто као Гетоизирани Косовар у духовном смислу.

4. Анационални квазипрагматичар

Сложиће се са свима наведеним, само ако му довољно плате. Има га свугдје гдје има довољно новца, најчешће у међународним хуманитарним организацијама. У Српској и Косову творе посебну касту, нешто као колаборационистичка аристократија.

Њихове плате су неопорезоване, и вишеструко веће од њихових суграђана који раде далеко мукотрпније послове. У податку да национална економија почива на страним донацијама, не виде ништа саблажњиво. Бога моле да се страна доминација никада не оконча; али ако и одлуче да оду, да на њиховом авиону буде мјеста и за њих.

***

Ова типологија, као уосталом и све друге, није никада сасвим прецизна, али барем донекле осликава геоетничку ситуацију, након нестанка српске нације.

Можда је ово и природна посљедица нагињања ка Мегалополису? Данас када је један произвођач прешећерене сода-воде (нпр. Кока-Кола), моћнији од неких суверених држава (нпр. БиХ), будући да има флашираног амбасадора у свим земљама свијета, чему уопште национална идеологизација?

Хазари, Срби, Астеци и Инке

Међутим, сви ми (Хазари, Срби, Астеци и Инке), знамо да се свјетска економија заснива на принципу: једном не сване, док другом не омркне.

Енглески народњак, Елтон Џон, има мјесечне издатке за цвијеће, довољне за тамошњу четворочлану породицу у години дана. Тој четверочланој породици, надаље, не пада на памет да се одрекне једног од својих аутомобила, да би неко трбушасто централноафричко црнче остало живо.

Уједињене нације су глобални парламент у којем НАТО има најјачу посланичку групу. Што значи да су људска права лаж за опијање слабијих. Једна и по милијарда људи на Земљи, нема ни најосновније услове за живот, нити било какву могућност образовања, те је био ред да нација која периодично убија цареве (што туђе, што своје) коначно нестане у тој вишезнаменкастој бројци.

Не може се некажњено понашати као да имаш атомску бомбу у задњем џепу фармерки; а немаш. Сад смо ми (који не постојимо) у бурету.

Највјероватније ће једна од наречених ИПЗ, на темељима своје идеологије основати нову нацију; остављајући остале да се приклоне или умру.

Оно што је српску нацију могло спасити док је још постојала, била би можда једино телевизијска станица која се види и уређује у свим њеним крајевима. Сада је све готово, а велику одговорност сносе понајвише њени припадници сами.

Уосталом уздати се у слогу те нације, било је исто што и гледати америчке ратне филмове из осамдесетих, и навијати за Русе.

Не знам вама, али мени је послије овога лакше. Збогом.

 

 

———–

НАПОМЕНА:

Прва објава овог есеја збила се у штампаном часопису Бука, 2001. године, када су неки дијелови текста намјерно изостављени. Сада, за 20 година државности Републике Српске, у могућности смо да текст донесемо у цјелости, без цензуре, како је и написан. Сад постоји Фронтал.

 

 

 

 



0 КОМЕНТАРА

  1. Могу потпуно да се сложим са описаном формом!

    Уз то, нешто ових празничних дана, гледам на тв-у у доколици како се прославља Божић, Нова Година,…тамо код наших исељеника Срба у Чикагу, Канбери, Сиднеју, Торонту, Берлину,…хммм.. изгледа да ће се наша комплетна нација и свести на те мале заједнице по свијету, а овдје неће моћи опстати више ништа српско, ни држава па чак ни писмо!

  2. Totalno razumljivo! Kao da je pisano mojom rukom. Pozdrav iz Prijedora od prijedora.

    Ex-78, nema nejake bujice. Bujica je bujica, svaka nosi i obale i na obalama, svaka je mutna , gadna i štetna u zavisnosti koliko traje nevrijeme čija je i posledica. Ova snsdbujica traje dugo stoga je i šteta , kako materijalno tako i u živoj sili nenadoknadiva.
    Što kaže Milutin Danka Popovića : nije narod trava da se posle košenja podmladi.

  3. Srpski narod,ciji korijeni sezu u daleku proslost,nazalost je preskocio neke razvojne faze.Ta prica o tim fazama mnogima danas izgleda kao floskula i valjda,zamoreni ogromnim protokom raznoraznih informacija,pritiscima,kao i aktuelnom svakodnevnom trkom za nekim boljim zivotnim uslovima i dalje nijesmo u stanju da sazremo u punom smislu te rijeci.
    Sve gore nabrojano je doprinijelo tome u manjoj ili vecoj mjeri,medjutim ima mnogo cinjenica kojima treba posvetiti paznju kad govorimo o ovom pitanju.
    Kao prvo,bez obzira sto se neko nece sloziti i sto ce me vjerovatno neformalno svrstati u neku od gore nabrojanih grupa,trebalo bi se uopste pozabaviti pojmom nacija i narod i jos nekim odrednicama i podgrupama.
    Prvo bih citirao neke pojmove;
    Rod
    ….je etnicka zajednica koja je nastala negdje 20 000 godina p.n.e.dakle krajem srednjeg doba divljastva, u mladjem paleolitu, da bi zagazila duboko u neolit. Neolitski covek zivio je u stalnim naseljima gradeci zemunice ili sojenice.Za njega je karakteristicna zabrana bracnih odnosa izmedju sestara I brace istog gensa.
    Pleme
    …je etnicka zajednica prvobitnog pretcivilizacijskog drustva, karakteristicnog za metalno doba, u kojem jos ne postoji drzavna organizacija globalnih funkcija nego tu ulogu vrsi patrijarhalna vlast na celu sa plemenskim starjesinama.
    Narod
    ,,,je etnicka zajednica koja se pojavljuje u istorijskom razdobljuraspadanja drustvenih skupina u kojima se odvijala proizvodnja, te znaci visi tip drustvene zajednice. Novi oblici drustvene podele rada trazili su siru razmjenu, tj. Novo trzuste, drukcije medjusobne dodire i odnose ljudi, drukcije drustvene grupe, kao i promjenu u unutrasnjoj organizaciji tih grupa.Tek raspadom feudalizma i nastajanjem kapitalizmarazvija se kolektivna svijest o novonastalim drustvenim grupama.

    Cime je karakteristican narod kao drustvena grupa? Prvo, narod nije povezan vezama po krvnom srodstvu, kao sto su to rodovi i plemena. Drugo, iako je narod prvenstveno etnicka celina, u njemu prodiru elementi iz drugih etnickih grupacija. Trece, narodna zajednica je obiljezena postojanjem zajednickog jezika, sto se objasnjava time da je narod nastao asimilacijom potpuno istih plemena.

    Nacija nije nista drugo do narod na nesto visem stupnju istorijskog razvoja.Nacionalni preporod naroda nastupa u Evropi, u XIX vijeku, za koji se kaze da je vijek nacionalnog budjenja.

    U cemu je kvaka u svoj prici?
    Kod Srba je ukorijenjena rijec Rod i Narod kao posljedica te rijeci se preferira u odnosu na naciju koja vise definise jednoobraznost kroz neki vid drzavne zajednice.
    Da rezimiram;
    Srbi kao starosjedilacki rod Balkana su pojam koji bi mogao da se nazove grupacijom na prelazu izmedju pojma rod i narod,koji tada nijesu upotrebljavali to ime sa takvim znacenjem.
    Pojava “Srba“ kao naroda sa tim nazivom je u kriticnom prelazu iz naroda u naciju imao prekid u Dusanovo vrijeme,kad je Kosovom zapocelo ono sto razdvaja ali i spaja potonje generacije.
    Sve ono sto se dalje desavalo je uglavnom posljedica spoljnih uticaja i agresija.
    Naciju u punom smislu te rijeci nijesmo nikad ni imali jer je pocetkom 19-tog vijeka Vatikan,zaplasen popularnoscu Srpskih oslobodilackih ratova ubacio ideje Juznoslovenstva,kao ideologije prvo Srbima,pa onda i ostalim etnickim skupinama koje koriste isti jezik kao sredstvo komunikacije.(jezik je presudna kategorija u stvaranju valjane nacije).
    U isto vrijeme je propagirana ideja Hrvatstva direktno putem katolickog svestenstva svim katolicima(pa i onima koji govore Srpskom stokavicom).
    Medjutim,jedna stvar u svoj prici je na srecu ocuvana i nazalost,iskazuje se najcesce u teskim vremenima.
    To je iskonski osjecaj naroda,kao roda Srpskog,kao i duboka kulturoloska svijest.
    Postoje regionalne razlike,kao sto postoje i drugaciji pogledi i mikrotradicije,medjutim svima nama negdje “venjer svijeli“u dusi…

    “Ев’ у води месечине сјајне „
    Други вели кириџија млади:
    „Није, браћо, месечина сјајна.“
    Трећи мучи, ништа не беседи,
    Окрену се право ка Истоку,
    Па помену Бога истинога,
    Ист’ног Бога и светог Николу:
    „Помоз’ Боже, и оче Никола!“
    Па загази у воду кладенца,
    Те извади из кладенца главу
    Светитеља Српскога Лазара,
    Па је меће на зелену траву,
    И заити воде у кондиру.
    Док се жедни водом обредише,
    Кад су црној земљи погледали,
    Неста главе са зелене траве,
    Оде глава преко поља сама,
    Света глава до светога тела,
    Припоји се како што ј’ и била.

  4. Што би на енглеском говорном подручју рекли: OBSOLETE!:P

    …“Треба то мало нацентрирати, припазити мало, ДА СЕ ТО МАЛО ПРИПАЗИ! Да се не сере около рупе!“

    Требало би мало АПДЕЈТОВАТИ!B-)

  5. Живјела Република Српска. Никада нећу прихватити ову гамад што сије мржњу и прозива да се нама деси „коначно рјешење“. Република Српска је фактор, свиђало се то некоме или не. Мука ми је од ових федералних будала који траже оно што бити не може. Још чудније ми је када Србија дозволи да онај шупак Луковић сједи у Србији и пише онакве коментаре, он и његови подобници са листе Сороша и иних „пријатеља“ нашег народа. Један интересантан је и из Бањалуке. Динко Грухоњић- МАЈМУНЧИНА. Погледајте шта пише http://www.e-novine.com/stav/56630-Dan-kad-slavi-smrt.html У том свом срању, написа он за нас да смо најгори на свијету, а блентава Србија, Војводина и Нови Сад су му дали гостропримство у рату и школовање, а он ем је тамо аутономаш, ем је мрзитељ мога народа. Мати му је поријеклом са Мањаче, Српкиња, али га је изгледа само „бабо“ васпитавао. Или је Сорош пресудан. Углавном једе тај шупак српске кобасице и ожењен је за Српско женско чељаде, а мрзи Србе, јебига. У каквој он агонији живи. Како га треба ишамарати када дође у Бањалуку, смрадина једна. Данас ја од досаде нађем ово смеће на смећарским е-новинама (да се овако пљује у УСА по американцима, за 24 секунде би сви били у неком Гвантанаму, као издајници, ал у Србији може све, ваљда) и региструјем се и напишем неколико постова, овом смећу што тамо пљује по нама, након пола сата Луковићеви чувари све избрисаше, то је тај слободни портал. Ништа важно, рекох само да подијелим то на нашем порталу. Сваки дан ми непријатељи јачају вољу да морамо пут самосталности, макар и ратовали поново..

  6. pink panter, 09.01.2012. 21:38:14

    Ma brate.Danas nije bitan fakulet,rad,ovo,ono da bi napravio neku kintu.
    Svako ko zeli moze napraviti neku kintu,cim zavrsis kurs “Srbosamopljuvanja“B-)
    Sto se tice Srpske kao “faktora“,znaju i oni koji je nazivaju(kroz zube) RS iliti eReS i sto bi rado da zavedu serijat da im neJma vajde lajuckati i to se nece promijeniti.
    Cak stavise.Sto vise laju,top je meni znak da su od muke shvatili da je takoB-)
    “Prazna kanta najvise lupa“

  7. Нема сумње, вријеме је за преиспитивање Цвијићевих и Дворниковићевих погледа на каракерологију Југословена (Срба).Сироти Арчибалд Рајс, који нам је оставио своје завјештање, мора да се небројено пута до сада преврнуо у гробу! А што се тиче времена кад је почео растур нације, сматрам да је то од краја Првог свјетског рата када су Краљ и Влада Србије одлучили да српског војника пошаљу на Сочу е да би Словенце ослободио Аустроугара и тако ударио темељ будућој Краљевини СХС! Тим гестом је потврђено романтично опредјељење српских језикословаца из 1850. да треба сабраћи Хрватима уступити великодушно најважнију тековину своје културе – књижевни језикм братски га подијелити по жељи Беча који је вијековима прије тога простудирао психологију Срба који су вијековима ратовали за рачун Хабзбурга и били њихова перјаница и војска од заклетве. (Узети увид у хронике написане у 17. и 18. вијеку чији су аутори управо војни заповједници Хабзбуршке Монархије. Хрвати као поданици те исте Монархије су у тим
    хроникама означени као монструми којих се треба чувати као куге. „Мајке и сестре, склоните дјецу, иду Хрвати“, оглашавали су добошари идући испред хабзбуршких регименти у неки од војних похода!)
    Дакле, упркос наведеним чињеницама Краљ и Влада Србије доносе катастрофалну одлуку да буду пијемонт око кога треба да се окупе јужни Словени. Ако су били уцијењени од својих савезника, требало је да по било коју цијену одбију да проведу такву за Србе самоубилачку одлуку. Јер, Словенци нису до тада са Србима имали ама баш ништа и није било никаквог разлога да их Србија прими под своје окриље! (Словенци на челу са својим вјерским фанатичним вођом Корошцем гласно су оправдавали свој пристанак на заједнички живот са Србима и Хрватима коришћу коју могу имати од нове државе, Краљевине СХС – кобиле коју није наодмет узјахати)
    Насупрот сулудој одлуци коју су Краљ и Влада Србије, земље побједице у Свјетском рату, прихватили, имали су реалну могућност установе српску државу која би имала сјеверну границу Карлобаг – Карловац – Вировитица. Данас се могу, нажалост, чути подсмијеси Срба широм српских крајева када се помене наведена граница која је не тако давно била сушта реалност.
    Прокоцкати стварање своје српске државе и при томе не наићи на отпор у народу српском,њеној интелигенцији, цркви ( која се једина нешто бунила, али је ућуткана ауторитетом свјетовне власти добивши иза тога налог да проповиједа југословенство!) Арчење достигнућа која је српски војник остварио у рату, неспособност елите српског народа у смислу како ју је оквалификовао Слободан Јовановић, довело је умногоме до стања у каквом се данас налази српски народ!
    О 27. марту и тзв. народноослободилачкој борби, Титу, Ранковићу, Дражи и иним актерима тога рата, не треба више трошити ријечи јер и врапци знају ту сторију.
    Није онда чудо да су многи Срби из Београда и Србије отворено признали Србима из Републике Српске да је матица Срба управо ова најмлађа српска држава, а не Србија како то номинално стоји! Дакле, тек данас се и тек спорадично јавља свијест о потреби преиспитивања клишеираних становишта када су СРби у питању е да би се створила права слика о њима самима. Странци, пак, Србе читају као буквар и познају, како народ каже, као злу пару,па не треба да чуди што своје стратегије заснивају на српској глупости као основној карактеристици тог менталитета.
    Цвијић је превише дао лијепих опсервација о Србима, али оне, нажалост, нису тачне. Срби као ирационалисти их воле цитирати док немају баш слуха и воље да „простудирају“ Рајса. Мислим на српску интелигенцију и посебно српску
    буржоазију која, упркос чињеници да је речена класа свуда
    у свијету заштитник националних интереса, само код Срба она то није. наведена чињеница потврђује извјесна становишта о апсурдности српског духовног и друштвеног бића.
    Ако, ипак, и у овом случају постоји свјетло на крају тунела, то је Република Српска са својим постулатима и борбом за националну афирмацију.

  8. Strazicanin, 10.01.2012. 09:26:12
    Slozio bih se sa vecinom tvog izlaganja,posebno sa konstatacijom da je Srpska de fakto matica Srba jer je sustinski “slobodnija“ako gledamo kroz prizmu najosnovnijeg ljudskog ,prava izjasnjavanja.
    Cini se da Srbija jos uvijek “boluje“od stare bolesti “juznoslovenskih boginja“,“komunistickog svraba“i mnogih drugih kontradiktornih stvarcica.
    Stara,tzv.“rojalisticka garda“sa druge strane se jos uvijek posmatra kao nusprodukt hipernacionalizma.
    Moje misljenje je da ta ista garda iako formalno prosrpska,je sustinski prozapadna i time nije manje jugonostalgicna od komunisticke.
    Rezultat toga upravo i jesu izjave koje cesto mozete cuti u Srbiji,tipa;“Eh,za vrijeme bivse nam drzave,bilo je…ehej…“Jos uvijek tamo vlada potpuni mrak o desavanjima “van matice“,misleci da je “Sloba jedini uzrok nevolja“ ili “Sloba je kriv sto su Srbija…i ostali stradali“…
    Dosta slicnu situaciju smo imali u 19-tom vijeku,kad je Petar Mrkonjic ucesvovao u “Nevesinjskoj puski“.Potliticki “establisment“ u to vrijeme je bio zaokupljen “krupnom politikom“ te u isto vrijeme oboljevajuci lagano od Strosmajerova sveslovenskog preporoda.
    Ali nijesu oni iskusili na svojoj kozi “bratstvo i jedinstvo“…

  9. Interesantan je susret Goluba Babica Juraja Strosmajera koji ga je u Djakovu htio pokatoliciti.Babic je inace oslobodio teritoriju od Like,preko Dinare do Livna i Glamoca te zajedno sa sedamdeset i jednim cetovodjom potpisao je 2.Jula 1876 proglas za ujedinjenje Bosne sa Srbijom …kojoj tada to nije bilo “interesenije“(zvuci poznato)

    „Ми смо, баш због вјере, оставили и жене и дјечицу, свој завичај и оно мало сиротиње.“

  10. A koja je to hrpa nebuloza. Na cemu si ti bio kad si imao takva prividjenja o naciji? Toliko si dirnuo Pink Pantera da bi ovaj odmah krenuo u rat. Mozda ti je to i cilj, huskanje mase.

    A jos jedna od tvojih nebuloza: „за 20 година државности Републике Српске“

    RS nije nikad bila drzava niti je juce bio dan drzavnosti. RS je entitet, teritorijalni dio, drzave Bosne i Hercegovine. Sta je Ratko Mladic rekao na ideju osnivanja RS-a: http://www.tinyurl.org/ratko-mladic-1992/

  11. Nažalost, Republika Srpska je samo svjetlo na kraju tunela do kojega će stići samo mali broj. Ova opoganjena , izdajničkoneznalička, bahatopohlepnička vlast sve radi da srpsko biološko biće nestane. Ovako arčiti i razbacivati , krasti i rasprodavati ni bogatiji ne bi mogli da izdrže.
    Nas ima toliko da se svi u glavu možemo znati, , na prelijepoj teritoriji, gdje bismo mogli da živimo, ako ne bogato- to naš narod i ne traži, a ono skromno, ali ne daju naši dušmani. Sve oteše narodu.
    Škole i igrališta su nam poluprazni, ili prazni. Korakom nestajemo. U mom gradu od 100 000 stanovnika dnevno rodi se jedno, dvoje ili nijedno dijete. A, desetine hiljada nezaposlenih, koji se nikada neće zaposliti.

  12. Progugl’o sam Prijedor i nasao:

    Grad 34,000 stanovnika

    Prijedor – crna rupa Republike Srpske. Grad sa najviše tzv ratnih zločinaca u staroj jugoslaviji, po teritorijalnoj velicini i broju stanovnika druga opstina Srpske, uporiste klosara, pijanica i narkomana. Najbolje ga opisuju slikoviti slogani lokalne navijacke grupe ALCOHOL BOYSA, cesto upucivani gostujucim navijacima: U PRIJEDORU KURAC BODOVI i DOBICETE BATINE. Jedini grad u kome pijane osobe mozete sresti i u ranim prepodnevnim casovima kako izgubljeno teturaju ulicama i vapiju za alkoholom. Po drzavnom zavodu za statistiku, Prijedor je mesto sa proporcionalno najvise sitnog kriminala (tzv pilicarenja) i maloletnicke delinkvencije u zemlji, i takođe najvecim brojem registrovanih narkomana.
    Grad u kome nije najpametnije nositi dres BIH ili BL borca, niti kurciti se i skretati paznju na sebe ukoliko niste u pratnji nekog lokalca. Zahvaljujuci svom geografskom polozaju, prijedor je tamni vilajet Srpske, usamljen na njenom zapadnom kraju, sto odredjuje mentalitet domaceg stanovnistva kao izrazito ksenofoban i ogranicen. Svaka nova faca izaziva paznju i mogucim odaljavanjem od osvetljenog centra grada ka mracnim sokacima sirotinjskog predgrađa i izbeglickim naseljima rizikuje ne samo ‘kobranje’ (batine letvom na cijem se kraju nalazi ekser) vec i skidanje odece i obuce.
    Brojne anegdote i klisei koje Prijedorcani takođe znaju i priznaju samo podgrejavaju ovaj esejcic. Primera radi, svaki ce lokalac reci da je Prijedor klosarski grad (‘uvek bio i bice’) i da fenseri i stranci tu nemaju sta da traze. Nacionalna nosnja u Prijedoru su trenerke, fajerice i dukserice sa kapuljacama, pije se sve sto dođe pod ruku, u nedostatku vutre moze se variti i suva klekovina a jedini opstepriznat pevac je Baja Mali Knindza.
    Sa stanovista lokalaca, Prijedor je prelepo i izuzetno kultivisano mesto, u kome je doduse uvece lakse naci pijana no trezna coveka, ali sta mari? Napred Prijedor…

    Sad potpuno razumijem komentare ovog prijedora 😀

  13. Nije Prijedor na kraju svijeta, ali i da jeste dođi pa se uvjeri i kakav je grad, i kakvi smo mi Prijedorčani. Grad ko svi drugi gradovi. Za mene najljepši i najdraži. Kriminala , narkomanije , klošara ni manje ni više nego u tvom , ili bilo kojem drugom gradu. Svaka gradska ulica i uličica su osvijetljeni , možda čak i previše. Sva sela, pogotovo povratnička imaju asfaltirane puteve i dobro su osvjetljena.Pošto volim svoj grad, kao što svako voli svoj,da bi se uvjerio da li je to što si proguglao istina ili nije izvoli posjeti lijepi i meni dragi Prijedor, grad od stotinjak hiljada stanovnika. ( bez popisa ništa nije pouzdano)

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *