Поводом тв-рециклаже филма Турнеја: Клепи паре и бјежи!

Самоупљувавање које нас је коштало 700.000 КМ из буџета РС се наставља. Горан Марковић, другосрбијанци, федералци и остали савезници – иду са мини серијом на РТРС.

среда, октобар 19, 2011 / 16:22

Готово сви људи које познајем у Београду, нијесу се ни потрудили да погледају филм Горана Марковића. Тачније, већини треба додатно објашњење како он уопште постоји. Једини географски простор гдје је овај филм имао какав-такав одјек, јесте Република Српска. А и то превасходно у њеном главном граду, Бањој Луци.

Пише: Дани(ј)ел Симић 

Остатку свијета је тај простор познат још и мање него што је то случај са филмом у Београду, тако да би за потпуно разумијевање његовог контекста у Републици Српској, и простору бивше Југославије уопште, за читаоца из иностранства требао подугачак, и енциклопедијски досадан предувод, како би уопште могао назријети смисао овог написа.

Но, то није могуће.

У најкраћем, Бања Лука је други град по величини у некадашњој Социјалистичкој Републици Босни и Херцеговини, федералном дијелу некадашње социјалистичке Југославије. У прошлости, као и већина градова у предратној БиХ, плански је привредно, а поготово културно депривиран у корист Сарајева. Но, у случају Бање Луке, помоћу механизама комунистичког централизма и тадашњих недемократских система управљања друштвом, даван је посебан нагласак на њену провинцијализацију. Из само једног разлога. У некадашњој Краљевини Југославији, Бања Лука је била престоница Врбаске бановине; и као таква равноправна Сарајеву, тада главном граду Дринске бановине.

То наслијеђе, а поготово српски културни идентитет у БиХ, настојало се избрисати под изговором разграђивања капиталистичког и монархистичког уређења претходне државе. Након окончања рата 1995. године, изазваног прије свега таквим друштвеним поретком, Бања Лука је постала административни центар једног ентитета. Што је сурогатни деминутив за двије, готово потпуно самосталне државе које чине данашњу БиХ. Но, иако се ослободила привредног и политичког јарма, Бања Лука је и даље културно несамостална и крајње несамопоуздана средина.

Инстант-оријентални донирани плачипизам

Док је, захваљујући издашној помоћи западних земаља, у посљератном Сарајеву снимљено на десетине дугометражних филмова завидног продукцијског капацитета, у Бањој Луци (дакле српском дијелу БиХ) није снимљен ни један. Филмови који су о рату у Босни снимани у Београду, у Републици Српској су доживљени са смјешом гађења и љутње. Срби изван Србије су жељели неки филм који ће се, након дејства пропагандне машинерије која их је представљала као негативце, са макар мало наклоности осврнути на њихову борбу у протеклом рату.

Умјесто тога, Београдски редитељи су играли на додворавање укусу жирија великих свјетских фестивала на Западу. Зато је улагање Владе Републике Српске у Турнеју дочекано са великим узбуђењем и очекивањем. Умјесто њих, након премијере је услиједило општенародно разочарење.

У бившој Југославији, сваки посљератни филм се ишчекивао као нека врста националне психотерапије. У Загребу и Сарајеву су снимани колор филмови црнобијеле поетике, са јасном пропагандном агендом, у којој се Срби недвосмислено приказују као негативци. Само у српском филму се могло чути да је "рат бесмислен", "да смо сви исти", односно обилато се користио неки општечовјечански, хуманистички и антиратни патос. Ни Турнеју зато није могуће посматрати са чисто умјетничке стране.

Срећом по аутора, јер ако ћемо прво о умјетности, ту се заиста не би имало пуно рећи. Драмска предисторија овог филма, чији се сценарио заснива на у рату извођеној позоришној представи, нападно се осјећа читавом његовом дужином.

Радио-драма

Нажалост, не може се ни назријети да је то учињено из жеље да се остварењу да интермедијални карактер, што би била предност, ако не и неопходност у једном филму, чији су главни ликови позоришни глумци. Умјесто тога, позоришна конструкција стоји занатски невјешто и нападно неестетски у сржи овог остварења, као када би након изградње неког велелепног здања, архитекта одлучио да остави скеле око њега.

Наравно, ово поређење би имало смисла, само у случају да се сценарио квалификује у изванредно достигнуће. Што није случај. Захваљујући њему, добијамо драмску атмосферу са лоше филмски укомпонованим основним симболима, а који су се намјеравали проституисати за очи гледалаца на Западу. При томе не мислим на све оно што је било свето и узвишено српском народу у току протеклог рата, већ управо на те позоришно-умјетничке идеале артистичког свијета, који је усљед своје наивности, необавијештености и среброљубља, неочекивано заробљен у вихору грађанског рата.

Тако је Турнеја један конфузни и непрегледни галиматијас квалитетне глумачке поставе, осредње камере и изузетно лоше фотографије. Режиране тако, да наликује на парни котао којем се на челичном умјетничком лиму, уз поспрдљив ефекат, уочавају предебели редитељски варови, те продукцијски шрафови неједнаког профила, дужине и зарђалости. Сценографија, специјални ефекти, и све оно што чини један филм, најбоље су представљени гротескно неувјерљивом чворугом коју лик Жакија носи на свом челу.

Турбо фолк инвазија из космоса

Тако овај котао, под условом да уопште држи воду, у себи кува престарјели жал једне соцреалистичке самоуправне културе, која је била толико моћна и узвишена, да су је преко ноћи поразили народњаци. Начињен само зато да би Горан Марковић, као комерцијалан и режимски редитељ који се није снашао у ратној промјени система, иживи своје тадашње фрустрације.

По сопственом свједочењу, ово је најскупљи филм који је снимио, те се чини да је и тематика, и обим продукције, био превелики залогај за Марковића. Све досадашње је снимио у Београду или околини, те је име овог града, без обзира што говори о рату у Босни, суверено најпомињанији топоним.

То указује да је овај филм још један у низу оних, који је Београд снимио за себе; као посљедњи трзај идеолошке формације, која не може да прежали што он више није главни град Загреба, Сарајева, Љубљане, Подгорице и Скопља. У настраном покушају да се барем у култури реинвентира та позиција, настају овакви филмски бастарди, у којима Београдски анахрони умови жртвују културолошку и политичку судбину РС.

То нас и доводи до другог пола филмске перцепције, у којој се логично запитати зашто је РС уопште давала паре за овај филм? У свјетлу национално-терапеутске сврхе, овај филм је био много потребнији Хрватима и муслиманима. Поготово његов почетак. Тамошња пропаганда и данас инсистира на томе да је за вријеме рата у Босни, интелектуални Београд био ативно заинтересован за ратна збивања, па све до глупости по којима је Србија слала своју активну војску да у учествује у сукобима.

Најврједнији дијелови филма су управо са радњом у Београду, гдје се показује да су носиоци тамошњег јавног мнења били свега финансијски погођени ратним сукобом, и гледали на њега као да се дешава у централној Африци.

Марковић је, дакле, у оквиру једне самољубиве београдске приче, преамбициозно покушао да дотакне све топике предметног ратног сукоба. То је условило претрпану композицију филма, гдје ти каталошки излети у једну веома дубоку материју, непотребно показују сво непознавање исте.

Кад Нелсона Менделу игра бијелац

Навикли смо да филмска индустрија Холивуда, у случајевима када радња филма није у САД, прави неопростиве материјалне грешке; које су нивоу тога да би, у случају да Нелсон Мендела није толико познат, њега у америчком филму могао играти и бијелац. Но, то се не може опростити једном српском филму, који је већином сниман на локацијама у РС.

Почев од тога да град по имену Србобран није постојао у Српској Крајини, како каже лик исподпросјечног глумца, који је организатор турнеје у РС. Град под тим именом је постојао у РС, али данас још само у Војводини, јер је укидањем помоћи из Србије РС изгубила то мјесто, и оно је поново преименовано у Доњи Вакуф.

Надаље, кроз Србобран, који није ни близу Дервенти која се нападно спомиње у филму, никада нијесу пропуштане муслиманске јединице, поготово не из стотинама километара на сјевер удаљене Тузле (!?), а камоли да би се ишле борити против јединица Аутономне покрајине Западна Босна, гдје је Фикрет Абдић подигао устанак против ратоборне власти из Сарајева. Кроз српску територију су, додуше, пропуштене хрватске снаге након слома у средњој Босни, али то Марковић и његов сценаристичко-консултантски тим не зна, нити се пуно око тога нервира.

У крајњу руку, у току рата су функционисале аутобуске линије, а поготово за Београд, тако да су глумци могли ријешити проблем превоза који би их удаљио из рата, истог тренутка када су се вратили у тај фикционални Србобран. Осим тога, сви би били радосни да повезу познате личности из Београда, чак и без накнаде.

Ја нисам Србин – ја сам глумац!

Зато, у најсажетијој оцјени, без икакве сумње би се могло рећи да је циљ био снимити филм, којем би у поднаслову стајало: ЈА НИСАМ СРБИН, ЈА САМ ГЛУМАЦ! – као што, укљештен у минском пољу ничије земље, узвикује један од ликова на овој отужној Турнеји.

Такав став избија из сваке поре овог остварења, и није онда чудно што Марковићев филм има свега пар излета у ратни реалитет, те већином полтронише поетичко-политичкој визији, каква је већ популарисана из Сарајева и Загреба. При том, наравно, потурајући леђа једног појма као што је РС, те учвршћујући заблуде о рату, које владају и на Западу и у Србији.

Треба бити јасно, да регуларних војних јединица из Србије није било! Истина, на самом почетку и пред крај рата су Дрину прелазиле паравојне јединице састављене од криминалаца из Србије, издајући се за добровољце. У вријеме кад се одвија радња овог филма, чак је и број стварних добровољаца био сасвим симболичан, те је једино до сада невиђено у филмовима ратне тематике, епизодични сукоб мајора Војске РС са командиром једне од таквих криминалних банди, који више него јасно треба да представља Жељка Ражнатовића Аркана. Мајора, симптоматично, тумачи Александар Стојковић, који је једини глумац из Бања Луке са довољно текста да би му се улога назвала епизодном.

У тренутку док позоришна трупа из Београда изводи приказе из представе Смрт Стефана Дечанског српским војницима на првој борбеној линији, у партеру статирају перјанице глумишта Народног позоришта РС. Већу минутажу и далеко озбиљније улоге, добили су глумци из Федерације БиХ (муслиманско-хрватски дио Босне), што на најбољи начин илуструје на којем мјесту продукцијски, а посебно умјетнички, Београд види Бању Луку. Чак и да се са стране остави непристојно тачан податак, да ти глумци у својим јавним иступима непрестано позивају на укидање РС, и глумили су у десетинама филмова који без имало кућног васпитања, српску нацију представљају као накот получовјечних звјерова.

Југоносталгично самоубилачке глупости које Марковић отјелотворава у сусрету са несрпским војскама, напросто нијесу достојне коментарисања. Можда би се могло и опростити што цементира шовинистичко-неисторичнан став по којем само Хрвати имају право да баштине дубровачку традицију, јер је импровизација Марина Држића, у свјетлу поетике коју је сам себи задао, најбоље одглумљена сцена у овом филму.

Самопљување за сопствене паре

Но, оно што је посебно иритирајуће, јесте да све (српске) патриотске изјаве у филму, изговарају недвосмислено негативни ликови. То свој врхунац доживљава у лику квазикњижевника Љубића (алијас Драгош Калајић).

Марковић је ту помоћу новаца Србије и РС, још једном изрекао космичку глупост, по којој је тадашња српска политичко-интелектуална елита изазвала крвопролиће у бившој Југославији, умјесто што ево и данас инсистира на братствојединственим трицама и кучинама.

Да је таквих ликова као Љубић било, истина је. Да су гостовали по РС, такође је истина. Но, реченица коју изговара организатор турнеје у Београду: "Тамо нас чекају као спасиоце. Знате ви шта тамо значи када дође неко из Београда?" – такође је до патетичности дирљива истина. Лично сам у току рата присуствовао препуним дворанама, гдје су гостовали глумци из Србије, и то није било ни близу овом водвиљу који је начинио Марковић. То су били неки други људи, и уопште ме не чуди што не играју у овом, крајње срамотном целулоидном избљувку.

Лично знам да се глумица Љиљана Благојевић (Сјећаш ли се Доли Бел, Емир Кустурица) одрекла свог хонорара у Бијељини, а да јој нико није завртао руку. Њену, и мисију многих славних глумаца из Србије, Горан Марковић је овим филмом обешчастио. И то за српске паре! Крајње сажаљиво покушавајући да се омасти на шинама сарајевске пропагандне приче о рату у Босни, које су већ одавно на валу политичких критерија одвезле композиције вриједних награда и будућих ангажмана од стране Запада.

Разлог због којег је овај пачворк шлагворта и пиротехничких смијурија угледао свјетло дана, можемо наћи само у већ задивљујуће глупавом непостојању српске културне политике. А разматрамо ли, основну филозофију овог уратка, а она је "клепи паре и бјежи", те знамо начин на који је настао, онда је једино Тика Станић (организатор гостовања у ратној зони) овдје одиграо своју животну улогу.

Но, он је иностраној публици познат колико и Бања Лука, топоним који ни једном није поменут у овом филму…

(Први пут објављено на Фронтал.РС 21.4.2009. поводом ТВ премијере филма на РТРС)



16 КОМЕНТАРА

  1. Мислим да је уредник Симић превише утрошио и времена и ријечи на ово говно од филма. Не заслужују ти људи који су га снимали ни да се прошетају по Господској. Како их само није срамота да уопште дишу!!!

    Познато је да је Џомбић дао паре за овај филм зато што му је и жена примљена међу продуценте. Какво је само ово безочно прање пара, ни ове крађе за рачун Гласа, Независних и Преса им нису равне.

    Не само да нас брукају већ и у томе свему морају још и да краду!

    Бестидници!

  2. Одлично си ово срочио Данијеле, овај квази филмски сценарио је највећи убљувак што један народ може сам себи приредити!
    За ово би исто тако требао да одговара онај сом тадашњи премијер, јер је накарадну идеју оваплотио са накарадном продукцијом и папреном цијеном самопљувања и комплетан пројекат је тешки шунд, којег не вриједи ни коментарисати.

    Ево занимљиво, како је нас с ове стране Дрине режисер представио као неандрталце и ова сцена са Јосипом Пејаковићем „ко је џавахарлал?“ можда му је баш Пејаковић могао да објасни о постојању Народног Позоришта у Сарајеву и о његовим оснивачима српској породици Деспић!
    http://www.youtube.com/watch?v=2wTtvvzeltg

    могао се увјерити на вријеме о српској позоришној традицији с ову страну Дрине, прије него је смислио онако простачке сцене у патетички виртуелном „Србобрану“ гдје публика(народ) рокће и завија док гледа представу!

    За овај филм неког треба стријељати кад тад, никад није касно, а знамо ко је дао паре да се на тај начин попљује РС.

  3. Данијеле, хвала за најбољу анализу и генезу наших односа са Србијом у задњих пар година. На овај начин сам мислио о овом филму, али свакако да си јединствено рекао све о њему. Свака част. Никада нећу схватити ту патологију коју имамо да се докажемо браћи. Знамо ми бити много бољи.

  4. Нема друге него правити пројекат гдје је писац, сценариста, продуцент, режисе, глумци и сви остали који праве филм са аутентичног поднебља, односно да су из РС. Имам роман за наш филм из мог угла гледања, тј директно са ратних ливада и из ровова. Прошле године нисам хтио послати књигу на конкурс, јер је био захтјев да морам да је преправим као сценарио, гдје ће се секвенце и сцене појединачно одвајати. То је пуно посла, а и нисам био сигуран како би то све изгледало на филму без довољног буџета, а и треба се побиједити на конкурсу. Једног дана ће се нека будућа генерација присјетити свега и одлучити направити филм за прање срамоте са нашег имаена у свијету.

  5. Паљанин, 21.01.2012. 11:17:15

    Срби не гледају руске филмове. А срБске државне тв куће лупају цензуру на исте…

    Што се тиче газда Даниног осврта, он кад рекне – рекно је! Свака част, само ме чуди да је толико необавијештен па не зна да је кронер и алкос Тика Станић ГЛАВНА јајара и организатор извлачења буџетских пара из Владе РС, а за оваква целулоидна срања?! Е сад, што му јаран и пословни сарадник Антон „усташ ду пош“ одобрава сваки „пројекат“, е то треба погледати под: ПРАЊЕ ПАРА!x-(

Оставите одговор