Седмица хефте: ГРБАВИЦА
Стварно не знам шта су се људи ту раскукали? Дефинитивно најбољи посљератни, мејнстрим филм из Сарајева. Редитељским потенцијалом, личи на неки осредњи чешки из 90тих.
![](/wp-content/uploads/doc/Image/novosti_sr/divikszadanas/1965_vest_грбавица.jpg)
Но, та поетика није дошла преко Вацлава Хавела, него Знате Већ Кога. Волдемора Кустурице, којег упорно пљују његови Харији у Потери. Илити хајци.
Урађен је потпуно програмски, крижајући ставке са пропагандног списка. Изграђивање мита севдалинке као и у Римејку. Медитативни кадрови, који призивају умјетнички филм какав већ воле СКОЈ-евски жирији. Видљиво на недоученом рециталу, након којег прелазимо у Сигурну женску кућу, односно НВО-жвакотину, која упропасти заиста проживљене детаље, из социјалног миљеа у ФБиХ данас. Исто колико упрска, изванредно играње сарајевске глумице Карановић. Видљиво из лоше глуме Луне Мијовић, којој режија не да не покрива недостатке, него се још и самоизлане у баналну намјештеност.
Тај стожерни воњ џендера и дефендера, чини да прича о располућености трагедије и мајчинства, робује захтјевима финансијера. Есма и Сара залуд мијењају канале, он ипак застане на омажу Сузани Сонтаг. А крајем са патетичном дјечјом пјесмицом (С врха Шехитлука, зидина Кастела…), чини се да неком треба и стручна (умјетничка) помоћ.
Сваки преокрет се може предвидити. Што би рекле наше нане: Ма, читавог сам га изрежирала. Кад се Есма љуби пред кућом, читава сала навија: Немој само да Сара тако очекивано изађе на прозор!!! И онда она извири, спречавајући икакав говор о инвенцији.
Но ово је још далеко ваљаније, од режије на коју свикосмо. Јесте крајње шематски, али бар је сценарио компактније избрушен. Има рупа, али су углавном од метка.
И ту долазимо до наводног не-национализма, који блиједи уз увид колико је пажње полагано, у гранатирање подсвијести конзумента. Исто као што Јасмила пажљиво трпа своју рају у филм (Едо Маајка, Дубиоза колектив), тако су и неки издресирани да примјете како Саша Матић и Милош Бојанић, запијевају у сценама крканлука и силоватељских реминисценција. Не и Халид.
То дође као кад у Рамбу и позитивац гине, ако пуца из калашњикова.
Жбанићева треба размислити, какав је осјећај у РС чути из уста дјетета, да му је тата шехид? Односно на шта би БиХ личила, да она палих бораца (по тој матрици), своје очеве зову свештеномученик, пао на путу вјере у борби против погане некрсти?
Мислите о томе…
(Редитељ: Јасмила Жбанић; Улоге: Мирјана Карановић, Луна Мијовић)
Напомена:Претпосљедњи пасус и финална порука "Мислите о томе…" исјечени су при припреми за штампу Независних новина у новембру 2006. године, а да аутор о томе уопше није обавијештен, нити је такав потез образложен. Коме се мисли, нека мисли и о томе.
ako ovo poredjenje sa ceskim filmom nije neka parodija, ne bih kvalitet i ovo stavljao u istu kontekst. rezija istrzana, radnja mrtva, slabo skroz. ima medju cemu i biti najbolji