Дани(ј)ел Симић: Зашто су Срби нижа раса у односу на Јевреје, Јермене и Роме?

Још увијек се чека објашњење због чега Срби немају права да именују геноцид почињен над њима у току Другог свјетског рата, као што су то урадили у наслову поменути народи терминима Холокауст, Порајмос, Хајот Цеганспанутин?

понедељак, 26 октобра, 2020 / 21:21

Већ трећи пут пишем на ову тему и сваки пут је то одговор на увреде и очајничка подметања противника онога што смо одавно требали урадити. И што ћемо урадити. С њима, или без њих.

Опет пишем са осјећајем националне срамоте, коју они очигледно не осјећају и одбијају саборност. Више пута сам јасно истакао: Противници иницијативе за именовање геноцида који је током Другог свјетског рата почињен над Србима, чине општенародну штету и срамоту.

Не само што на прво мјесто стављају себе, своје потребе, лобисте и виђења, па тек онда сјећање на српско страдање; већ због некултурног и опадачког дискурса, који ће читаву културу сјећања огадити неупућеном српству.

Ко коме заиста пријети и зашто?

У питању је класична злоупотреба републичких инситуција од стране отуђене интересне групе, која ових дана преко својих ботова метанише и запијева о сопственој угрожености, која се манифестује нечим што је фолклор на интернету.

Од гњевних коментара анонимних корисника који садржавају пријетње, бране се „стручним“ чланцима, умјесто пријавама модераторима и полицији. Истина је, заправо, хорорно супротна.

Према свједочењу социолога Слободана Антонића, а посредством историчара Милоша Ковића, само због тога што користи термин Покољ у јавности, „стижу претње из Републике Српске, нека се Антонић припази, имамо ми своје људе тамо…“.

При том су то запослени на државном буџету и откинути са субординацијског ланца, чија имена знам, али нема смисла да их саопштавам прије оних којима су пријетње упућене.

Коју инцијативу они бране?

Њима је у сразу с иницијативом за именовање геноцида над Србима, милија једна друга „иницијатива“. Посебан простаклук, силеџијство и манија величине у њиховом наступу, почела је апологијом хуманоиду, који је дјеци школског узраста пред камерама лицитирао од 85 до 120 хиљада жртава концлогора Јасеновац (у Меморијалном центру Доња Градина пише 700.000), а истовремено је члан отворено противсрпске, латинизоване и англициране Иницијативе младих за људска права и Одбора за Јасеновац СПЦ (!?!).

Што је, буквално, као да је једновремено и члан Удружења драговољаца Домовинског рата.

Нема дијалога, само наређења

Упркос позиву на дијалог и аргументовану расправу, како би се нашло најповољније рјешење за именовање геноцида над Србима, они задржавају аутистичан, самодовољан став, да се то не смије чинити.

Њихови иступи једностране агресије нијесу изношење нових података или одговора на аргументе заступника термина Покољ, но понављање већ оборених теза, уз чувено мантрање лажне синтагме „покушај преименовања“, док се очито ради о именовању. Уз исту, сујетну реторику, која крунски битно национално питање своди на личне дисквалификације, у циљу постављања себе као врховних ауторитета са којима нема разговора.

Без обзира што никога од тих појединаца нијесам именовао у претходна два текста, већ сам расправљао о њиховим ставовима скривеним иза заробљених институција, контролисаних ван Српске и Србије, сад сам и сам поменут у облику судски утуживе клевете.

Но, идемо редом. Мени, као неком коме редовно пријете батинама или смрћу, то дође као да слушам звоцање доконих теткица, којима је омиљена турска серија одгођена због утакмице.

Добро што вријеђају Србе, али због чега то чине Јеврејима, Ромима и Јерменима?

Они који прате, а то је један узак круг, пошто су српска јавност и медији традиционално десензибилирани за тему сопственог страдања, чули су хистеричне повике да СРБИ НЕ СМИЈУ учинити исто што и у поднаслову изнова поменути етноси.

То је „штетно“, „ненаучно“, „аматерски“, итд. И то само само зато што то каже једна малобројна интересна група, покушавајући наметнути свој лични интерес као општи, те како је то ствар о којој се питају искључиво историчари. А наравно да није.

Дакле, они отворено поручују да су јеврејски, јерменски и ромски историчари „штеточине и аматери“, као и цјелокупна та друштва, јер су геноциде над својим народима одавно именовали једном или двије ријечи, од којих ниједна не садржи „геноцид“.

Те термине промовишу и код куће, и у свијету, док наши „неаматери“ сматрају да је најдјелотворније и најпрактичније, односно да је „име“: Геноцид над српским народом у Независној Држави Хрватској од хиљаду деветсто четрдесет прве до хиљаду деветсто четредесет пете године.

На тако тешку увреду, чуди изостанак реаговања шире стручне јавности овако прозваних народа. Претпостављам зато, јер су им на првом мјесту небитни, односно да немају појма о томе, а на другом мјесту је пословица „туђа рука, свраб не чеше“.

Не можемо због Поточарског игроказа?

Објашњење које сам чуо од њих као главни аргумент, који не износе често јавно, већ углавном по кулоарима, јесте да „муслимани употребљавају термин геноцид“, а везано за догађаје у Сребреници 1995. године (који су све само не геноцид), па ће нам именовање геноцида над Србима „у међународној јавности нанијети штету и ставити упитник на Републику Српску“. (?!)

Осим што је то глупост у нивоу равноземљаша, у свјетској јавности, а и домаћој у којој доминирају Невладинићи, нико нас не шљиви управо захваљујући конформистичком нераду и општој друштвеној неспособности и неактивности оваквих „историчара“.

Њима нијесу противници од држава НАТО плаћени ширитељи србофобије, као Иницијатива младих за људска права, већ управо они који се таквој реторици супротстављају.

Изнова наглашавам, њихова примарна ангажованост при неаргументованим подметањима у јавности, није да је термин Покољ неподесан, те излазе приједлозима подеснијег, већ искључиво да СРБИ НЕ СМИЈУ ИМЕНОВАТИ геноцид над њима. А то је зато, јер они тако кажу. Тачка.

Како су нам „историчари“ одбранили двоглавог орла

То је потпуно исти ниво ненаучности, неисторичности, неодговорности, па и сасвим исти аргумент ако хоћете; којим је правдан културни геноцид и силовање наслијеђа, због којег је грб Републике Српске изгубио љиљане испод ногу двоглавог орла. И то од самих институција исте те Српске.

Ратне власти су то учиниле са идентичним мотивом и „мишљењем“ као као данашњи противници иницијативе за Покољ: Муслимани имају љиљане на грбу!

То што се ради о грбу Стефана Твртка Котромањића, крунисаног на данашњи дан 1377. године по јулијанском календару, као краљ Срба, Босне и Поморја, наше историчаре није уопште понукало да колективно дигну свој глас против културолошког повлачења и препуштања својих симбола и историјског наслијеђа непријатељским народима. И то у току самог рата за опстанак.

Можда историја утврди да је то импутирано захваљујући обавјештајним службама наших непријатеља, пошто друго образложење за такав неписмен аутогол не могу да замислим.

Гдје сте били до сада?

Уколико су неки од њих тада били малољетни, као и ја сам, шта је са 2007. годином? Зашто тада није било толике агресије и забринутости, за штету коју проузрокују аматери? Управо због тога колико је тада „струка“ устала јавно у одбрану љиљана на српском грбу, дошао је на дневни ред и сам очерупани двоглави орао.

Република Српска је изгубила и грб и химну Боже правде. Брзопотезно и послушно су замијењени новокомпонованом пјесмом „Моја Република“ и „амблемом“. Он посједује и латиницу, па се оно РС умјесто оцила, може сада тумачити и као ПЦ.

То је урађено без и једног озбиљнијег или бар уочљивог протеста, било кога из ове групације. То је резервисано за „штеточине“ као што сам ја. Уз њихово прећутно одобравање, обављено је пола посла у културном геноциду, чак визуелним, односно инсигнијским раздвајањем Срба у Србији, од оних у Српској.

Покољ значи исто на језику агресора, као и домородаца

Тако су и лингвисти, да не буде како су кукавице и конформисти само међу историчарима, углавном шутили као заливени, када је у истом том ратном периоду у Републици Српској, у смислу званичног језика, укинуто ијекавско нарјечје, што је нанијело вишеструку културну и научну штету Србима у цјелини.

Погађате зашто? Муслимани и Хрвати користе српски језик ијекавског изговора, па је у циљу јединства српског народа потребно истог се одрећи, а у школски систем и државну управу увести екавицу, разлагали су тада данас очигледно историјски кратковидо доносиоци те одлуке.

Осим трагикомичних резултата типа „Предор“ или „Бељина“ у медијима тог времена, има и оних мање смијешних. Од тога да се на тај начин представљало како је ијекавски изговор изворни „језик“ домицилног становништва, а да је екавски „језик“ агресора из Србије, који га сад намећу силом оружја домороцима; до тога да је то директно одрицање од наслијеђа Вука Ст. Караџића, Петра Другог Петровића Његоша, Симе Матавуља, Иве Андрића, Меше Селимовића…

То се сада, једнакомјерним наметањем историчара у надлежност лингвистичара, покушава урадити и са Покољем.

Знам те пиштољчићу, кад си био на воду

Израван повод за овај мој иступ, јесте што ме Горан Латиновић, историчар овдашњи, недвосмислено и без икакве потребе осим из фактографске и интелектуалне немоћи, оклеветао у чланку на порталу доста познатијег, па и мени лично из заједничког гостовања на телевизији, Ђорђа Вукадиновића.

Латиновића, јер је мој класић из гимназије (која у БЛ такође нема име), довео сам у редакцију Фронтал.РС 2011. године, из жеље да престанем бити једини који у јавности, најмање од 1995. године, заступам српске легитимне и неупитне интересе. Посебно у култури. Говорим како је језик српски, једнако као грб који су наша исламизирана браћа исто тако присвојила. И да га се не одричемо.

„Ја сам књижевник, а ти си историчар и то је уско твоје подручје. Добио си посао асистента на факултету, битно је да због јавности, а још више својих студената иступиш сада, кад су нам укинули грб Немањића/Карађорђевића“, апеловао сам тад на њега.

Од те моје силне жеље, материјализована је објава његове анализе муслиманских и хрватских уџбеника историје, као и још неколико њих. Направио сам и интервју, гдје смо кроз питања покушали ишчупати коју просрпску ријеч из уста магистра историје и ставити је у наслов.

Пошто сам га промовисао на своју иницијативу и у име онога што мислим да је општесрпски исправно, стварно не знам зато, онако људски, зашто ме данас гледа као непријатеља?

Сасвим сигурно зато што су му сад саборци они који пишу за дневни лист Данас, као епицентар другосрбијанштине, односно сад интервјуе даје онима који су пресуђени лопови логотипа Фронтал.РС, против којих је био 2011. године.

Судбински је смијешно и анегдотски, што сам у једном од текстова у којем доводи Српску у питање, само ако се не узаслуша оно што он хоће, видио фотографију Горана Латиновића од десетљеће стару, коју сам лично направио и објавио на Фронталу, а преламачи његовог текста су је без потписа публиковали…

Јеси ли луд, хоћеш да прођем као Симић?

Након тога, Латиновић ни у јавности, ни на факултету, не ради ништа по питању Покоља. Он у Сан Марину за свој докторски рад 2012. узима тему „Економски односи Југославије и Италије (1918-1941)“. У научним радовима се углавном до данас бавио историјом СПЦ, односима Југославије са Италијом и Шведском, повијешћу младе Републике Српске; а не примарно темом коју обраћујемо овдје.

Због тога му, наравно, не одричем право да прича о теми Покоља и износи своје мишљење! Нити то може било ко. Проблем је што он и друштво желе забранити право гласа другима, само јер нијесу историчари.

Треба водити рачуна да је у то доба, дакле прије само 10 година, а камоли 15 или 20; причати о специјалним и паралелним везама са Србијом, о српској прошлости Босне, Херцеговине и Црне Горе, повезивању са Русијом, очувању српског писма и унапређењу што већег степена државности Српске; било „као да неко пусти порниће са трудницама и кепецима у подне на државној телевизији“. Како сам већ тај терор ОХР недавно описао у емисији 1:1 Алтернативне телевизије из Бање Луке.

У исто то вријеме су грађани Српске остајали без основних људских права. Високи представници су им одузимали не само право на рад, већ и личне карте. Латиновићу у такав вакат није падало на памет да се јавним иступима на актуелна питања замјера својим спонзорима из иностранства, како не би остао без свог студијског гастарбајтерлука и положаја на факултету, јер су главе летиле и за мања огрешења.

Сада, када је омча око врата попустила, сад би мало с висока дијелили лекције о српству?

Латиновић Стара Варалица

И овај његов посљедњи текст, вјерујте ако можете, почео сам читати и одустао већ можда у висини прве или друге фотографије. Ту се наставља удбашење понављањем декласираних теза о „преименовању“ и личним дисквалификацијама Душана Басташића. Јер је ето, стоматолог. Тога сам се начитао од његових бивших сарадника, као што је и Латиновић сам, те стварно нијесам хтио трошити вријеме на још једну хрестоматију таквих баљезгарија.

Но, схватио сам да нешто није баш толико редовно и предвидиво, по томе што су ме сва три пошиљаоца упорно питали шта ја кажем на то? Кад сам им одговорио ово из прошлог пасуса, стигао ми је копиран пасус Латиновићевог текста, који базди на подметачину класичног апаратчика:

„У свом тексту, Басташић наводи да је добио подршку једног „српског књижевника и публицисте”, који тврди да Геноцид над Србима у НДХ (1941‒1945) нема име (!) и који је прије неколико дана прогласио званично отвореном „сезону лова на балије и усташе” у Републици Српској, пожеливши „добар поглед”! (Данијел Симић, Коме је мрска, било каква Српска, www.frontal.rs, 15. октобар 2020). Ријеч је о најоданијем сљедбенику идеје о „покољу”, жељном медијске пажње и присуства у јавном простору, типичном „басташићевцу”. Али, изгледа да екстремне идеје, попут ове о „покољу”, баш такве сљедбенике и траже.“

Дакле Латиновић се труди. Ето макар да ме стави под наводнике као „српског писца и публицисту“. Што је слатко. Посебно од њега.

Један социолог, један историчар и један књижевник…

Симтпоматично за подметаче, када говори ко њега подржава у догми да Срби не могу оно што и други народи, наводи пуна имена и презимена појединаца, те називе установа, које као да су тобоже одлучиле о томе на неким сједницама научно-наставних вијећа (а нијесу), док код оних који га не подржавају, наводи само одреднице попут „један професор српског језика и књижевности из Фоче“. Што би требало, ваљда, да умањи значај истог професора као провинцијалца?

Или даје одреднице „један угледни српски социолог“, „још једног књижевника“ и „још једног познатог српског историчара“, пропуштајући да каже како су у питању Слободан Антонић, Анђелко Анушић и Милош Ковић.

Латиновић, у маниру правог опадача и сјецикесе, наводи само оно што би му могло одговарати да сакрије суштину неупућенима и прикаже себе као дио неке „научне већине“, а испушта имена због којих би се неупућена или неутрална публика у Србији, а посебно на порталу гдје објављује, озбиљно запитала о његовим мотивима. Посебно јер су многим „историчарима“ овог типа, ауторитети битнији од истине.

Мене је, на његову несрећу, изабрао да именује.

Латиновић Горан – кукавица и лажов

То је из разлога што им озбиљно сметам да у јавности Српске проносе лажи. Постављам им питања на која немају одговор, а чујем се много даље него они. Зато он, као једна реално непозната особа широј јавности, мене оптужује за своје влажне снове о медијској слави.

Осим опетовања бесмислица о „покушају преименовања“, што оставља дојам као да се расправљате са телефонском секретарицом и вријеђа здрав разум објективног посматрача, он извлачи из контекста ријечи моје посљедње колумне, да би се стекао дојам како сам некакав екстремиста који позива на убијање или прогон муслиманског или хрватског живља у Српској.

А то је баш опасно, лажно и злонамјерно.

Кукавички.

У стварности, а и за сваког ко ме једном срео у реду за хљеб пред пекаром, јасно је да ту обећавам медијску пажњу и бављење ратним хушкачима и произвођачима националне и вјерске мржње, из политичке, културне и медијске сфере. Што сви могу провјерити једним кликом на ту колумну. Више него јасно циљам на оне лоциране у Ефбиху, а не у Српској.

Што је, у судском смислу, чиста материјална неистина.

Ако лаже Јадовно, не лаже архива РТРС

Навешћу примјер уз ВАЖНО УПОЗОРЕЊЕ да њиме немам намјеру ово сводити на дневну или страначку политику у вријеме избора, те додатно поганити питање које је ова интересна група већ упоганила, него само доказати како је овај „историчар“ напросто склон, не само да лови у мутном, већ без проблема лаже по задатку. Обични жетон-историчар.

И није му први пут да лаже у јавности.

У емисији РТРС Актуелно од 31.05. 2020. године, по задатку је припуштен у термин који обично не добијају, како би бранили Милорада Додика од опозиционих оптужби са ванредне сједнице Народне скупштине РС у случају „Предаја Јасеновачке грађе“. Опет све везано за Додикову осуду у Резолуцији о поштовању жртава фашистичког режима и покрета за коју је уз подршку ефбиховских партија гласала опозиција у Парламентарној скупштини БиХ.

Латиновић у тој емсији на Радио-телевизији Републике Српске избацује тезу „нисам политички активан“, како би гледаоце покушао додатно увјерити да његови ставови којима брани Додика, долазе из чисте „стручне“ истине, а не политичке опредијељености. Потпуно исто као у његовом нападању термина Покољ.

Што се мене тиче, можете бити и за власт и за опозицију, од воље вам, али не можете јавно лагати. Посебно ако сам ја на стражи. У програму исте телевизије 11.09.2018. године, Горан Латиновић се налази у кадру иза Милорада Додика као члан покрета Позитивне снаге Српске, гдје му врло политички активно и недвосмислено даје подршку као кандидату за српског члана Предсједништва БиХ у вријеме предизборне кампање.

Шта заиста вријеђа? (И мене и разум)

Увијек полазим од оног: Није битно шта каже, већ ко каже. Тако ме не вријеђа ни што, као један страшљиви конформиста, који се крије иза институција и покушава мени импутирати своје карактерне особине роботизованог сљедбеника команде једног човјека. Којег цитирају и бране као да је светац, а не свештено лице.

Вријеђа што ми у случају иницијативе за именовање геноцида над Србима узима оно што ми по историјском праву припада: Дани(ј)ел Симић је иницијатор и главни подстрекач именовања геноцида над Србима, а никакав сљедбеник по његовом калупу.

О томе свједочи и мој чланак Посјета Јаду нашем од прије деценију, када се Латиновић у свом научном раду бавио темама описаним узводно.

Није ми до обрачуна са слабијим, већ до одговора на само једно питање

Правдање оваквог јалијашког понашања у јавности, лагањем и млаћењем празне сламе у недоглед, тиме да је неко некоме пријетио или га вријеђао у коментарима, треба само да сакрије њихово подметање, клеветање, па и отворене пријетње онима који се залажу за термин Покољ.

Блебетањима при „сематичком тумачењу“ његове визије шта је значење ријечи „покољ“ у односу на „геноцид“, као да већина научних термина у сваком језику немају и свјетовно значење, овдје се уопште нијесам бавио.

Не само зато што сам то већ побио аргументима, већ што сам сазнао извор њиховог термина „жртва свеспаљеница“, како они преводе ријеч „холокауст“, док је у српском језику традиционално то „жртва паљеница“. То је одличан путоказ и најбоље објашњење зашто ови, од интереса свог народа отуђени људи, Србе упорно проглашавају нижом расом.

О томе ћу сљедећи пут, до којег више неће доћи реакцијом на њихове жвакотине, већ мојим обећањем.

До тада, надам да ћемо можда, али баш можда, престати са пресипањем из шупљег у празно о „преименовању“ и добити одговор који већ водвиљски предуго избјегавају:

Због чега су Срби нижа раса, па не могу оно што су урадили сви народи који су претрпили геноцид и именовати га?



Коментариши