Сурогат српске ћирилице – средство правописног прозелитизма

Српски књижевници и културни дјелатници у отаџбини и расијању пишу текстове о прогону српског ћириличног писма, изражавају протесте против званичне културне политике Србије, која до данас, тридесет година послије ратног распада Југославије, спроводи континуитет југословенске језичке политике.

уторак, 27 октобра, 2020 / 07:50

Пише: Огњен Војводић

Текстове српских филолога о програмском потискивању српског ћириличног писма у Србији и потпуном прогону у бившим југословенским републикама, објављују главни штампани медији Србије.

Српски књижевници и културни дјелатници у отаџбини и расијању пишу текстове о прогону српског ћириличног писма, изражавају протесте против званичне културне политике Србије, која до данас, тридесет година послије ратног распада Југославије, спроводи континуитет југословенске језичке политике. Организују се предавања и сусрети српских лингвиста, потписују се петиције.

Написан је предлог Закона о заштити ћириличног писма као српског националног писма. Али, предлог Закона и јавни позиви за његово усвајање, упућени претходној и садашњој власти, бојкотовани су у потпуности. Међутим, предлог Закона о заштити ћириличног писма, декларације и текстови против потискивања ћириличног писма позивају на југословенски стандард равноправности латиничног и ћириличног писма у Србији, на заштиту ћириличног од премоћи латиничног писма, а не на природну припадност српског језика ћириличном предању православне писмености. Наиме, у свим јавним оглашавањима наглашавају да „нико неће да забрани коришћење латиничног писма у Србији“, а да ћирилично писмо треба да има заслужен статус.

Такође, српски језикословци програмски прикривају праве узроке садашњег стања српског језика и писма. Прво и друго писмо у службеној употреби, “двоазбучност“, “српска латиница“ – примјери су погрешних питања и претпоставки које орбитирају српском језичком сфером. Многи српски лингвисти настављају континуитет колонијалне југословенске језичке политике као да је Србија мала Југославија, уређујући српско-хрватске међунационалне односе, то јест третирајући и ужу Србију као terra misionis (земљу мисије). Заправо, дају допринос политици југословенске дубоке државе која до данас суверено влада Србијом. Због ограниченог образовања у области лингвистике, српски језикословци скоро двјеста година колонијалне југословенске језичке политике немају цјеловита знања о основама, сложености, нити о последицама погрешне лингвистике и језичке политике по друштво и народ. Такође, због ускраћеног основног вјерског образовања у Социјалистичкој Југославији и Краљевини Југославији, као и у предјугословенском и послејугословенском периоду, већина српских лингвиста не разумије и, рачунарским речником речено, не препознаје повјесне религиозне програме и процесе, вјерску политику и пропаганду, који чине саставни дио лингвистике и филологије, а посебно језичке политике. Српска православна црква, као једина српска установа која користи ћирилично српско писмо као предање православне писмености, а никако латинично као израз латинске религије и писма, не оглашава се о праву ћириличног писма у Србији, што је једно од основних питања вјерске припадности. Зато сам сматрао да је потребно сажето приказати основне податке о природи и програмској сврси српског савременог правописа и књижевног језика, приказати лингвистичке и религиозне разлоге реформе српског језика и писма.

ЈУГОСЛОВЕНСКИ ПРОГРАМ СРПСКОГ ЈЕЗИКА И ПРАВОПИСА

Српски правопис и књижевни језик који данас користимо назван је у српској савременој лингвистици језиком и правописом реформе и кодификације Вука С. Караџића, а у аутентичној аустрославистичкој –  српски језик и правопис југословенског језичког програма који су кодификовали њемачки слависти у програму аустроугарске културне колонијалне политике на Балкану, а у чему су учествовали и српски сарадници аустрославистичког југословенског програма. Аустрославистички југословенски српски правопис у Књажевину Србију је званично увео Књаз Михаило Обреновић 1868. године, чиме је укинуо закон забране коришћења аустрославистичког правописа, `хуле против божества и правитељства` и `да се не штампају књиге правописом Караџића Вука`, који је Књаз Милош установио као Правила о цензурисању, објављена 22. децембра 1832. у Књажевској српској канцеларији у Крагујевцу. Књаз Милош је спроводио савјете православне цркве, српских и руских филолога, ради спречавања аустрославистичке латинске југословенске језичке политике и унијатске мисије у Књажеству.  Југословенски језички програм је у латинској лингвистици одређиван као аустрославистика или „германо-славика“, у контексту и континуитету европске колонијалне културне политике, то јест као континуитет латинске славистике. Заправо, аустрославистика је представљала програмски континуитет средњовјековне латинске славистике и осавремењену средњовјековну стратегију латинске славистичке мисије.

Аустрославистички југословенски програм „српског или хрватског“ језика и писма кодификованог на српском средишњем дијалекату проглашен је у Аустроугарској 1861. године у Загребу, центру југословенске језичке мисије. У Загребу је званични говор био кајкавски српски дијалекат, који је екавског изговора, који је у у југословенској подјели одређен као словеначки. Аустрославистичка катедра је за југословенски „први“ програм „обраде“ одабрала штокавски дијалекат ијекавског изговора – као најраспрострањенији и средишњи српски дијалекат, који је најочуванији од утицаја страних језика, који је најсложенији и најближи основи старословенског језика. Исте године 16. септембра, у знак захвалности за сарадњу са аустрославистичком канцеларијом у провођењу југословенске језичке политике, Вук С. Караџић је проглашен почасним грађанином Загреба, а Заступништво града Загреба је додијелило Караџићу повељу града. У Србији је југословенски језички програм званично прихваћен седам година касније, послије оснивања Југословенске академије знаности и умјетности у Аустроугарској у Загребу 1867. године – прве званичне установе југословенског језичког и државног пројекта. (Југословенска академија је била аустрославистички римокатолички пројекат, у контексту еврославистике, и мисионарска централа за простор јужних Словена. Покровитељ Југослевенске академије је био бискуп, Њемац, Јосип Јурај Штросмајер, а први предсједник – фратар и филолог Фрањо Рачки).

„Признање службености хрватског језика” озваничено је у Аустроугарској 1892. године, „усвајањем Хрватског правописа Ивана Броза у Сабору, на (и)јекавској основи и са њему прилагођеном редакцијом латиничког писма“, што се сматра почетком хрватског правописа. У југословенском језичком програму у Београду је 1894. објављена Српска граматика Стојана (Косте) Новаковића, екавског изговора и нове српске ћирилице – чиме је у Србији прихваћен југословенски принцип двоименовања и двоазбучности српског језика то јест давања дијалектима и изговорима српског језика статуса посебних књижевних и националних језика. Стојан Новаковић је граматику радио у сарадњи са својим ментором Ђуром Даничићем као секретаром Југословенске академије у Загребу и руководиоцем израде „Речника српског или хрватског језика ЈАЗУ“. Као представник српске стране која је носилац повјесног права на назив српског језика, Даничић је ангажован у римокатоличкој мисији израде речника југословенског језичког програма чија је сврха била давање лингвистичког легитимитета двоименовању српског језика у „српски или хрватски“. У том и општем контексту је важан податак да су Ђ. Даничић и С. Новаковић били полтички активни у агитацији против руске и православне политике у Србији и српској језичкој политици, а што је било подржано од званичне културне политике династије Обреновић.

Програм преименовања и формирања вишецентричних “вишеимених“ језика била је пракса европске колонијалне културне политике. Истом прозелитском праксом југословенским језичким програмом је планирано преименовање и вишеименовање српског језика – потискивање историјског имена и наметање нових назива према политичко-племенској или топонимској одредници политичких нација формираних у програму аустрославистичке католичке колонизације Балкана. Назив српског језика је потискиван због: 1. изграђеног историјског идентитета православне припадности српског народа; 2. распрострањености српског језика најбројнијег православног народа на Балкану; 3. лингвистичке и правно-политичке признатости српског језика у свијету, првенствено у православној руској царевини и цркви, заштитницима повјесног права православних народа; 4. због преузимања повјесног права на назив језика и народа.

Стратегија разградње српског језика и народа је спровођена радикалном рационалистичком теоријом о језику као јединој одредници народности, и одбацивањем народа као рода – етноса, као континуитета културе, а прије свега вјере. Из такве теорије је креирана екстремна рационалистичка, али римокатоличка, југословенска језичка теорија о дијалектима и изговорима као народима – као кајкавском, чакавском, штокавском и тако даље – што је усвојено као основа српског језикословља и националне политике. Наведени српски дијалекти су најопштија подјела српске дијалектологије, јер сваки од наведених има своје подјеле на мање дијалекте. О српским дијалектима је писано много са различитих становишта, али се главна дефиниција дијалекта зависила од политичке моћи присвајања одређеног дијалеката.

Последице  југословенске језичке подјеле српског језика и народа су данас „вавилонски“ видљиве, али не само у сукобу српског са преименованим српским дијалектима, него и унутар српског језика. Свођењем српског народа на штокавски дијалекат и давањем права другом `народу` да исти дијалекат назове другим националним именом, хрватским, а одбацивањем културе изграђеног српског књижевног језика као кохезивног филолошког фактора, српски језик и народ су уведени у процес разграђивања. Такође, спуштањем језика на дијалекат, сама природа дијалекта, која је `дивља` и дјељива, непостојана и неодређена, доводи до раслојавања и дијалекатског дијељења језика, на исти начин као што дијалекти настају. Прихватањем од српске државе кодификовања дијалекта као књижевног језика, а раскида са континуитетом српског књижевног језика, прихваћена је политика разграђивања српског језика, доктрином „додијељивања“ дијалектима српског језика права самопроглашења за нове националне књижевне језике тј. нове народе. Кодификовањем српског дијалекатског језика као књижевног раскинут је континуитет и култура српског књижевног језика који је био у употреби у администрацији, штампи, књижевности и признат у латинском и словенском свијету као књижевни језика. Увођењем новог књижевног језика раскинуто је не само са континуитетом древног језика хиљадугодишње писмености него и са књижевним језиком савременика и општом националном културом. Спровођењем аустрославистичке реформе српска књижевност и писменост су почели од нулe – негативне националне нуле, као народ нове писмености то јест народ у описмењавању.

Колико је југословенски језички пројекат био само политички и римокатолички, а најмање језички, говори чињеница да је, у југословенској језичкој подјели српског језика, право на назив националног књижевног језика (словеначког) додијељено кајкавском дијалекту српског језика сличном дијалекту Лужичких Срба, а није “македонском“ српском дијалекту, који српским говорницима штокавског дијалекта није много разумљивији од кајкавског. У аустрославистичком пројекту, право првенства на несрпски назив свог дијалекта су имали германизовани Словени, а посебно католици – то јест католици кајкавци. Данашњи “македонски језик“ је званично био српски јужни дијалекат до 1946. године, када је у ФНР Југославији у новоформираној Републици Македонији проглашен македонским језиком. Наиме, програмом кодификовања простог дијалеката и раскида са континуитетом књижевног језика отворен је простор за присвајање српских дијалеката и са “јужне стране“ српског језика – са стране Сјеверно Македонске и Бугарске.

Европска пракса колонизације ваневропских језика била је и формирање мјешовитих језика комбинацијом домородачког са језиком европског колонизатора. Конкретно, Караџићев „Српски рјечник истолкован њемачким и латинским ријечма“ у аустрославистичком програму је рађен за Србе у границама османског Калифата, за које је програмски формиран туркофони српско-турски језички конгломерат, и за српски народ у Аустроугарској конгломерат латинско-српског речника – књижевне култивисане верзије. Избачени су из српског језика “славенизми“ – словенске – српске ријечи и уведени латинизми, турцизами и туђице других језика, ради удаљавања српског од словенских језика и потискивања православних Словена од Средоземља. У аустрославистичкој југословенској подјели, култивисани српски говор и речник је проглашен за „кроатизме“, а турцизми за „србизме“. Такав програм је био обостран интерес европске и исламске империјалне културне државне политике асимиловања словенског православног народа на Балкану.  

Аустрославистичка реформа српског језика је представљала и полазиште класне борбе, покретање револуционарног рушења и културе српског књижевног језика као језика континуитета и класе српског грађанског друшва и аристократског сталежа, који су били културни конкуренти европским народима и културама. Европска колонијална културна политика је користила религиозне и револуционарне мисионарске методе ради разградње књижевног језика и правописа као културне структуре српског грађанског и сталешког друштва. У ту сврху аустрославистичка катедра је ангажовала српске сараднике као Караџића који је био екстреман револуционар у рушењу свих сталежа и раскид са културним континуитетом. Позната су Караџићева начела класне борбе као мотива књижевне борбе која је представио у својем „политичком манифесту“ ,,Виша класа народа нашега“ 1836. године. Караџићевску класну борбу у српском народу аустрославистичка колонијална политика је спроводила нивелисањем културе књижевног језика према простом и примитивном просјеку као новој националној норми. „Основна друштвена позиција Караџићева била је сељачко-демократска», пише Меша Селимовић у својој лингвистичкој студији „За и против Вука“, предочавајући да су Караџићева полазишта политичка, а не научна, класна, а не културна, борба за друштвену побједу сеоског сталежа и стила којима је припадао, а не култивисање „сељака и тежака“, него свргавање култивисане класе и књижевности као класног непријатеља. „Вуков Рјечник је речник реалија села, далеко од градова, и мада је веома значајан, мада је постао средство и основа националне културе“, закључује Селимовић у својој студији. Заиста, данашњи сукоб српског са преименованим дијалектима српског језика није друго до рат различитих речника ′реалија села’, пресељеног у градове као основа националног разговорог и књижевног језика. (Напримјер, у југословенском језичком договору речник грађанског и аристократског сталежа је додијељена римокатоичком хрватском стандарду, а српској страни класа караџићевске кафанске категорије, слободног сељачког стила и руралног речника “живог језика“  у “сталном револуционарном развоју“.)

СРПСКА САМОКОЛОНИЗАЦИЈА ЈЕЗИКА И ПРАВОПИСА

Програм аустрославистичке реформе српског језика и правописа, као пројекта европске културне колонијалне политике, у Књажевини Србији је спроведен самоколонизацијом, сарадњом са српским династијама Обреновић и Карађорђевић. Српска сарадња и самоколонизација у програму еврославистике југословенског пројекта је резултирала формирањем Југославије 1918. године. Програмом српске културне самоколонизације Аустроугарска и германска славистика су, као колонизатор, заобишли православну цркву, српске и руске филологе, а прије свега руску царевину и цркву то јест право православне руске царевине и цркве да заштити права православних Словена на словенски црквени и књижевни језик и ћирилично писмо јединственог система и православног предања. Аустрославистичка канцеларија је за непосредне послове мисије ангажовала српске сараднике који нијесу формално прелазили у римокатолицизам, већ су били формално и фолклорно православни, а практично спроводили правописни прозелитизам према православнима и рагрдњу језичког јединства српског народа, и раздвајање српског језика од система словенских језика, а пренствено од језика највећег словенског и православног народа. Тако је југословенском српском самоколонизацијом новоформираним народима и називима језика додијељено повјесно право на језик, народ и простор, а српски народ културно и стратешки припојен политичкој и правописној политичкој породици словенски народа латинске религије и писмености.

Спровођење југословенског језичког програма у Србији је започела династија Обреновић, а наставила династија Крађорђевић до остварења југословенског језичког и државног пројекта 1918. године. Књаз Михаило Обреновић је почео спровођење аустрославистичке југословенске језичке политке, а Краља Александар Обреновић последњи престолонаследник Обреновић је култ Караџића увеличао преносом посмртних остаака Вука С. Караџића из Аустрије у Београд и сахранио са почастима испред улаза Саборне цркве у Београду; поред Доситеја Обрадовића чији је гроб тим поводом такође премјештен испред улаза у Саборну Цркву. Сахрана двојице агитатора атеистичке пропаганде и покрета просветитељског позитивизма испред улаза у хришћански храм престављала је преседан у историји цркве и идеологије позитивистичког просветитељства.

У Уставу Краљевине Југославије је установљен хибридни назив троименог народа троименог језика српско-хрватско-словеначког. Претходно су у Крфској декларацији 1917. године ћирилично и латинично писмо проглашени равноправним у будућој Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца. „У време шестојануарске дикатуре краљ Александар је предвиђао и укидање ћирилице у интересу југословенства.“ Истим политиччким принципима југословенска језичка политика је програмски спровођена у Социјалистичкој ФР Југославији; упоредо са националним српско-хрватским сукобима о питању и „договору“ о називу језика, у уставу СР Хрватске „циљ трећег елемента програма, борбе за статус, достигнут је увођењем израза „јавна употреба“ хрватског књижевног језика. И једно и друго садржано је у амандману V на Устав СРХ од 16. фебруара 1972. године који је постао чл. 138 Устава СР Хрватске из 1974. године. „U Socijalističkoj Republici Hrvatskoj u javnoj je upotrebi hrvatski književni jezik – standardni oblik narodnog jezika Hrvata i Srba u Hrvatskoj, koji se naziva hrvatski ili srpski.“. Дакле, као што је у Аустроугарској у Хрватском сабору, послије потписаног Бечког књижевног договора у којем назив језика није наведен, установљен назив хрватског језика, тако је послије југословенских уставних одредби из 1974. године о називу „српскохрватског“ или „хрватскосрпско“ језика у Хрватској, ипак хрватским Уставом одређен назив хрватски језик као званичан за све становнике Хрватске, док је у СР Србији остао званичан назива „српскохрватски језика“ и доминантна употреба латиничног писма.

Зато, питање реформе и проблематику савременог српског језика и правописа можемо схватити само у контексту и континуитету југословенске језичке и правописне политике и праксе. Наиме, зато што наш садашњи књижевни језик није формиран као само српски, за српски национални `препород`, како се у Србији до данас учи у школи, већ као југословенски и српскохрватски то јест у почетној варијанти „српско-хрватско-словеначки“, затим „српски или хрватски“, касније састављен у двочлани хибридни назив српскохрватски језик. Такође, послије распада друге Југославије југословенска језичка политика се спроводи у свим бившим југословенским републикама програмским принципом преименовањем српског језика називима политичких југословенских народа.

Ради разумијевања српске југословенске језичке политике, важно је објаснити тактичку теорију латинске лингвистичке и вјерске мисије, коришћену у процесу југословенске српске аутоколонизације. У спровођењу југословенског програма, у српском народу је пропагиран „податак“ о „Србима сва три вјерозакона“, ради релативизовања религиозног, а фаворизовања филолошког фактора, одбацивања вјерских вриједности и истицања ванвјерског „вавилонског“ језичког југословенског јединства. Заправо, релативизовања већинске вјерске православне припадности коју је чинило 90 одсто српског народа. Југословенском демократском демагогијом о религиозној равноправности и релативности, православни српски народ је таквом теоријом теоретски равномјерно распоређиван у „Србе три вјерозакона“ – према пројектованом југословенском троименом народу. Римокатоличка Конгрегација у словенским православним народима од средњег вијека пропагира теолошку теорију о грчкој византијској варијанти вјере као исквареном хришћанском учењу, приказујући православље као „грчки закон“ и национални програм, а коју су Грци Словенима подметнули као хришћанство. Српском православном народу је пропагирана теорија о три туђа наметнута вјерозакона, турском, римском и грчком, између којих су Срби подијељени према утицају та три народа. Као природна припадност српског народа представљан је паганизам и атеизам, као право `природног човјека` и народа на природни језик`, али латинична писменост као свјетски стандард. Таква теолошка теорија је међу православним Србима пропагирана као Караџићева `теорија` о „Србима три вјерозакона“, у којој је православље названо `грчким законом`, са сврхом релативизовања вјерске припадности српског народа и појма српства као синонима православне припадности. Караџић је практично посвједочио такву теорију и југословенски религиозни релативизам вјенчањем у римокатоличкој цркви.

ПРОБЛЕМ, ПРИРОДА И ПРОГРАМ ПРИВРЕМЕНОГ ПРАВОПИСА

Аустрославистички југословенски језички програм реформе српског језика и правописа представља примјер латинског правописног прозелитизма и разградње књижевног језика словенских народа. Аустрославистичка реформа српског језика и писма се састојала у креирању сурогата српског ћириличног писма и кодификовању српског књижевног језика на дијалекатској основи, према латиничном гласовном простом правопису и према дијалекатском књижевном језику које су користиле мањинске заједнице покатоличених Срба на простору Далмације више од три вијека прије аустрославистичке реформе српског језика. Заправо, српски сурогат ћирилице и књижевног језика су креирани према мисионарском модусу писма и књижевног језика који су били правописна прозелитска пракса латинског колонизовања словенских језика, а које су креирали фрањевачки филолози на простору Балкана. Дубровачка књижевност је примјер прозелитске правописне праксе колонизације српског језика, али култивисаног народног најбољег средишњег дијалекта, кодификованог средњим слогом са калемом књижевног језика. Дубровачки књижевни језик и књижевност су у аустрославистичкој југословенској језичкој подјели проглашени илирским хрватским језиком.

Фрањевачка филолошка мисија се заснивала на начелима њиховог реда, првенствено на проповиједи пуку, широким народним масама, на општеприхваћеном најраспрострањенијем дијалекту. Наиме, на принципу упрошћавања, док је принцип просвећивања намијењен вишој културној класи – као код дубровачке књижевности. Фрањевачки ред је својеврсан папски протестантски програм проповиједи простом пуку, коришћен у католичком колонизовању ваневропских народа. Принцип “упрошћавања“ је са аустрославистичком реформом преузет као принцип српског језикословља. Реформом српског правописа нијесу само замијењена поједина ћирилична слова латиничним, већ је промијењена природа правописа. “Фонолошка“ функција савремене српске ћирилице се не односи на фонологију (фонетику) као науку, него на прости гласовни правопис. Савремени српски правопис је сведен на функцију регистра гласова за просто споразумијевање, на правопис подређен простом гласу, на писмо које није равноправан језички израз који има посебан смисао, симболику и континуитет писаног језика. Аустрославистичком реформом српска ћирилица је сведена не само на сурогат у прозелитском програму, као писмо прелаза на латинични еквивалент, већ на сурогат по себи са сврхом сталног раскида континуитета и цјеловитости језика српског народа.

Скоро сто година трајалo je противљење коришћењу садашњег српског правописа, као отпор према спровођењу југословенске латинске лингвистичке и религиозне мисије. Послије званичног увођења аустрославистичког правописа у Књажевини Србији било је физичких сукоба између бранитеља православног предања писмености, «дебело-јероваца», како су их називали проевропски реформисти, и «јероваца», како су православни називали пролатинске реформаторе због латинског слова `Ј` које су увели у измијењени правопис као културни симбол споја ћирилице са латинском писменошћу. Уношење латиничног слова Ј у српски сурогат ћирилице имало је практичну сврху избацивања ћириличних слова која су означавала глас Ј у различитим контекстима. Писмо које има један знак графички и семантички несродног правописа припада мјешовитом моделу писама. Српска `савремена` ћирилица има латинично `Ј`, а свака ћирилична фонема и фонем еквивалент у хрватској фонетској латиници – према којој је и формиран српски ћирилични сурогат. Караџићев и Даничићев предлог аустрославистичкој катедри да се у југословенском језичком програму у хрватску латиницу унесу поједина ћирилична слова ради формирања југословенског синкретистичког сурогата латинице одбијен је са образложењем о потреби очувања културног континуитета, идентитета и интегритета хрватске латинице у систему графике и семантике латинског писма. 

Караџић се категорично залагао за равноправно коришћење латиничног и ћириличног југословенског правописа у српском народу – данас у Срба познату праксу „двоазбучности“. Заправо, залагао се за латинску лингвистичку мисионарску праксу правописног прозелитизма, која је примјењивана на православном правописном простору, као у програму аустрославистичке реформе српског правописа. Караџић се потписивао и латиничним писмом, као на доктинарном документу о једном југословенском језику и писму Срба, Хрвата и Словенаца – Бечком књижевном договору 1850. године, у којем се не наводи ни назив језика, а који су хрватским латиничним правописом потписали Караџић и Даничић са словеначким и хрватским филолозима. Караџић је 1845. године „потребу“ формирања таквог књижевног језика и правописа објаснио овако: ,,Ми сви ваља да се турдимо, дотле да дотјерамо, да нам језик у књигама буде тако једнак, да се свака књига може од слова до слова прештампати од Латинскијех слова Словенским и од Словенскијех слова Латинскима, па ћемо онда и само онда бити један народ и имати једну књижевност“.

Бечки књижевни договор

Фолклорна форма ћириличне графике у креирању сурогата српске ћирилице коришћена је ради симулирања српске националне писмености, у процесу правописног превођења православног народа преко ћириличног сурогата на латинични еквивалент правописа. Аустрославистички лингвисти су српским сарадницима препуштали произвољне фолклорне фризове ћириличне графике као самостално формирање слова, али ван система и смисла ћириличне графике и писмености, а која имају еквивалент у хрватској варијанти латинице. Германски слависти су се тако, преко српских сарадника простих рационалистичких назора, изругивали предању ћириличног писма, и креирали „ћирилични“ антићирилични правопис. Креирање мјешовитих правописа комбиновањем латинског правописа са графемама графике фолклорних форми домородачких народа пракса је колонијалне латинске лингвистике. Савремена српска ћирилица припада категорији мјешовитих правописа, а не семантичком и графичком систему ћириличних писама. Европска културна колонијална политика према православним народима Балкана била је радикалнија него према колонијама на далеким континентима, због близине православне конкурентне културе. Зато су српска фолклорна филологија и ћирилица креиране критеријумом културне колонизације индијанских резервата, са српским домородачим фолклорним шарама у систему латинске систематизације и схоластике.

Садашња српска ћирилица је креирана као прелазни, а не као коначни правопис, то јест као правопис који у југословенском језичком програму служи за привремену прелазну употребу, као сурогат ћириличног писма ради прелаза православних Срба на коришћење латиничног еквивалента према којем је формиран ћирилични сурогат. Српски сурогат ћирилице је креиран према мисионарским модусима латинских простих прозелитских правописа који су коришћени у латинској мисији од средњег вијека. Хрватска латиница, коју су упоредо са сурогатом српске ћирилице у југословенском програму креирали германски слависти, кодификована је варијанта вјековима коришћених правописа у латинској мисији на Балкану. Дакле, српски сурогат ћирилице или српски мјешовити правопис има функцију правописа прелаза на латинични правопис истог знаковно-гласовног система. Зато је српски ћирилични правопис једноставан за учење јер је прост и гласовни, има функцију регистра гласова, а не језичког израза, и то упрошћеног и редукованог фонетског фонда; посебно у пуку популаран јер његово учење не захтијева интелектуални труд. Да би такав `ћирилични` правопис прозелитске природе био једини национални правопис, мора се законски строго установити као први, јер постоји његов латинични модус према којем је формиран ради поступног прелаза на свој латинични еквивалент. Данас Срби у мањој мјери користе савремену српску ћирилицу и већински су прешли на хрватску латиницу, коју многи Срби називају српском, што је такође била сврха правописног прозелитизма латинске лингвистичке и религиозне асимилације.  

Српски сурогат ћирилице се данас користи у школском програму Србије као континуитет југословенске језичке политике, као правопис прелаза на латинично писмо, као прозелитски програм превођења православних Срба на латинични правопис, према југословенској језичкој политици равноправног учења два компатибилна правописа, ћириличног и латиничног. Заправо, у српским основним школама се примјењује прозелитски програм симулације учења ћириличног писма учењем сурогата ћирилице – својеврсног симулакрума ћириличног писма, који има латинични еквивалент који ђаци уче као равноправно писмо, а које је у „јавној“ „југословенској“ употреби Србије доминантно и политички пожељно као «свјетски стандард» писмености.      

Латински славистички програм у аустрославистичком колонизовању српског језика и писма је у потпуности спроведен, и представља примјер примијењеног програма правописног прозелитизма латинске славистике. Тако је креиран и кодификован нови књижевни језик и правопис као нови стандард српске националне културе. Наиме, нова политичка нација под псеудонимом српског језика са сурогатом српског ћириличног писма, као средство симулације српске словенске православне припадности. Заправо, остарен је југословенски језички програм у форми српског филолошког фолклора, са сврхом правописног прозелитизма превођења српског народа у латинску писменост, али, и мисије међу словенским православним народима, као „српско“ средство унијатске мисије учинковитије од унијатског утицаја новоформираних римокатоличких политичких нација. Данашњи српски ћирилични правопис представља праксу практичног правописног прозелитизма и, речено религиозним речником – мисионарски модел унијатског правописа. 

ЕВРОСЛАВИСТИКА И  СРПСКИ ФИЛОЛОШКИ ФОЛКЛОР

Када су у Књажевини Србији аустрославистички југословенски српски правопис и књижевни језик уведени као званични, последице такве реформе нису биле очигледне, јер је спровођење језичке културне политике процес. Али, послије стопедесет година југословенске језичке политике: коришћења гласовног простог правописа и књижевног језика кодификованог на дијалекту, преименовања српског језика у шест „језика“ са програмом даљег преименовања српских дијалеката, потпуног потискивања српског ћириличног писма и из Србије – то више није питање лингвистичког, већ питање логичког расуђивања, питање здравог разума и способности опажања, повезивања узрока и последица. У свим друштвеним наукама се користи пропаганда, као и у политици, а посебно у језичкој политици као дијелу националне политике. Тако се у југословенској језичкој политици се сто година форсирају филолошке флоскуле о „савршеној српској ћирилици“ и „живом језику“ који се стално мијења, ради прикривања узрока лошег стања српског језика, погрешне југословенске језичке политике и реформе српског језика и правописа.

„Најсавршенији“ правопис не може бити потиснут, него „савршен“ правопис потискује „несавршене правописе“. Парола о језику као „живој ствари“ служи да говорнике језика наводи на представу о произвољности језичке културе, ради разграђивања језичке културе и језика, а последично друштва и народа. Када се уђе у погрешан воз и све станице су погрешне. Језик се не може поправљати и изграђивати на погрешној основи, посебно не принципом „пиши као што говориш“, који се примијењује као колонијална пракса разграђивања језика колонизованих народа. Култура и развој језика се изграђује принципом „говори као што је писано“, јер се само учењем и усавршавањем писаног књижевног језика осигурава континуитет, културу и изграђивање књижевног језика. Заправо, на лингвистику, и културу уопште, не примјењују се принципи политике, права демократске просте већине и политичке равноправности, јер су принципи и процеси култивисања супротни политичким демократским принципима. Спровођење равноправности речника у једном народу и друштву на равни најраспрострањенијег “народног“ говора резултира разградњом културе језика и друштва, свођењем сложене структуре развијеног друштва на подкултурну категорију становништва, на говор гомиле, „говедарски говор“ како је митрополит Стефан Стратимировић назвао реформаторски речник аустрославистичких српских сарадника  Караџића и Даничића. Стандардизовањем језичке културе принципом права просте већене – на најраспрострањенији говор, постиже се културна и структурална деградација друштва и општих културних стандарда. Зато се „равноправност“ у културним друштвеним нормама успоставља на „златној средини“, или у језику „средњег слога“, који спаја разговорни и књижевни језик, какво је предлагао ауторитет славистике Јозеф Добровски решење реформе српског језика, противећи се свођењу српског књижевног језика на сеоски стил.

У текстовима српских језикословаца наводе се последице и другостепени узроци, али су прикривени основни узроци и погрешни правописни принципи који су омогућили разграђивање и разграбљивање српског језика. Наиме, наводе се неистине о томе ко је кодификовао савремени српски језик, јер српски језикословци сматрају да проблем не треба отварати пошто би то био велики захват на отвореном, а народ наводно не може да схвати сложене проблеме. Заправо, у питању су идеолошке намјере и политички ставови, слични манипулацијама вакцинама и вирусима у Свјетској здравственој организацији, али на локалном лингвистичком српском простору и у организацији југословенских лингвистичких либерала. 

Један човјек не кодификује књижевни језик ни примитивног племена, а поготову не једног народа, али у колонијалној културној политици и пропаганди као кодификатор и реформатор може бити потписан један и „самоуки филолог из Тршића“, ради колонизовања једног језика и народа. Српски сарадници аустрославистичког програма, С. Мркаљ, В. Караџић и Ђ. Даничић, су српском народу представљени као српски филолошки фолклор ради симулирања спровођења српске језичке политике. Аустрославистичка колонијална културна политика је креирала култове нових југословенских просвјетитеља писмености, као антимисију просвете Светих Ћирила и Методија: Саво Мркаљ као прогнаник од православља новог правописа ради, Доситеј Обрадовић као нови Свети Сава који је побјегао из манастира и посветио се позитивистичком просветитељству; Даничић и Караџић као нови Ћирило и Методије ванвјерског вавилонског југословенског језичког јединства. Српски лингвисти левичари и еврослависти до данас пропагирају караџићевски култ приписивањем Караџићу својства божанског, злоупотребљавањем и текстова јеванђелских молитви, као у слоганима: «Вук наш насушни» или «Бог је само већи од Вука», и сличним. Такозвани србисти штите Караџићев култ у југословенском српско-хрватском племенско-политичком престижу као право на штокавштину, његовим исказима о српском језику ван контекста његовог југословенског рада прикривају Караџићево југословенско језичко и политичко српско-хрватско опредјељење. Германској славистици је караџићевски култ битан ради одвајања српског од руског правописа и књижевног језика, а припајања словенским народима латинске писмености и религије. Српским лингвистичким либералима караџићевски култ је важан као идеолошка брана од повратка српског језика православном предању правописа и књижевног језика.

У српском процесу програмског прикривања повјесних података се, као у хистеричном српском сљепилу, посебно прикривају актуелни програми хрватске језичке политике, нити програми бугарске језичке политике према српском језику и народу, као континуитет еврославистичке колонијалне културне политике који српско говорно подручје и данас третирају као terra misionis, а што је условљено југословенским ставом језичке политике Србије. Југословенску језичку политику Србије најочигледније потврђује пракса релативизовања правописне припадности српског језика спровођењем двоазбучности у школском образовању и “јавној“ употреби, и релативизовања назива српског језика истрајавањем Института за српски језик САНУ у изради „Речника српскохрватског књижевног и народног језика САНУ“.  

Оно што су спровели Обреновићи и Карађорђевићи у Србији, то данас спроводе „црногорски“ и „бошњачки“ југословенски језикословци као караџићевску хард-кор варијанту упрошћавања и простачења српског језика. Југославизам је познат и као антиславизам, од аустрославистичког караџићевског избацивања из српског језика „славизама“ и „русизама“, то јест српских ријечи, а убацивања германизама и турцизама, преко „бошњачког“ спајања словенских и семитских самогласника и сугласника у какофоничне конструкције оријенталистички оријентисаног српског дијалекта, до “црногорске“ југословенске антиславистике, као првог повјесног примјера словенског језика који је уврштен у област славистике под латинским називом – монтенегристика.  Можемо закључити да је у еврославистичком југословенском језичком програму формиран хибрид заједничког југословенског језика као филолошки франкенштајн, правописни хермафродит, средство разграђивања не само српског језика него модел глобалистичког новоговора као средство свеопштег упрошћавајућег вавилонског мијешања језика и народа.

Литература :

1. „Југословенска идеологија: истина о “југославизму“, Јован Дучић – Централни одбор Српске народне одбране у Америци, Чикаго, 1942.

2. „О јавној употреби језика и писма“ – Синиша Стефановић,Завод за проучавање културног развитка, Београд.



Коментариши