Дани(ј)ел Симић

Jadovno in Brooklyn

Пошто сам се по ко зна који пут увјерио да васколико српство примјећује и поштује своје, тек када га уважавају туђини, свој говор у Њујорку нећу ни преводити.

петак, мај 24, 2019 / 16:41

I am here to greet you as a representative of the “Jadovno 1941” organization from Banja Luka, Republic of Srpska.  For over a decade, we have been fighting to remember and preserve knowledge of the first extermination camp of the Independent State of Croatia during WW2. What we are doing here today is a new and significant step to forward this goal, and I am very pleased and proud to be here with you.

No one spoke about this particular death camp until 2010, when we organized the first Remembrance Day. It had been completely forgotten.

To be honest, even I possessed no real knowledge about what happened from May to August 1941 in the area of Jadovno – Gospic – Pag. I just had a vague picture of Jadovno, wrongly derived from lectures in elementary school. The lectures I refer to were not even from history class, but rather, from languages and literature. Until I met the president of Jadovno 1941, Dusan Bastasic , in 2010, (and just to contextualize, I was born in 1977), I thought that Jadovno was an isolated incident. I thought it was merely a massacre committed by the Croatian “Ustasha” in some remote village. Then the poet Ivan Goran Kovacic heard about it. Shocked, he was inspired to write the poem Jama, which means“Pit“.

The truth was in fact, much more horrific, and for half a century, what was very well hidden from the public in the former Communist Yugoslavia was that death in Jadovno was no mere incident, or war crimes massacre. Death in Jadovno was in fact, a factory enterprise. In the triangle of Jadovno, in the mountain, Velebit, in the town, Gospic, the railroad station, and then the аquatorium of the island Pag in Adriatic Sea, the Independent State of Croatia managed to kill, according to the investigation of historian Djuro Zatezalo, 40,000 men, women, children and elderly in just 132 days.

After a large-scale uprising of Serbians, solely because of the genocide that the Croatian “Ustasha” were committing against them, Fascist Italy was forced to intervene. In order not to jeopardize the war efforts on Eastern Front, Italians reoccupied land given to the ISC after the occupation of the Kingdom of Yugoslavia, and closed down Jadovno, the factory of death.

Even more horrific, is that about 2.000 prisoners who survived Jadovno, ended up being the first occupants of a larger and more infamous death camp – Jasenovac.  So, we can say that the Jadovno death camp was the forefather of Jasenovac.

The Jadovno death camp is characteristic, in comparison to all other European death camps during the WW2 (except „older brother“ Jasenovac), in that prisoners were killed by mallets, hammers, knifes, and thrown into the numerous cave pits in the mountain Velebit, or the depths of the Adriatic sea. Bones of victims are still there, at the bottom of pits. But pits are not graves! Those innocents deserve to be buried and mourned, and that truth about their suffering must see the light of the day. This must be known to the whole world.

And this is precisely what we fight for: truth, remembrance, and respect — that such atrocities never happen again.

Today, we can proudly say that our organization managed to insert the name “Jadovno” in the public discourse of the Republic of Srpska, Bosnia and Herzegovina, Serbia and Croatia.  It was, henceforth, unknown. Jadovno 1941 organized and participated in numerous events, exhibitions, lectures, and scientific studies about this death camp in numerous countries in Europe and world.

This road led has led us to the United States of America. In 2013 we had an exhibition and lecture in New York, in the now burned St. Sava Cathedral. There we met Barry Lituchy and Dany Novak, and made the commitment that one stone in this park should carry the name and therefore remember the victims of Jadovno.

This day is very important for the organization Jadovno 1941, and for me personally, for one more reason—we managed to initiate the rebuilding of the monument to the victims built during the communist rule in Yugoslavia, and it is still standing there, near the most infamous pit, Sharanova.

But on the Island of Pag, we restored through the initiative of the Jadovno 1941 the memorial stone, which memorializes 8.000 Serbs and Jews and Roma, killed and tossed in the sea. We restored it once, twice, and even a third time—because each time, the memorial was destroyed. No one was arrested, and no additional effort has been made by the Croatian government to ensure that vandalism of the present day followers of Croatian Ustasha ideology never happen again.

This racist ideology is still there, however, the commemorative plate is not. To illustrate how things are now, I will just mention that the Croatian president Kolinda Grabar Kitarovic, on May 9th this year, when whole World was celebrating the victory against Nazism, went to Bleiburg in Austria, to pay her respects to the Ustasha killed by the Partizan units at the end of WW2.

So, for us who are working on the remembrance of Jadovno on terrain, in present day Croatia, this is a very, very important event. We hope that in land of the free, and home of the brave, this memorial stone will be safe from destruction; that it will remain, and on the North American continent preserve the knowledge about the death camp “Jadovno”, where Jews and Serbs were killed just because they have been what they are.

In Croatia, we still wait for approval to build the Serbian Orthodox chapel „Jadovno“ on the site, Sharanova Jama. Yes, we wait, and Lord knows how long we will wait. But we do not sit and cry. Every year we carry simple wooden crosses, and we mark pits, and other places of suffering in the area of Jadovno death camp.

I hope that this memorial stone will be one of the building blocks toward a more protective wall against the historic revisionism, and the denying of the holocaust and genocide against Serbs. It is also the building block between the brother nations—Jews and Serbs, once proclaimed by the regime of the Independent State of Croatia, and further Ante Pavelic, as subhumans.

We owe a great respect and gratitude toward our Jewish brothers, namely Barry Lituchy and Dany Novak. Without you, this inscription on the stone, and even my presence here, would be impossible. But, we must ask for some more help.

After the fall of communism in the Former Socialist Federal Republic of Yugoslavia where the regime hid the truth, Serbs are looking to the Jews to learn how to preserve remembrance about genocide against us. Today everybody in the world is aware of the suffering and extermination of the Jews during WW2, but virtually no one in the world knows about the genocide against Serbs. We have lot to learn, and lot to ask.

For example, Jews have special term for genocide in WW2. The term “holocaust” is an internationally recognized term, and Shoa in ivrit, or in the Hebrew language. Serbs have no such word, and Jadovno 41 started an initiative to name one word, for all our suffering.

We proposed the word Pokolj, which in Serbian means slaughter. For this initiative, we have found unanticipated opposition. We expect a lot of public hearings and conferences and for this reason, we will need your advice, and experience to help us in this new battle for truth and remembrance.

So, with the utmost satisfaction and pride, I thank you all for being here, and I promise that on June 15 this year, the organization Jadovno 1941 and I, personally, will be on the camp site, and we will mark for the 10th annual Jadovno remembrance day–despite all odds.

And in the end I am left to conclude this speech in my native language, pronouncing the sentence:

НЕКА СЕ ПОКОЉ НИКАДА НЕ ПОНОВИ!

MAY THE SLAUGHTER NEVER HAPPEN AGAIN!



8 КОМЕНТАРА

  1. покољ(и) су локални инциденти, не могу да имају општост; а оно што се над Србима одиграло 41-45 је један од најеклатантнијих примјера геноцида у историји; права је ненормалност испуштати дакле постојећу семантику, зарад неке која при том није диктирана теренским истраживањима и радом (поготово не Симића, који је епигон Зубара стручњака), нити академским степеном из историје и сличних релевантних области, ни код Симића, ни Зубара нити било кога другог – није диктирана ничим сем пркосом према постојећем естаблишменту који је једва некако успио у лицу академије и Цркве, да дође до даха послије толико деценија комунистичке репресеије: пркосом према њима, јер Симићу је покретач духа свађа ради свађе; а Зубар је напросто један блесав тип. Срећом, ни један ни други за сада немају никаав углед у оним неким српским центрима који су релевантни у смислу нормирања тих чињеница, категорија, наратива, итд, – који се тичу геноцида у НДХ.

  2. поражавајући је ангажовани напор да се истакне Јадовно као неки паритет, уопше, а С.каже и предак – Јасеновца; Јасеновац је до те мјере уникатан, већи, монструозни и на сваки начин централни фактички и симболички топос геоцида НДХ, да се овдје код гна Симића мора сумњати на преклапање његовог посленичког ангажмана код Зубара, са одређеним злокобним и аморалним интенцијама: одмах да кажем овдје: тачно у оној мјери у којој је код ове двојице јадовно постало центар, истиснувши истински центар геноцида-Јасеновац: тачно због тога и у тој мјери они сада своде семантику ове историје на покољ, а не на геноид: јер Јадовно само по себи невезано за системску слику Јасеновца и није геноцид, како они признају, већ покољ; и обратно, само стављањем највећег стратиша у центар, Јасеновца, моћи ће они покајно да реално сагледају и назову Јадовно, а не овако како раде. Овдје сам да бих саопштио уваженим читаоцима: да нити једно нити друго неће проћи, и не пролази неопажено; будите увјерени да вас,ове и сваке друге, активности, мотри многи пар очију, и да постоји само привид да су одлуке о Јадовну, Јасеновцу, покољу или геноциду, ма коме остављене арбитрано и случајно на вољу: то је само привид. И да свако лично преферисање и играње са терминологијом, из ма којег разлога, неће проћи без посљедица.

  3. Пошто увијек нешто погрешно сконтам морам позвати Николу да ми мало помогне.
    Неђе горе Ниџо пише да је режим скривао истину,неки дан сам написао па обрисао коментар како можемо ускоро очекивати да дјеца режима иду около по свијету и “ свједоче “ о убиству Давида Драгичевића када неумрли комунистички режим процијени да ће од тога имати неку корист и осјећати се “ привилегованим чланом “ демократског свијета.
    Југославија имала режим?
    Ако!
    Ниџо,ти си старији ко је чинио репресивни апарат?
    Радник у каналу,сељак на њиви,пастир у планини или неко други?

  4. Кажем ја да се ти Ђомла поправљаш.

    Не бих о комунистима, њиховим потомцима и сљедбеницима, не желим ни да смочим табане, а не да свој образ каљам причом о тој врсти људи.

    Значи, не желим да се ваљам у говнима због тих српских злотвора, њихове дјеце и сљедбеника, тих битанги који су се због Јозефа Амброза и Едуарда Кардеља одрекли своје славне слободарске историје, СВОГ ИНДЕНТИТЕТА, односно, своје светосавске вјере, Грба Немањића, химне, заставе, косовског завјета, славе, Божића, Васкрса, ћирилице, часне борбе за слободу свог и других народа……………………………

    Једноставно је то, шта има да пишем о оним који и данас пишу латиницом, а почели су да славе славу, Божић божићкују, Васкрс васкрсују, док њихова, ИЗ КУЋЕ НЕОДГОЈЕНА ДЈЕЦА у сред Пала, на задњи Велики петак око поноћи пјевају и србују, све мислећи да је то нормално, да је празник.

    Не зна комунистичка гамад да ни муслимани(они нормални) на Велики петак не раде, него посте и веома смјерно се понашају, све поштујући жртву коју је за све добре људе на земљи Христос направио.

    Е такве је кућа Лазаревића одвајкада поштовала, данас такве смјерне вјернике ја поштујем.

    Нека ти сви буду сигурни да ће такве увијек моја дјеца и унучад поштовати, ТО ЈЕ ПИТАЊЕ ОБРАЗА, ОДНОСНО ОДРАЗ КУЋНОГ ОДГОЈА У ОЧУВАЊУ СРПСКОГ ИНДЕНТИТЕТА.

    Успут, кад већ држим литургију да нешто замолим све добре Србе:“Молим вас, ви који славу славите, Божић божићкујете, Васкрс васкрусујете, да ПИШЕТЕ ЋИРИЛИЦОМ,нема више Тите ни Кардеља, ни српксих комунистичких издајника.“

    Значи, није забрањено данас бити Србин у сваком смислу ријечи, зато пишите ћирилицом, поносније ћете се осјећати, а други ће вас због тога много, много више цијенити, тачка.

  5. апостроф 24. маја 2019. у 23:16
    Кажем ја да се ти Ђомла поправљаш.

    Jbg i ja bi se popravio da mi prijeti krampanje.Mladzo je nas,samo se ponekad maskira u „njiha“.

    Onaj bez kose(celavi je uvredljivo reci)je opasan ,jos uvjek.Iako odlaskom njegovih potrckala rapidno gubi utjecaj.

    Samo nastavi,Nikola,pozelenice i on.I to zasjati metalik-zelenom.

  6. Поштовани,

    Извините што пишем ван теме, али не знам како бих се обратила другачије. Како је могуће доћи до књиге Данијела Симића у Србији? Покушавала сам да дођем до информације на интернету, али нисам успела. Поздрав.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *