Дани(ј)ел Симић

Дани(ј)ел Симић: Је ли Дара превршила мјеру око Јасеновца?

Спадам у тешке будалетине, које мисле да је било коме, игдје, стало до тога да ли сте у животу били досљедни у заступању својих ставова. Да ће то вашим ријечима, у тренутку када одлучите иступити, општедруштвено дати већи значај.

понедељак, 15 фебруара, 2021 / 07:37

Још од онда, када ме једна помоћница у министарству зовнула на разговор и понудила да направим портал за културу о државном трошку, али ми је дала на папирићу број њеног младог рођака "који се бави рачунарима" да и он буде "обавезно укључен"; а ја се на то згадио и једва некако потрефио врата да је не пошаљем у материну, јасно је да сам монетарно ретардиран. Самим тим и ментално. Односно социјално.

Никога није брига. Нити ће бити. Портал и паре је направио неко други, ко се не грсти на буразерску политичку економију. Све ове године сам могао узимати новац за "културне пројекте" и "одговорно блоговање" истовремено.

Срати по свом народу кад треба, а онда глумити родољуба и истицати да сам добио новац од тог истог народа, јер сам заслужио својом непоновљивом генијалношћу. Тако сви раде. Али баш, баш сви. Осим мене који сам, рекох већ, ноторни сањар и идеалиста. Дакле кретен.

За ових пуних 12 година како загријавам стативе за српство путем Фронтал.РС, излазећи мечки на рупу сам научио да, чим се искрено огласите држећи се свог принципа – неће бити добро. Страна која сише буџет, домаћи или окупаторски, апсолутно ће заборавити да су вас звали објективним до тада.

Не само да ће увјерено говорити како сте нечији плаћеник и рђа једна тешка, да јебете дјецу и убијате људе, већ ће и они који су до јуче били очигледно против исте те концепције, сад одједном постати највеће моралне громаде и жетон-савезници, који вама држе предавања.

Забринутост да будете непротивурјечни и досљедни, заправо је умишљеност и непамет. Подмећу и клевећу и овако, кад сте чисти као суза поларног медвједа.

Више и тај Симић на врх главе са том његовом ћирлицом

У најмање ових 12 година, а више је од тога, завадио сам се или барем у неком тренутку тешко замјерио скоро свим учесницима друштвенополитичког живота. И то јавно. То ми у старту даје никакав коалициони потенцијал, да сутра кренем састављати скупштинску већину. Не добијам паре ни од државе, ни од њених непријатеља.

А зашто?

Довољно је да држите један став око којег не можете правити компромис, као ја око српског писма, па ћете се у врло кратком року закрвити. Са свима. Јер, осим што код мене има пуно таквих ставова, српство је крмача коју јашу сви, када узимају паре од пореза србадијског кметства.

Кажете ли им, као 13. прасе већ 12 година, да ако већ узимају новац сиротињи раји јер су тако незамјењиво битни, да би могли барем користити српско писмо у том свом плаћеном добротворству…

Оооо, како сте тада само гњиде. О, братственици. О, рођаци.

Тако, с времена на вријеме, чујем из треће руке да је неко рекао "не волим Симића, али овај пут је написао одличан текст…". А не само да их не познајем, већ нијесам ни свјестан постојања тих особа.

Дуго сам се мислио да ли је то до мене? До моје нарави? Да не чиним већу штету него корист српству, као његов главни заточник западно од Дрине? Да се повучем како би неко други, умиљатији, заузео простор који окупирам?

Истина је једино, да то мјесто нико неће.

Није до мене

Не бојим се рећи "не разумијем" кад неко прича, а посљедње што жели је појашњење. Са неистомишљеницима се вербално бијем углавном сам у студију, али ни један Невладинић не смије више ући у исти, ако их ја чекам у октагону.

Славим једну из циклуса вучијих слава и самотњаштво је ушло у крв ове друштвене животиње. Као зоон политикон сродио сам се с тим, да ако заступам интересе свог народа, или бар износим истину о њему, онда морам дијелити и његову судбину. Усамљену, одбачену, издану од најближих. Да сам ружан, болестан, некултуран, фашиста и геноцидаш.

Да сам пребирач костију. Митоман. Апологета ратним злочинцима и злој Русији. Мрачњак и смарач. Невољен у Ефбиху, Хрватској и Кругу двојке. Малигни појединац и провокатор.

Ловац на противурјечности, који толико нервира својом досадном досљедношћу, па правовјерне јуначине које су, ето, све супротно, редовно изјављују херојске реплике: Сад ћу намјерно да ти пишем латиницом. При том су, авај, осим што то и онако чине – јако напакостили баш мени. А не својој дјеци. Они, велики Срби по потреби и ждерачи буџета из природног им права.

Уредник јединих новина које се штампају српским писмом у Српској, као да ова титула није довољно умоболна, на питање кад ће Глас Српске престати објаве на дмрежама избацивати с описима и линковима искључиво "латиничне варијанте", одговорио ми је: Неће никад. То је ексклузивитет Фронтала.

При том то није уопште смијешно. То је тачно. То је судбина српског писма за државне паре. А он ту истину може написати јавно. Не само без икаквих посљедица, већ сам ту ја ексклузивни негативац што је помињем.

Смандрљајмо то, док се опет не заборави

Откако сам се вратио на дмреже, непогрешиво сам утврдио један образац. И ја сам, такав наопак какав сам, пола деценије одсутан и неспонзорисан, добијам кишу лајкића и срцића уколико објавим неку пошалицу или фотографију опште праксе.

Теме везане за српство, српско писмо као данас његово основно идентитетско исходиште у 21. вијеку, а посебно Покољ и епицентар му у Јасеновцу, не иду преко шездесетак одобравања. Углавном тридесетак.

Чита се то, и то се баш чита, али нико не смије да лајкује. Српства се већина Срба јавно стиди. Мучно је и лоше за карму. Јер, погађате, гледаће вас као Симића.

Све се то ових дана промијенило, појавом Даре из Јасеновца. Што је запрепастило и мене, који се са глобалном дискриминацијом што је доживио овај филм, сусрећем од 1995. године. Великосрпска сам литијска пропаганда. Нијесам довољно добар за Оскара. Не воле ме онда ни моји.

Но, Срби су се пробудили. И ћирлични, и латинични. Сви филм воле, а нико га гледао није. Осјећају да им треба, да им се десило нешто због чега данас готово да их више нема. Дијеле по дмрежама, помињу у кафанама, ишчекују. Гласају толико, да ИМДБ трокира. Заинтересовани су да га виде. Желе да цијели свијет чује забрањену, неиспричану причу.

Зато бих и ја да узјашем овај талас привременог, индукованом психозом изазваног патриотизма, те пошаљем пар порука. Кратко, на самом крају, од чега је ова у поднаслову људски најбитнија.

Ископајте жртве и достојно их сахраните!

Чак се и Влада Српске постхумно, по премијери, сјетила да филм почасти са пола милиона марака. Након што је најмање 2.200.000 КМ потрошила на С. Драгојевића и Г. Марковића, као освједочене српске патриоте. И данас, шаље такве исте у Венецију, и трпи у високошколским установама.

Није се сјетила да, истим тим субординацијским ланцем, звизне по ушима оне који смањују број српских жртава Јасеновца са 700.000, а једу хљеб државе Српске. И Србије. При том смањују само број српских жртава, а осталих не.

Питам вас, све да имају доказе да је тај број мањи, а немају јер су жртве спаљивали и бацали у Саву, који је интерес српских "историчара" да у томе предњаче, ако су Хрвати сами послије Другог свјетског рата признали 700.000? Који је интерес држави да их трпи да раде против њених, ако ништа, пропагандних интереса? И то још добрано прије него што смо снимили први играни филм о Јасеновцу, након 76 година чекања? Је ли интерес овдје нека стварна, новчана камата коју неко добија да то ради?

Зато, о славни властодршци, утврдите Дан сјећања на Покољ (еквивалент Холокаусту), а не пишите закон у којем се зове Дан сјећања на геноцид НДХ над Србима, Јеврејима и Ромима. Ова друга два народа одавно имају свој дан сјећања и ми им ту не требамо. Требамо се престати пришљамчивати другима, поготово кад то отворено неће.

На слободној територији Доње Градине, ископајте кости које нијесу однијеле подземне воде. Не допустите да леже онако како су их, као стоку, ту бацили џелати. Скупите те мошти и послажите их у велики провидни обеслиск, који ће се видјети из свемира.

Или направите било какав, високи памјатник у равници. Онај бетонски цвијет са друге стране је одавно увенуо у неоусташким фалсификатима, којима је циљ замагљивање злочина. Без јасног знања шта се десило и ко је кога колико убијао.

Колико је далеко Јасеновац од вас?

Поведите акцију да сваки српски већи град има путоказ на свом излазу, који по принципу "Не брже од живота", казује број километара до Јасеновца.

У сваком том граду направите споменик за жртве Покоља који смо претрпили, дајте имена улица барем по Јасеновцу и Јадовну, као двије фазе исте цјелине истребљења. Од Пирота до Козарске Дубице, од Улциња до Суботице. То ништа не кошта за једну државу. Већ сад зато направите буџет, за нови филм о Јасеновцу.

Од најављене премијере овог филма који је превазишао себе на невиђено, истовремено на државној телевизији 20.02.2021. у 20:00 у Српској и Србији, одавно није било национално одговорнијег и пропагандно ефектнијег чина у српском народу. Овом приликом за орден рада предлажем онога коме је то пало на памет. У случају Коридор 92 је то изостало из сасвим несхватљивих разлога.

Након што филм сви одгледамо, неминовно ће у народу српском доћи до сентимента који ће желити осигурати потомке, да им се зло не понови опет као деведесетих. Немојмо допустити да људскост самопоштовања, која још пламти у нама, згасне као Косовски мит о којем више никад не снимисмо ни један играни филм.

Да ли је Дара то магично име, које је превршило мјеру нашег самопотирања? Од којег ће кренути обнова сопственог духа? Желим да вјерујем, чак и ако је разум на другој страни. Ни Дара из Јасеновца нема ћирилични трејлер на ТиЦијеви.

Али, Срби слободу и истину цијене више од разума.



1 КОМЕНТАР