Филм Предрага Гаге Антонијевића "Дара из Јасеновца" изазвао је бурне реакције домаће и свјетске јавности, а ускоро ћемо гледати и истоимену серију у којој ће бити приказани сусрет и судбина главних јунака 50 година касније.
Преминуће врховног масмедијског лектора у Бањој Луци и први играни филм о логору смрти Јасеновац, наоко без икакве међусобне везе, имају јасан заједнички именитељ у јавности. Он је персонализација националног интереса, кроз популистичку патетику у табуу смрти.
Пријавили смо овај сценариј заједно с мојом редатељском концепцијом на натјечај ХАВЦ-а за производњу дугометражних филмова под насловом "Златни рез 42 (Дјеца Козаре)”, каже редитељ Лордан Зафрановић након што му је Влада Српске обећала 200.000 КМ без конкурса за филм.
Након што су стотине хиљада марака утрошене на слање изабраних професора историје и српског језика на курс у Израел, управо да би учили о методологији изучавања жртава Холокауста, те обавезних предавања о истом професорима истих предмета у Српској, то очигледно још никако није довољно да би се бавили страдањем српског народа сада и одмах.
Биљана Чекић је са својих 13 година и маестралном глумом лика Дара из Јасеновца дала глас стотинама хиљада српских жртава које су страдале мученичком смрћу у логорима ужаса фашистичке НДХ.
У Бањој Луци је готово репризирана сцена када Милан Бандић, дан након што је потписао петицију да српско писмо не може бити кориштено у Вуковару, дочекан од гомиле новинара и са усхићењем. Да би их још додатно понизио "шалом", како му се то никад не може десити у Загребу којем је градоначелник.
Ево, баш сад гледам филм Лордана Зафрановића којег гура друга Србија по интернету говорећи да је филм Дара из Јасеновца плагијат. Било ми је све то мало сумњиво, па рекох да погледам на који начин Зафрановић то ради.
"Ако се прича сама не исприча, никада је нећеш испричати", негдје записује Милутин Мићовић. То је једини одговор који могу да понудим на питање "зашто раније нисмо снимили Дару или филм попут Даре". Наравно, право на тај одговор имају сценариста и режисер. За српску културу оно и даље стоји као опомена трајне амнезије из које се, надајмо се, будимо.
Масмедијска епидемија у Српској је прошла. Више нико те мјере озбиљно не доживљава. Прошао је и страх, и вјера. Нема државне установе у коју сам ушао у посљедњих седам дана, а да је било ко од запослених носио маску, сем некад портира или полицајца. Али зато сви причају о – Јасеновцу.
Потрошачко-тржишна чињеница је да постоји велики број људи који воле соцреалистичке бећарце Ђорђа Балашевића. Многи су се окупили у градовима бивше СФРЈ, али одмах по вијести о смрти му. У Бањој Луци је то морала организовати градска управа. Два дана касније.