Дани(ј)ел Симић

Дани(ј)ел Симић: Дара из биљежнице професора Телебака

Преминуће врховног масмедијског лектора у Бањој Луци и први играни филм о логору смрти Јасеновац, наоко без икакве међусобне везе, имају јасан заједнички именитељ у јавности. Он је персонализација националног интереса, кроз популистичку патетику у табуу смрти.

понедељак, април 12, 2021 / 05:07

Након националне психотерапије коју је изазвала пројекција Даре из Јасеновца, васкрсавајући занос самоосвјешћења Срба сплашњава. Аутодеструктивне полуге државног система, настављају развијање самонаметнуте обавезе једностраног некрофилног југославенства, кроз просветне установе и медије.

Тако је ово покушај да се на крхотинама српсконародног конструкта, ухвати одбљесак тог залазећег сунца. А заправо жарне нити у рефлекторској сијалици.

Његова највећа тековина је обасјавање титоисте Лордана Зафрановића, који доби новац за филм од народа Српске. У Бањој Луци га је за 200.000 марака представио под насловом Дјеца Козаре, док је у својој матичној држави Хрватској исти послао на конкурс под још неутралнијим и са Србима тешко свезивим именом – Златни рез 42.

Пусти српство, хајдемо помоћи дјетету

Рез по грлу, прича о Јасеновцу и злу које игра око њега, општесрпски је добила одмах након премијере. Из масовне потребе да се нешто уради, да се осамдесетогодишња ћутња некако изрази, а да се не буде етикетирано великосрпским шовинизмом или сличним борбеним покличима хрватских усташа и сродних им Невладинића; створен је култ Даре.

Заправо Љиљане Чекић из села Срефлије, Општина Козарска Дубица.

Прокључао је нагон да се свијету објасни како су заправо Срби жртве. И то још из прошлог рата. Мислим да је то прије свега из осјећаја личне кривице. Због недозрелости сопственог народа и индивидуалног стида, који се осјећа при причи о непостојећој култури сјећања.

Све се то на крају свело на социјалу.

Нема медија који није завирио у кућу Чекића. Нема тог друштвеномрежног клик-патетичара којем није пало на памет да "помогне дјевојчици". Она је тако "прелијепа", "предивна", "анђео", "маестрална глумица", "душа наша", "свјетска звијезда", "мило наше дијете"; све до "одведимо Дару први пут на море" или "скупимо паре да направимо Дари собу".

Отишло је то тако далеко, да се њен отац, с правом, нашао увријеђен. Јавно реаговао како његова дјеца нијесу социјални случајеви, ако је он самохрани родитељ. Бори се као и многи други. И свака му част на томе. Одбранио је тим потезом и нашу колективну част од кликбејтерских лешинара. Не само себе и своје породице.

Пусти српски језик и писмо, ожалимо професора

Умјесто да се реактуелизацијом забрањене историје српског народа, његова јавност позабави својим темељним поремећајем и терапијама противу југопатологије, страхоту приче о родоубиственом искорјењивању свог народа, свели смо у јавности на парарелигиозне покличе:

Ко смије нешто рећи против дјетета?

Ако си против Даре, онда си и против Јасеновца!

Умјесто обратно.

Исто тако, смрт Милорада Телебака, измамила је јавне жалопојке многих који се свакодневно олакшавају на српски језик, писмо и културу у цјелини. Све из разлога да би испали писмени, будући да је у јавности Телебак био најпознатији по ТВ-инструкцијама из правописа.

Обзиром да у научном, па и естрадном смислу, за Телебака не зна готово нико са источне стране Дрине, биће вам јасно да је у питању исти сентимент какав се развио око Милке Цанић из најдуговјечнијег квиза на РТС – Слагалица.

Говоримо српски – али да нас други не чују

Срби, колективно, лингвисте цијене највише јер знају – ГДЈЕ ИДЕ ВЕЛИКО, А ГДЈЕ МАЛО СЛОВО. Због једне често врло произвољне конвенције. Оног, суштински, најнебитнијег у науци о језику. Посебно тренутачно небитног за српски језик!

Народ чији учењаци и вождови се одричу свог писма, језика, историје… незаустављиво ће се онда одрећи и свега материјалног што му припада.

У њемачком Језику, напримјер, све Именице се пишу великим Словом. Присвојни придјеви од нације у Енглеском језику исто тако. У српском је то неправилно данас, а већ сутра не мора бити.

Сјетимо се да су Хрвати при политичкој инструментализацији језика у одрођавање од српског коријена, 1991. увели облике "у живо" и "шпорт". Данас, као да се ништа није десило, на истој државној телевизији гледају спорт уживо. Вртолет називају хеликоптер.

Телебак, очито, није успио у томе да Србима буде некултурно свој језик писати туђим писмом. Дара, није успјела да Српска бар 200.000 КМ утроши на неког српског аутора. У оба случаја идеологија смрти и искорјењења из расних закона Анте Павелића је побиједила.

Ту, из друштвеног фетишизма, прелазимо у несаломиви табу.



Оставите одговор