Дани(ј)ел Симић
Дани(ј)ел Симић: Дара из биљежнице професора Телебака
Преминуће врховног масмедијског лектора у Бањој Луци и први играни филм о логору смрти Јасеновац, наоко без икакве међусобне везе, имају јасан заједнички именитељ у јавности. Он је персонализација националног интереса, кроз популистичку патетику у табуу смрти.
Након националне психотерапије коју је изазвала пројекција Даре из Јасеновца, васкрсавајући занос самоосвјешћења Срба сплашњава. Аутодеструктивне полуге државног система, настављају развијање самонаметнуте обавезе једностраног некрофилног југославенства, кроз просветне установе и медије.
Тако је ово покушај да се на крхотинама српсконародног конструкта, ухвати одбљесак тог залазећег сунца. А заправо жарне нити у рефлекторској сијалици.
Његова највећа тековина је обасјавање титоисте Лордана Зафрановића, који доби новац за филм од народа Српске. У Бањој Луци га је за 200.000 марака представио под насловом Дјеца Козаре, док је у својој матичној држави Хрватској исти послао на конкурс под још неутралнијим и са Србима тешко свезивим именом – Златни рез 42.
Пусти српство, хајдемо помоћи дјетету
Рез по грлу, прича о Јасеновцу и злу које игра око њега, општесрпски је добила одмах након премијере. Из масовне потребе да се нешто уради, да се осамдесетогодишња ћутња некако изрази, а да се не буде етикетирано великосрпским шовинизмом или сличним борбеним покличима хрватских усташа и сродних им Невладинића; створен је култ Даре.
Заправо Љиљане Чекић из села Срефлије, Општина Козарска Дубица.
Прокључао је нагон да се свијету објасни како су заправо Срби жртве. И то још из прошлог рата. Мислим да је то прије свега из осјећаја личне кривице. Због недозрелости сопственог народа и индивидуалног стида, који се осјећа при причи о непостојећој култури сјећања.
Све се то на крају свело на социјалу.
Нема медија који није завирио у кућу Чекића. Нема тог друштвеномрежног клик-патетичара којем није пало на памет да "помогне дјевојчици". Она је тако "прелијепа", "предивна", "анђео", "маестрална глумица", "душа наша", "свјетска звијезда", "мило наше дијете"; све до "одведимо Дару први пут на море" или "скупимо паре да направимо Дари собу".
Отишло је то тако далеко, да се њен отац, с правом, нашао увријеђен. Јавно реаговао како његова дјеца нијесу социјални случајеви, ако је он самохрани родитељ. Бори се као и многи други. И свака му част на томе. Одбранио је тим потезом и нашу колективну част од кликбејтерских лешинара. Не само себе и своје породице.
Пусти српски језик и писмо, ожалимо професора
Умјесто да се реактуелизацијом забрањене историје српског народа, његова јавност позабави својим темељним поремећајем и терапијама противу југопатологије, страхоту приче о родоубиственом искорјењивању свог народа, свели смо у јавности на парарелигиозне покличе:
Ко смије нешто рећи против дјетета?
Ако си против Даре, онда си и против Јасеновца!
Умјесто обратно.
Исто тако, смрт Милорада Телебака, измамила је јавне жалопојке многих који се свакодневно олакшавају на српски језик, писмо и културу у цјелини. Све из разлога да би испали писмени, будући да је у јавности Телебак био најпознатији по ТВ-инструкцијама из правописа.
Обзиром да у научном, па и естрадном смислу, за Телебака не зна готово нико са источне стране Дрине, биће вам јасно да је у питању исти сентимент какав се развио око Милке Цанић из најдуговјечнијег квиза на РТС – Слагалица.
Говоримо српски – али да нас други не чују
Срби, колективно, лингвисте цијене највише јер знају – ГДЈЕ ИДЕ ВЕЛИКО, А ГДЈЕ МАЛО СЛОВО. Због једне често врло произвољне конвенције. Оног, суштински, најнебитнијег у науци о језику. Посебно тренутачно небитног за српски језик!
Народ чији учењаци и вождови се одричу свог писма, језика, историје… незаустављиво ће се онда одрећи и свега материјалног што му припада.
У њемачком Језику, напримјер, све Именице се пишу великим Словом. Присвојни придјеви од нације у Енглеском језику исто тако. У српском је то неправилно данас, а већ сутра не мора бити.
Сјетимо се да су Хрвати при политичкој инструментализацији језика у одрођавање од српског коријена, 1991. увели облике "у живо" и "шпорт". Данас, као да се ништа није десило, на истој државној телевизији гледају спорт уживо. Вртолет називају хеликоптер.
Телебак, очито, није успио у томе да Србима буде некултурно свој језик писати туђим писмом. Дара, није успјела да Српска бар 200.000 КМ утроши на неког српског аутора. У оба случаја идеологија смрти и искорјењења из расних закона Анте Павелића је побиједила.
Ту, из друштвеног фетишизма, прелазимо у несаломиви табу.