Хрвати у Сплиту пронашли четврту кованицу српског краља, а ниједну свог
Одавно је у српској друштвеномрежној стварности познато да историчари званичног наратива Неовисне Републике Хрватске имају проблем да образложе материјалним доказима постојање својих краљева. Зато им је Милутин Немањић ни мање, ни више, него настран.
Да један ванредно историјски значајан археолошки налаз зачините насловом са синтагмом "настраног српског краља", показује количину мржње коју уредници у хрватским медијима просто морају исказати. Србе, посебно ако су они страдали, у Хрватској нико не помиње, о чему смо већ писали.
Прва ствар коју треба овдје запамтити, јесте да је српско друштво свјетлосним годинама толерантније и отвореније од мале католичке заједнице која од 1850. године користи српски језик и зове га хрватским.
Но, мора се разумјети, након налаза српског средњовијековног новца у Сплиту, гдје рива памти нападе на спортисте из Србије, да у случају када не можете (никад и нигдје) да нађете ни један новчић својих наводних "хрватских краљева", онда морате оклеветати и опљунути Србина.
Нема везе што је из средњег вијека, битно је да је Србин.
Но, то ништа није довољно, да промијени свијест у руководећим главама у Србији, те Политика у несрпском власништву доноси овакав приказ овог догађаја:
Политика угашеног српства у Србији
Током археолошких радова на темељима грађевине недалеко од Диоклецијанове плате у центру Сплита, пронађен је средњевековни новчић због којег ће хрватски историчари морати да преиспитају своје повјесне ставове.
Наиме, ради се о сребрном новчићу српског краља Стефана Уроша II Милутина. Хрватски археолози кажу да се ради о касној емисији динара, кованој крајем 13. и почетком 14. века.
То је четврти новчић који је припадао српској средњевековној држави а који је пронађен на хрватском приморју. Два примерка налазе се у Музеју хрватских археолошких споменика. Један од њих је новчић који је издала држава којом је владао Стефан Драгутин, брата краља Стефана Уроша II Милутина.
Приштина на Косову Пољу поново је српска
Стефан Урош II Милутин Немањић рођен је око 1253. године у Неродимљу, код данашњег Урошевца. Био је краљ Србије између 1282. и 1321. године. Слови за једног од најмоћнијих српских владара. Уз његовог унука Стефана Душана Силног.
Припадао је лози Немањића. Његов отац био је краљ Стефан Урош I Велики а старији брат Стефан Драгутин, који је такође носио краљевску круну.
Од 1282. године Милутинова линија постала је главна у српској владарској породици. Он био отац краља Стефана Уроша III Дечанског, деда краља, а касније цара, Стефана Уроша IV Душана Силног и прадеда цара Стефана Уроша V Нејаког .
Вратио се у Србију и погинуо у борби са Арнаутима (Политикино за Шиптарима)
Током четири деценије његове владавине Србија се проширила на југу, до границе на југу која је ишла линијом Охрид, Прилеп, Штип.
Он је први краљ Србије који је постао значајан политички и војни фактор у региону. Он је склапао офанзивне савезе, али је истовремено био био на удару околних држава. Уговореним женидбама успео је да утврди освајања из ратова са Византијом и Бугарском док је сукоб са Татарима окончао слањем свог сина наследника Стефана Уроша III као таоца.
Модернизовао је државу, примењујући добру праксу и примере Византије. Подигао је и обновио велики број значајних манастира и цркава међу којима су Богородица Љевишка, Грачаница, Краљева црква у Студеници, Богородица Тројеручица у Скопљу, Старо Нагоричане и Бањска на простору његове државе, односно манастирска црква у Хиландару. Проширио је београдску тврђаву.
Женио се чак пет пута.