Шта се дешава са аутокефалношћу Македонске православне цркве?

А, заправо, постоји много детаља који чине ову причу више него занимљивом.

Последње што сте чули у српским медијима главног тока јесте да је Патријарх српски Порфирије 6. јуна 2022. уручио архиепископу Стефану томос о аутокефалности Македонске православне цркве – Охридске архиепископије. Након тога, готово ништа. А заправо, постоји много детаља који чине ову причу више него занимљивом.

Направимо хронолошки увод. Цариградска патријаршија 9. маја те године донијела је одлуку по којој обнавља литургијско јединство са, како су навели, Охридском црквом. Иако је српска јавност бурно реаговала, ова одлука није значила да до тада расколничка црква у Сјеверној Македонији добија аутокефалност. Одлука Фанара значила је да црква предвођена архиепископом Стефаном није у расколу, али и да административна питања мора да рјешава договором са својом мајком црквом, СПЦ.

Седам дана касније Српска црква саопштава да је примила акт Македонске цркве о прихватању статуса додијељеног 1959. којим је предвиђена аутономија те цркве унутар СПЦ. Три дана након саопштења, 19. маја, у Београду се служи литургија помирења, чиме се успоставило литургијско и канонско општење.

На литургији у Скопљу 24. маја патријарх Порфирије је поручио да Српска православна црква признаје аутокефалност Македонске православне цркве. Већ 6. јуна у Београду патријарх српски уручио је томос о аутокефалности. Тако је мање од мјесец дана српска јавност прошла пут од огорчености према Фанару, уз оптужбе да покушава да отме охридску архиепископију од СПЦ, да би јој сама српска црква дала експресну аутокефалност. Сада се огорченост усмјерила на то да се задужбине српских краљева дају некоме другом.

А сад слиједи оно што је прошло мимо медија. Сама МПЦ се саопштењем захвалила СПЦ, називајући је сестринском црквом, на документу који доживљавају као, ово ћемо цитирати "препоруку којом се наша Света Црква представља као спремна и достојна аутокефалности”. У саопштењу је додато да МПЦ очекује да 12. јуна током посјете Фанару добије општеприхваћен статус аутокефалности.

Међутим, у Фанару на прослави Педесетнице, није дошло до тога. Након заједничке литургије у Цариграду, Вартоломеј је Стефану уручио само "Патријаршијски и Синодални акт за примање Охридске архиепископије у богослужбено и канонско јединство. Обраћајући пажњу на знакове достојанства, многи су уочили да Стефану и осталим није указана никаква част, а Вартоломејево обраћање је дјеловало као поправљање оцјене из владања.

– Поздрављамо видљиво, добро и братско расположење најсветије Цркве Србије према Вама. Од вас очекујемо и званично обавјештење о напретку дијалога између вас – стајало је у транскрипту говора патријарха Вартоломеја.

Дакле, Васељенска патријаршија сматра да је Охридска архиепископија дио Српске православне цркве.

А шта мисле други? Грчке цркве, попут Атинске и Кипарске, сматрају да само Васељенска патријаршија може неком дати аутокефалност, док су они против тога да у имену Охридске архиепископије стоји одредница Македонска црква.

Аутокефалност је одмах признала Руска црква. Бугарска црква је признала аутокефалност, али под другим именом и њеног поглавара зове архиепископ сјеверномакедонски. Бугарима за разлику од Грка, смета назив охридски, јер ту историјску ахриепископију сматрају дијелом своје црквене историје.

Православна црква чешких земаља и Словачке признала је аутокефалију, али под називом црква Сјеверне Македоније, без помена Охридске архиепископије.

Синод Румунске цркве је донио одлуку коју је послије морао појашњавати, и на крају она гласи: Признање аутокефалије припада цијелој цркви, односно Сабору предстојатеља православних цркава. У православљу постоји велики спор око тога да ли је цариградски патријарх први без једнаких који доноси самосталне одлуке, или се одлуке доносе саборно, и гдје је Цариград први међу једнакима. Румунска црква је овако заузела овај други став, али је у случају Охридске аутокефалије посредно стала на страну Цариграда. Тачније, до договора свих, она ће Охридску архиепископију сматрати дијелом Српске православне цркве.

Антиохијска, Јерусалимска, Александријска, Грузијска, те Пољска црква, уз већ поменуте грчке цркве, сматрају да је Охридска архиепископија аутономна црква под омфором Српске православне цркве.

Дакле, више цркава сматра да је сјеверна македонија канонски дио СПЦ, него што их сматра другачије, рачунајући и саму Српску цркву.

Још теже је дефинисати како се тренутно доживљавају српска и македонска црква, а то би требало да се очитује по помињању поглававара у литургији. У случају аутономне цркве, њен поглавар помиње патријарха мајке цркве као свог поглавара. Поглавар аутокефалне цркве помиње у молитви све поглаваре помјесних цркава.

Ако су се у МПЦ очитовали да коначну аутокефалију очекују из Цариграда, онда би архиепископ охридски до тада требао да помиње патријарха српског као свог поглавара.

Аутономни статус неке цркве даје пуну унутрашњу самосталност, док га само пар симболичких детаља одвајају од аутокефалног статуса. То су помен патријарха на литургији као поглавара цркве, он потврђује и избор поглавара аутономне цркве и уводи га у трон, сабор МПЦ би попуњавале српске владике до потребног броја 12 уколико македонских нема толико, те на крају, поглавар аутономне цркве не може да вари свето миро, већ у његовом освећењу учествује са патријархом.

Шта од овога важи у пракси, тешко је рећи. Пoједини македонски портали који се баве овим питањем, указују да СПЦ понекад македонске владике помиње у истом контексту као и српске. Насупрот томе у Загребу је отворен храм Македонске православне цркве, иако је то канонско подручје СПЦ.

Можда је најзанимљивије објашњење којим у Сјеверној Македонији тумаче читав расплет догађаја, за које у српској јавности никад није ни понуђено тумачење. СПЦ је брзопотезним давањем аутокефалности предухитрила Васељенску патријаршију у истом, а помињањем имена Македонска_убацила клип у точкове_знајући да ће то изазвати неприхватање грчких цркава. Такође се додаје да је то урађено у договору са Руском црквом, како би се македонија задржала у геополитичкој орбити словенских православних земаља.

Ако је то тако, онда вриједи посумњати да је Фанар планирао да Охридској цркви да аутокефалност, а да би она заузврат признала ону страну у Украјини, којој је Вартоломеј дао томос. Ову више него спорну одлуку у Фанару би тако покушали додатно да оправдају тврдњом да се са њом сада слаже и једна словенска православна црква.

Последње вијести да је МПЦ формирала комисију која проучава украјинско црквено питање, те статус Православне цркве Украјине, која је добила аутокефалију од Васељенске патријаршије. Такође, иста комисија има за циљ да проучи проблем односа МПЦ-ОА према гркофонским црквама".

Овако срочено, ово звучи као простор за трговину са Фанаром, гдје би за прихватање аутокефалности у Сјеверној Македонији прихватила више него спорна аутокефалност украјинских расколника.