Аутокефалија ни на небу, ни на земљи

Патријарх српски Порфирије уручио је 6. јуна архиепископу Стефану томос о аутокефалности Македонске православне цркве – Охридске архиепископије.

уторак, 27 децембра, 2022 / 18:04

Пише Марко Шикуљак

Патријарх је раније, 24. маја, на литургији помирења у Скопљу, поручио да СПЦ признаје аутокефалност МПЦ, и то неколико дана након што је у Београду служена прва заједничка литургија након више деценија, којом се Охридска архиепископија вратила у духовно јединство са СПЦ.

Имајући у виду брзину догађаја, те чињеницу да цариградски патријарх Вартоломеј и дио помјесних цркава није признао ову одлуку СПЦ, те да су се домаћи медији након овога потпуно престали бавити овим питањем, овај текст настаје као жеља да се пружи цјелокупан увид у познате чињенице ових изузетно значајних догађаја.

Анатомија раскола

Иницијатива за аутокефалношћу на простору данашње Сјеверне Македоније јавља се још 1944. а бројни чланови "Иницијативног одбора” су били чланови Главног штаба Народноослободилачке војске и партизанских одреда Југославије за Македонију. Већ 1946. ставови се ублажавају и тражи се аутономија, иако је струја која је на скупштини православног свештенства Македоније тражила аутокефалност била прилично јака. Упркос политичким притисцима СПЦ одбија било какве промјене, а 1958. долази до покушаја да се проблем ријеши, који се прекидају смрћу патријарха Викентија исте године. Свештенство у Македонији на челу са митрополитом Доситејем Стојковићем у октобру те године на своју руку проглашава обнову Охридске архиепископије као самоуправне црквене области, али у оквиру СПЦ. СПЦ је следеће године прихватила обласну црквену аутономију и обављен је канонски избор Доситеја за архиепископа. И таква аутономна права су прекорачивана, да би уз подршку комунистичких власти поново тражена аутокефалност 1966. Након одбијања тих захтјева, 19. јула 1967. године у Охриду, Охридска архиепископија прави коначан корак у расколу.

Данас се као довољно илустративан податак спомиње да је на том "сабору" централно мјесто заузимала фотографија комунистичког диктатора Јосипа Броза, а не икона Христова. Мање познато, али изузетно занимљиво јесте да је у Савезној комисији за вјерска питања и у процесу проглашења "аутокефалности МПЦ” учешће имао Антонио Јерков, припадник Усташке младежи у вријеме постојања Независне Државе Хрватске, један од оперативаца у стварању тзв. Хрватске православне цркве.

Нишки споразум

Најближе превазилажењу раскола било се 2002. када је направљен споразум у Нишу, који је расколницима у тада БЈР Македонији нудио најширу црквену аутономију. Споразум прихвата пет македонских епископа који су били у преговарачкој групи, али по повратку у Скопље, након политичких притисака, они саопштавају да је у питању радни документ. Накнадно га потписује само митрополит велешки и повардарски Јован (Вранишковски), а СПЦ наставља да се понаша у складу са споразумом и организује Православну охридску архиепископију. Ову аутономну цркву под омофором СПЦ признају све помјесне православне цркве, али је имала мали број свештеника и доживљава прогон од стране македонске државе. Владика Јован је преживио тортуру, провео пет и по година у затвору, гдје му је трајно нарушено здравље.

Овде треба појаснити шта значи црквена аутономија, односно шта је предвиђао Нишки споразум. По њему, аутономна црква у унутрашњем управном смислу има потпуну самосталност, има поглавара и синод, а од аутокефалне цркве је разликује тек неколико детаља. Избор архиепископа потврђује српски патријарх ("пре свега заједничким служењем свете Литургије са њим", како стоји у споразуму), који учествује и у чину устоличења. Име патријарха архиепископ помиње на светој Литургији, на "В первих помјани” као црквеног поглавара, док подручни епархијски архијереји помињу име архиепископа.

У случају суђења неком од епископа, будући да је потребно имати сабор од 12 епископа, у сабор улази и онолико српских епископа колико недостаје до тог броја. И на крају, поглавар Охридске архиепископије не може самостално варити свето миро, већ у његовом освећењу учествује са патријархом у Београду.

Неуспјешни покушаји расколника

У оквиру покушаја МПЦ – ОА да изађу из пат позиције, вриједи поменути да су 2017. тражили од Бугарске православне цркве да им призна аутокефалност, заузврат нудећи да им она буде мајка црква, док је БПЦ саопштила да се прихвата да буде њихов заступник пред осталим црквама, предузимајући све што је неопходно за утврђивање њеног канонског статуса, суптилно се ограђујући од тога да даје аутокефалност на територији на којој све православне цркве признају јурисдикцију СПЦ. Ипак, следеће године су се понудили да им предају благодатни огањ из Јерусалима (што је раније чињено изван званичних црквених релација из Грчке), а разматрана је могућност подјеле и Светог мира, "уколико то буде затражено".

Ове неканонске активности нису дале посебан резултат, па су се у Скопљу окренули Цариграду, те је упућена "молбу за апелацију Васељенској Патријаршији, као Првопрестолној Мајци Цркви у Православљу" (на сајту МПЦ у јуну 2022. се уз ову формулацију наводи да се то десило "прије четири године"). Први сусрет биљежи се у децембру 2021. а грчкојезични сајт Ромфеа који је близак Фанару је испред помена МПЦ појаснио да је у питању "такозвана" и "шизматичка" црква, али напомиње да се овај пријем види као велики корак Васељенске патријаршије у рјешавању црквеног питања у региону, као и у признавању расколничке цркве.

Помирење

Убрзање се дешава у мају следеће године. Вијест о томе да је у бесједи за Ђурђевдан владика Зворничко – тузлански Фотије рекао да очекује зацјељење раскола и да је било састанака СПЦ и МПЦ – ОА, није била посебно запажена. Вијест о томе да је цариградска патријаршија 9. маја одлучила да обнови литургијско јединство са МПЦ – ОА, одјекнула је у свим медијима. Иако Фанар није дао аутокефалност, већ је прогласио да МПЦ није у расколу са православним свијетом, ово је у српској јавности дочекано као негативан чин, имајући у виду да је цариградски патријарх Вартоломеј дао аутокефалност украјинским расколницима, прелазећи потпуно преко постојања канонске, аутономне Украјинске православне цркве (којој се често ради додаје "Московског патријархата" ради разликовања од расколника који користе слично име).

Важно је напоменути да је Фанар МПЦ-ОА именовао као "Охридску цркву" ограничивши им јурисдикцију само на територији Сјеверне Македоније без дијаспоре, и упутио их да административна питања регулишу са СПЦ.

Ово је оцијењено као неканонско мијешање и покушај минирања договора између СПЦ и МПЦ. Упркос томе, 16. маја СПЦ саопштава да је примила акт МПЦ којим прихвата статус додијељен 1959. којим је предвиђена аутономија, а 19. маја је служена литургија помирења чиме се успоставило литургијско и канонско општење. Услиједило је и на почетку поменута литургија у Скопљу након које је поменута аутокефалност и додјела документа (томоса) којим се она потврђује, и у коме се напомиње да се питање имена нове цркве рјешава у договору са јелинским (грчким) црквама које оспоравају име "македонска".

Ми тамо, кад оно међутим

Дан након додјеле томоса МПЦ – ОА је у саопштењу тај чин оцијенила као својеврсну "препорукаукојом се наша Света Црква представља као спремна и достојна аутокефалности". СПЦ је названа сестринском црквом, а изражено је очекивање да ће се током званичне посјете Фанару 12. јула питање МПЦ ријешити "издавањем општепризнатога томоса од стране васељенскога патријарха, Вартоломеја, према његовим канонским и историјским надлежностима".

Десио се још један неочекиван обрт. Након заједничке литургије у Цариграду, Вартоломеј је Стефану уручио "Патријаршијски и Синодални акт за примање Охридске архиепископије у богослужбено и канонско јединство" али не и акт о аутокефалности!

Према ономе што се видјело на тој служби, многи су оцијенили да поглавару МПЦ – ОА Стефану ни по знаковима достојанства (мантија, број напрсних крстова), мјесту у литургији и (не)помињању, није указана никаква част. Напротив, као да му је упућена лекција након што му је поправљена оцјена из владања, уз напомену да се морају доказати да су "једнако достојни благовољења Велике Цркве Христове према вама"…

– Поздрављамо видљиво, добро и братско расположење најсветије Цркве Србије према Вама. Од вас очекујемо и званично обавјештење о напретку дијалога између вас – стајало је у транскрипту говора патријарха Вартоломеја.

Више је него јасно да у Фанару нису необавијештени и да не знају о последњој одлуци СПЦ, већ да се из других разлога праве невјешти. Занимљиво је да су у српској јавности ранији потези Фанара тумачени као непријатељски према СПЦ, да се вуку у жељи да се поквари покушај приближавања. На крају имамо ситуацију да Фанар сматра да је Охридска архиепископиј у окриљу СПЦ, која исту гура у аутокефалност, оспоравајући тезе да помјесна мајка црква не може ати аутокефалност, већ да то чини Фанар. Ту аутокефалност су признале Руска православна црква, већ у 25. августа, те Бугарска православна црква 15. децембра, али без признавања имена МПЦ, те ће Стефана помињати као "архиепископа скопског".

Остаје занимљиво да су у Охридској архиепископији томос патријарха Порфирија доживјели као препоруку, а потврду из Цариграда нису добили, па је оправдано питање да ли сада сматрају да су, док то Фанар не потврди, аутономна црква под омофором СПЦ, према стању из 1959.?

Са друге стране, грчка црква (Атинска архиепископија) је потврдила став да само Фанар може дати аутокефалност, успут се противећи имену "македонска" и тражећи да јурисдикција буде искључиво у границама Сјеверне Македоније. Епископ бачки Иринеј у једном грчком медију је појашњавао да у документима није кориштено име "Македонска православна црква" осим под наводницима или ријечима звана и такозвана, те да ће СПЦ прихватити име које ће бити предмет договора са другим православним црквама.

Чини се да у Сјеверној Македонији нису задовољни ничим осим испуњавање њихових максималистичких захтјева, премда су у Цариграду били прилично скрушени. За разлику од Београда, гдје је говор тијела њиховог поглавара био прилично надмен. Друго запажање говори да је владика Јован био у обичној мантији и да је његов значај умањен.

Није уважена барем симболика да је он поглавар канонске црквене организације на простору Сјеверне Македоније, а да друга страна, премда бројнија, улази у његову "бразду". У пракси, Православна Охридска архиепископија СПЦ је угашена – припојена донедавно расколничкој, архиепископ Јован је умировљен, а пар осталих владика су постали хороепископи у пар македонских манастира. Ахриепископ Стефан је остао поглавар, док је примјер уједињења двије групе расколника у Украјини под покровитељством Фанара, бирана трећа личност за поглавара.

Друга чудна ствар је брзина којом је дата аутокефалија, практично одмах, што сада сваког потенцијалног расколника може охрабрити да може урадити исто, проћи не само некажњено већ и награђено, само уколико је довољно истрајан. Бивши македонски премијер из времена Нишког споразума, Љупчо Георгијевски, покушао је да се присјети детаља да би се након тог договора утврдио и одређени период након ког би се утврдио статус цркве у Македонији, те да би у периоду од неколико година она постала аутокефална. Он је одговорност политичког притиска пребацио на друге, али се поштено изразио према владици Јовану, рекавши да би македонска држава сада требала да му се извини за све патње које су му нанесене.

Посебну пажњу завређује пријем свих догађаја у српској јавности. Споменули смо да се расплет догађаја наругао онима који су потезе СПЦ правдали тиме да се то чини да би се предуприједило да Фанар изазове нови раскол давањем аутокефалности МПЦ – Охридској архиепископији. Друга образложења су била та да је постигнут некакав договор о посебној епархији за Србе, те о томе да ће неке важне задужбине постати ставропигије (у директној надлежности патријарха). Са давањем аутокефалије јасно је да се то ни не може извести. Са друге стране, малобројни али жестоки критичари су помињали задужбине српских краљева којима ни у ком случају не треба да управља нико други до СПЦ, те оспоравали достојност МПЦ дијелећи снимак техно журке у једној напуштеној цркви на тромеђи са Грчком и Бугарском. МПЦ се заиста може замјерити то да су дозволили да уз неке манастире никну комерцијални садржаји попут хотела, те да је о неким црквама вођена небрига, или да су у неким мијењана имена српских ктитора и владара на фрескама. Међутим, управљање црквом у Сјеверној Македонији какво поједини прижељкују не прихвата нико у Сјеверној Македонији, а није могуће ни у статусу аутономије, а она је договорена и у вријеме патријарха Павла, личности која је за велику већину неспорна.

Сјеверномакедонско (НАТО)гледиште

Неки шири увид у мнење Сјеверне Македоније је теже направити, али је занимљиво видјети како све тумачи један портал који се бави темом религије, и који наступа са нескривено атлантистичких геополитичких позиција. Наиме, након питања православља у Украјини, и овде се оживљава прича о словенском и грчком православљу и њиховом ривалитету, а у свјетлу геополитике. Вартоломеј се након потеза у Украјини разоткрио као фактор који је на страни атлантистичких сила.

Ова струја у Сјеверној Македонији сматра да је једино мјесто одакле се добија аутокефалија Фанар, а да је потез СПЦ дио руске црквене дипломатије како би се Охридска архепископија придобила на страну РПЦ и групе словенских православних цркава. По том тумачењу СПЦ је намјерно убацила у оптицај "македонска" у име цркве, што би одужило спор са грчким црквама. По њима, и признање БПЦ је стигло уз дипломатску активност РПЦ, иако Бугари споре име Охридске архиепископије, сматрајући је дијелом своје историје.

На крају, на овом сајту се сматра да би Охридска архиепископија, након што добије томос од Фанара, требало да призна Православну цркву Украјине, коју је Вартоломеј "легализовао", што је противно интересима РПЦ и што она покушава да спријечи.