Из колијевке у Јасеновац – латиницом

У Јеврејском културном центру „Арие Ливне“ је 23.11.2015. године, промовисана књига „Из колијевке у Јасеновац“ аутора Милана Дашића.

уторак, 24 новембра, 2015 / 11:09

Издавач овог остварења су Центар за истраживање рата и ратних злочина Републике Српске и Удружење „Јасеновац-Доња Градина“.

На промоцији се присутнима прво обратио књижевник Боро Капетановић, рецитујући своју поему о Јасеновцу, која и отвара књигу. Затим је Ранко Павловић, који је уједно и рецензент овом издању, рекао како књига осим картонских, има и поетске корице, јер почиње са стиховима Боре Капетановића, а завршава са поемом Стојанка мајка Кнешпољка, Скендера Куленовића.

Ливне: Има пара за све, само нема за Јасеновац

Затим је Арије Ливне рекао, како он неће бити тако умјерен, јер је он холокауст преживио и да нема те књиге која то може описати, али како не разумије „зашто увијек има новца за све, само нема за Јасеновац“.

У свом обраћању рекао је како мора да похвали свој народ, јер су Јевреји сјећање на страхоте холокауста обиљежили музејем Јад Вашем, али да се чуди српском народу јер из године у годину у Доњу Градину, као дио логора смрти Јасеновац, долази веома мало људи, а међу њима још мањи број младих.

„Младима то нико није објаснио. Њих занимају Најки и Адидас. Сваке године одлазим тужан са Градине. Гдје је црква? Не може се направити једна црква. У сваком селу може, али у Градини не може.“

Арије је врло брзо потом напустио скуп, јер га је очекивало путовање у Представништво РС у Израелу, али је његов говор нешто што никада нисмо чули из уста било ког званичника Српске, који је уз то српског поријекла. Тако се слободно може рећи да је Ливне постидио све своје колеге из инстиуција власти и опозиције.

О књизи је говорио и историчар и професор на Филозофском факултету Жељко Вујадиновић, који је указао на опасност „виртуалне историје“, која је служила за забаву историчарима, а да историчари на нашим просторима почињу такође историју да стварају, умјесто да је проучавају. У таквим околностима историја престаје да буде наука, те да је такав тренд, када је сјећање на Јасеновац у питању, посебно опасан.

Зашто о Јасеновцу по закону Анте Павелића?

Милан Дашић је рекао да је при објави књиге наилазио на велике финансијске проблеме, те се пожалио на новинске редакције, између осталог и јавни медијски сервис Републке Српске, које су обећале доћи на промоцију, а да то нису учиниле.

У књизи је још једном објављен поименичан списак 19.429 дјеце уморене у овом систему логора смрти Независне Државе Хрватске, као и 150 фотографија, научни текстови многих аутора, те књижевна дјела која су као тему имала Јасеновац.

На питање Фронтала зашто је књига штампана латиницом, аутор је дао одговор који би био све, само не задовољавајући. Никако није јасна логика, по којој због тога што књига има и дијелове на енглеском језику, она на српском бива штампана латиницом „као први пробој у свијет“, а да би у евенуталној варијанти са руским језиком, она била штампана и ћирилицом. (?!?)

Ово је још несхватљивије, уколико се у обзир узме да је НДХ одмах по оснивању, раме уз раме са расним законима по којима су Срби и Јевреји проглашени грађанима другог реда, односно нижом расом, издате и законске одредбе о забрани ћирилице. Оваквим потезом, прије свега институција које су финансирале штампање књиге, а за циљ им је изграђивање културе сјећања на геноцид почињен над српским народом, те очување културног идентитета Срба, заправо су послале поруку да је власт Анте Павелића и седамдесетчетири године након својих иницијалних настојања да истријеби ћирилицу – у томе на концу и успјела.

Крајње је вријеме да институције Републике Српске, од којих добар дио користи латиницу у свакодневном раду без икакве задршке или осјећаја одговорности, престану да финансирају публикације на српском језику које се штампају латиничним писмом. Поготово када је у питању тема као што је Јасеновац, гдје је истребљење ћирилице било у истој колони са биолошким истребљењем српског народа.

Срећом: Биће јавна расправа о комплексу Јасеновац – Доња Градина

Искористили смо присуство помоћнице министра просвјете и културе Републике Српске, Милице Котур, да је питамо зашто јавност још увијек није видјела идејно рјешење које је комисија којој је била на челу, усвојила за меморијални центар у Доњој Градини? Ово све, наравно, будући да је устаљена пракса да у Бањој Луци и остатку Српске споменици ничу преко ноћи и без јавне расправе. Што даје катастрофалне и слободно се може рећи срамотне резултате, као што је то случај са спомеником за 12 беба или споменику Стефану Немањи. Потоњи, осим што ликовно изгледа заиста непримјерено и готово дилетантски, постављен је у доба предизборне ћутње, о чему је Фронтал већ писао.

Добили смо објашњење да се „идејно рјешење не може још увијек видјети (?!), док не буде постављена изложба, а да ће потом услиједити и јавна расправа, те да ће одлуку о даљем развоју радова у спомен подручју Јасеновац – Доња Градина морати усвојити Народна скупштина РС“.

Ово ће свакако умирити све оне који су свјесни значаја Јасеновца за читав српски народ, поготово уз свијест да је 2010. године оборено рјешење за изградњу спомен-комплекса у Доњој Градини, из разлога што није предвиђао програм и план ексхумације жртава, те сахрану њихових посмртних остатака на начин достојан човјека, најмање 70 година након њиховог убиства.

Фронтал још једном понавља да јаме нису гроб! Такође, указујемо на то да се Одбрамбено-отаџбински рат завршио прије 20 година, те да се жрве са самог почетка рата ископавају и данас, идентификују, каласификују, те сахрањују. Зашто би имали другачији третман према жртвама које су им претходиле? Према мучки убијенима које је комунистички режим настојао да гурне под тепих и због изградње лажног братства и јединства угуши сјећање српског народа, због чега се страдање истог још једном поновило у 20. вијеку.

У крајњу руку, када неко копа темељ за кућу и пронађе људске кости, истог трена се прекидају радови и зове се полиција. Седамдесетогодишња је срамота Срба у цјелини, што нечији очеви, мајке, сестре, дједови, браћа, стричеви, тетке… и даље леже у јамама гдје су их бацили усташки џелати. Џелати који су у Блајбургу ексхумирани под будним оком ресорног министра из Владе Неовисне Републике Хрватске.

Позивамо све грађане Српске, да узму учешћа у јавној расправи о начину на који ћемо обиљежити сјећање на најважнији топоним српског народа у 20. вијеку.

Макар да му име не буде, као са друге стране Саве, исписано латиницом.



Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *