Дани(ј)ел Симић

Дани(ј)ел Симић: Коридор 18+

Више пута и на више мјеста сам истицао умоболност, да се сваки српски урадак о Отаџбинском рату, усљед своје дефицитарности, доживљава као национална психотерапија. Када након три деценије од догађаја имате САМО ЈЕДАН филм о операцији Коридор-92, тешко је истом приступити непристрасно.

недеља, јануар 10, 2021 / 11:44

Тешко је и да вас на првом мјесту не буде срамота, јер културноумјетнички од 1992. године нијесмо изградили ништа. Посебно систем у којем се овакви филмови праве као на покретној траци и показују циљној групи која не само да постоји, већ вапи за оваквим садржајима. Не треба пуно објашњавати, ни до којег степена то доживљавам лично. Односно као лични пораз.

Познајем скоро све који се у филму појављују. И као свједоци времена, и као глумци. Срео сам се и са редитељком Зарић на самом почетку снимања. То ми уопште не олакшава посао, али он се мора урадити, колико год ми сви ти ликови били драги, а њихово дјело предузето из добре намјере.

Поклону се у зубе не гледа?

Не треба испустити из вида да је ово србијански филм о операцији Коридор-92. Виђење рата и онога што је он значио, за посматраче са новобеоградских сплавова деведесетих, који понекад баце поглед у наш мрак без електричне енергије, освијетљен бомбама НАТО. Као данас у правцу Косова и Метохије.

И хвала им. Велико хвала браћи што су дали паре и ресурсе за снимање. Ми, ево, нијесмо скоро ће тридесет година. И питање је кад би.

Но, нама у Српској овакав филм, о овако значајној операцији, није требао!

Његов значај 09.01.2021. године видим једино у томе, да они људи чији су најближи тада јуначки погинули, виде слике и контекстуализована имена својих драгих покојника у ударно вријеме на РТРС. Управо, јер су ту темељно заборављени. Не само они, већ и оно за шта смо се борили.

Иначе ништа друго.

Тресле се Кошаре и Паштрик, родио се Леви

Ово је документарац који је по више основа и на више равни далеко лошији од филмова због којих је Слађани Зарић и повјерено да га сними. Док су филмови о Кошарама и Паштрику урађени чисто, сређено, војнички; Коридор-92 је набацана какофонија гласова и слика, без икакве јасније поруке осим – мучнине.

Филм почиње (и завршава) тути-фрути музичицом, какву вам пусте док чекате да се јави диспечер за жалбе кабловске телевизије. Умјесто у предворју грађанског рата, музика поручује да се налазимо у лобију тржног центра.

И то нас све уводи у дјело насловљено као документарно-играни филм, који је са становишта основне функције коју је требао имати, а она је образовно-пропагандна, крајња пропаст. Без претјеривања и икакве малициозности. Изостављам све псовке које је моја мајка изговорила током пројекције. О сестри да не причам.

Ако се ово најављивало као велики национални пројекат, медијски испраћало у настанку преко годину дана као кључна културна спона Српске и Србије у 2020. години, онда је недопустиво да у првим секундама отварања, ми већ имамо иконични призор српског војника са флашом алкохола на камиону, као у документарцима Бернар Анри Левија.

Склоните дјецу у другу собу

У суштини, добили смо замршен и збуњујући филм. Продукцијски и режијом на нивоу Досијеа или На мјесту злочина, какве прави Машан Лекић. Само што текст чита Горан Султановић, а у играним сценама, односно реконструкцијама, играју квалитетни и чак познати глумци, а не приучени натуршчици.

И то је највећи проблем. Неко је дао превише пара, као у случају Турнеје Горана Марковића. А неко умислио да је велики умјетник. Са умало сличним резултатом продубљивања стереотипа о Србима у ратовима деведесетих година прошлог вијека!

Те игране сцене, поготово ако се не тичу борби, не само да су непотребан и најлошији дио овог филма, већ су у одређеном сегменту и озбиљна срамота. Језик који се употребљава, тачније рјечник, нешто је што не спада у државне пропагандне филмове.

У тренутку када силоватељ из Хрватске својој жртви каже: Да видиш шта су прави јебачи, постане вам јасно да аутори нијесу рашчистили да ли праве неки црноталасни ауторски филм "о рату у Босни" или су на задатку изградње национално-историјских митова Републике Српске и Срба у цјелини?

На државној телевизији, за државне паре, на Дан Републике.

Добро јутро сусед

И то се не прекида до краја. Утуцано је, у поређењу са тродеценијским постом, много пара у нешто што обилује псовкама, непотребно дугим сценама насиља и простачког хумора, као да се Машану у црнохроничној саги прикључио серијал Добро јутро комшија. Копродукцијски и поетички.

То можда не мора бити нешто лоше, као треш хорор, али нипошто није оно што је шира заједница потребовала одавно. Нијесте начисто, да ли ће однекуд искочити још и Срђан Тодоровић да силује бебу и дјело се онда етикетира као Српски филм?

Или вас Кољачица Азра из Ријеке, сјетно врати на изванредан малтретирачки дуо и далеко успјешније изведену улогу, коју та глумица тумачи проводећи насиље над Кољом Пејаковићем у филму Ми нисмо анђели 3.

Овај филм не можете пуштати, не само дјеци у основним школама, већ је нешто што је и синоћ на РТРС по закону требало имати ознаку 18+.

"Хајде нешто од Јагода."

У идеолошком смислу документарац Коридор-92 је сјајни траг београдског бесловесног СФРЈ-комплекса, какав оставља пуж идући по глаткој, црној подлози потраћених година.

Од обиља полусамосталих, диверзантских и паравојних формација, међу којима смо одувијек помињањем позитивно дискриминисали учешће снага Милиције Републике Српске Крајине, Вукови са Вучијака је најчешће виђена ознака на рамену српске пјешадије. То показује колико је паметна била одлука Вељка Миланковића, да уз себе има камеру и камермана какав је Дарко Алексић.

Једнако као што је након растезања финалне фазе операције и мијешања у политику Славко Лисица смијењен и пензионисан, а држава и службе допустиле да напише и објави књигу о рату који још траје.

Тако су за њега у Београду сазнали и опјевали га дезертери попут Ненада Јанковића, који нам као Неле Карајлић данас скомрачи по РТРС и другдје у Српској. Дијелећи шаљиве лекције о српском патриотизму и антиглобализму, док њихове пјесме постају дио ткања колективног несвјесног у "угледао је фацу брадату и дрску, осјетио је цијев и чуо ријечи – Добродошли у Републику Српску".

Еснафско-занатски, кујунџијско-инфлуенсерски

Потписаним људима се без муке не могу прочитати титуле ни на највећем телевизору. Маскирне униформе Војске Југославије су имале само понеке старјешине и по томе их се могло познати, а не сви војници. Шљемове од карбонских влакана није имао нико. Само агресори НАТО. Филм је, а ваљда су зато требали играни дјелови, у великом броју призора костимографски и историјски крајње неаутентичан.

Кад је то тако, гдје ћете приговарати да амфибија очигледно урања у Дунав, а онда се приказује мршуљава и плитка ријека Босна. Или да неко није добро одрадио загребачки нагласак?

Приговарам да данас српски родољубиви документарац о рату помиње "Бошњаке" у дешавањима од 3. марта 1992. године, кад нијесу званично измишљени ни у Сарајеву! Али зато пише Босански Брод, како се то мјесто данас не зове ни по тзв. Уставу из истог тог Сарајстана.

Епизоде које су изабране и издвојене, типичне су за смисао присталог и битног у опису рата, од стране оних који у том рату нијесу учествовали или га преживјели. Он је у својој суштини на трагу патетичних фестивалских критеријума инстант-оријенталног донираног плачипизма, чији споменик је Сарајево филм фестивал.

Ми свој документарац о војном стварању територијално цјеловите Српске, будемо приказали на БЛИФФ-у. Зар не?

Ово је, куме, њихова песма, после ћеш да чујеш нашу

Да је саговорнике скупљао неко из Српске, који је то све преживио, а не слушао из треће руке, а посебно неко кога консултује или контролише институција као Републички центар за истраживање рата и ратних злочина, сигурно не би за саговорника узео образованог, углађеног шармера и посљератног сарадника невладиних организација са Запада, Мирослава Самарџића.

Он изговара кључну аутошовинистичку фразу у филму: "Иде човјек бос, чизме му око врата. Ја кажем: Овај је сто посто Србин." Или емитује заједничке именитеље за људе англицизиране свијести, који су у дјетињству дресирани да је Апокалипса данас, врхунац филмске умјетности о рату. Тако он каже, шта му је најљепљше: Чује се са радија пјесма Барбаре Стрејсенд…

Миро Самарџић, рецимо, има рођеног брата Миленка. Званог Маке. То знам јер ме крајем седамдесетих чувала њихова мајка. Моја комшиница, покојна баба Рајка. Маке нема ерудицију и склоност ка умјетности као Миро, али би вам могао испричати причу о стварном рату. Без америчких старлета и патетичних сличица.

Чист натурализам, како је од Батаљона војне полиције направљена интервентна јединица специјалаца. Они се не баве својим послом унутрашње контроле, већ крпе линију потурајући главу, тамо гдје неко неће ни ногу.

Маке је данас деда сиједих бркова. Портир на улазу у једну телевизију. А у рату је био лик античког хероја који витла копљем под Тројом. Онај наредник који је командовао паљбу на Турке у Кумановској бици. Данас заборављен, као многи који су незанимљиви баш зато што су аутентични. Изворно српски, западнодрински ликови, за које није чуо никакав Карајлић из Београда.

Због њих и због тога што њихова прича није испричана, приморан сам да пишем и објавим ово. Нека се љути ко мора. Мораћемо и ми снимати поново, да можемо поредити филмове о Коридору.



1 КОМЕНТАР

  1. Само божија промисао ме спојила да будем комшија једној Рајки. Многима је Рајка онако мало необична али је врло културна и паметна особа. Необична је ваљда због живота у Америци,стекне се другачији приступ животу а то је тешко разумљиво и схватљиво махали и махалцима.
    Никада ниједном ријечју није споменула да је она дијете прослављеног ратног команданта ВРС,а од других сам слушао најгоре приче о њој и њеној породици.
    Посматрао сам је и прихватио као особу само на основу личне процјене,и било ми је глупо да јој кажем шта други говоре а рачунају се као њени мјештани.
    Онога тренутка када сам сазнао чија је Рајка,све ми је било јасно али и касно.
    Јасније ми је било и окружење и ко то данас мрзи прослављене борце али и њихову дјецу.
    Мрзе их и презиру ратни профитери, дезертери, они који су рат искористили да пљачкају туђе,да пале,да кривотворе и наравно незаборавни тзв. донатори.
    Такозвани су као и такозвани српски члан или чувар Српске који је симбол и идеал слободе српског народа Републику Српску претворио у гулаг и грозну пљачкаоницу.
    У тој и таквој Републици Српској дијете прослављеног ратника нема ништа па ни право на рад и живот.
    Можете замислити докле смо дошли као друштво и народ када један хиња,и серијски кривотворитељ дође Рајки на врста и каже да ће је пријавити зато што држи часове енглеског језика у своме стану јер му је Рајка јавно указала да је у сарадњи са институцијама Републике Српске кривотворио и у потпуности лажирао технички пријем објекта.
    Рајка је напустила свој стан од 90 квадрата и отишла у подстанаре, стан зјапи празан већ мјесецима.
    Закаснио сам ( за њеног оца сазнао сам прије десет дана) јер смо требали дићи устанак а не пустити је да напусти своје.
    Рајка је вјероватно размишљала ко нормалан хоће да ненормалне и окупиране институције оштре свој курац и болесне законе на њему.
    У Републици Српској све што је болесно и наказно је исправно а све што је нормално треба затући,уништити и протјерати.
    Ето то је друштво које ти обожаваш Данијеле Симићу и уљепшаваш својим слијепим и глупим аналитикама и текстовима нарученим од режима.

Оставите одговор