Масмедијска епидемија у Српској је прошла. Више нико те мјере озбиљно не доживљава. Прошао је и страх, и вјера. Нема државне установе у коју сам ушао у посљедњих седам дана, а да је било ко од запослених носио маску, сем некад портира или полицајца. Али зато сви причају о – Јасеновцу.
Сјећате се недавног испада на београдској Првој ТВ кад се у емисију под водитељском палицом Јоване Јоксимовић уживо укључила извјесна Биљана Србљановић, коју су позвали да исприча како се опоравила од заразе вирусом корона?
За нас из Бијељине је заиста значајно то што се десило на даскама које главу значе. Мени још више.
Некад је преношење другачијег мишљења чист мазохизам. Но, и мало боли, или прије умоболности, може се истрпити при доказивању да је Фронтал слободоумно гласило.
Србија, заробљена између високо уздигнута три прста и параде поноса, између извињавања и штрајкова глађу, годинама, можда и деценијама, пласира, нарочито у умјетности, идеје које имају само један задатак – да потврде одређену идеологију.