Сумрак и сјај идола

Србија, заробљена између високо уздигнута три прста и параде поноса, између извињавања и штрајкова глађу, годинама, можда и деценијама, пласира, нарочито у умјетности, идеје које имају само један задатак – да потврде одређену идеологију. Двије половине интелигента У томе, без сумње, предњаче припадници такозване "друге Србије", псеудоелита коју је Слободан Јовановић назвао "полуинтелигентима". Видосав Стевановић, […]

четвртак, 20 октобра, 2011 / 11:22

Србија, заробљена између високо уздигнута три прста и параде поноса, између извињавања и штрајкова глађу, годинама, можда и деценијама, пласира, нарочито у умјетности, идеје које имају само један задатак – да потврде одређену идеологију.

Двије половине интелигента

У томе, без сумње, предњаче припадници такозване "друге Србије", псеудоелита коју је Слободан Јовановић назвао "полуинтелигентима". Видосав Стевановић, изразити представник другосрбијанског мишљења, у књизи "Дневник самоће" ту јовановићевску одредницу пришива готово свима који у свом дјеловању баштине идеју српске националне свијети.

Стевановић без покрића сумња и у само постојање те свијести, а његова бизарна љубав према Загребу и Сарајеву, која је једнака количини мржње према Београду и свему што је српско, омогућила му је да чак Киша и Пекића декларише као великосрпске идеологе.

Стевановић овако описује "полуинтелигенте" и тиме ставља печат и на своју морално-идеолошку биографију:

"Полуинтелигент је онај који је стекао разна знања и титуле, а морално чуло није развио. То је духовни скоројевић, школовани преварант, бескрупулозни каријерист, дошљак који прогања староседеоце, парвени. Тај тип, распрострањен међу нашом интелигенцијом и по нашим градовима, користи се свиме, наноси штету свима, граби, вара, манипулише, отима положаје, понижава подређене, савија се пред сваком влашћу, служи свакоме ко плаћа". Желећи да опише друге, њему неподобне, Стевановић је описао себе и себи сличне.

Каталог од интелигената

По рецептури стевановићевског типа, у српској умјетности се, без права на вето, афирмишу дјела настала на другосрбијанској идеолошкој матрици. Филм Горана Марковића Турнеја, као својеврсна апотеоза српској наказности или предстојећа Парада Срђана Драгојевића, која ће, види се то већ по трејлеру, бити ништа више до филм са тезом, најбољи су примјери српске, односно београдске другосрбијанштине.

Ни у књижевности ствари нису ништа боље: Нинова награда, засигурно најрецентније књижевно признање на простору бивше Југославије, све више ужива наклоност другосрбијанских аутора, па је страх појединаца да би она могла ускоро прећи и сасвим у руке Сретена Угричића и његових истомишљеника сасвим оправдан.

Да не говоримо о политичком ангажману постмодернистичког фантасте Басаре, чије је свакодневно политичко лупетање у Данасу можда и најбоља парадигма срозавња српске књижевности. У позоришном стваралаштву прву и једину ријеч имају Вида Огњеновић и Биљана Србљановић.

Прва је позната не толико по лошим драмским текстовима (али и по томе) колико по режијама, које су и код критике и код публике оцијењене као срамотне. Србљановићева је, са друге стране, писац сашивен по демократском кроју Европске Уније, а колико је, заправо, умјетничког у њеним драмама најбоље открива Александар Дунђерин у приказу њене посљедње драме "Смрт није бицикло па да ти га украду".

Било какав искорак у национално аутоматски се проглашава националистичким, шовинистичким и фашистичким дјеловањем, које Србију враћа у деведесете. Србији се, на та начин, полако одузима национални идентитет; она постаје колонија, тло погодно само за покоравање.

Али, остало је у Србији нешто што још увијек може да буде српско и што може да додирне неке чудесне, унутрашње жице свакога ко српско биће осјећа као нераскидиви дио свога. Ријеч је, наравно, о спорту.

‘Љеба и игара

Фудбал, по логици ствари, треба изузети из те приче. Недавна понижења Црвене звезде и Партизана у Лиги Европе демонстрирала су сву немоћ српског фудбала, али су, у неким ширим и дубљим анализама, откриле и право лице и наличје државе Србије, немоћне да призна ништа мање или више од интереса појединаца. Фудбалска репрезентација је испала из квалификација за Европско првенство, а евентуални пролазак у бараж, којем смо се надали, само би био додатна мука за све оне који још увијек вјерују у српско фудбалско чудо, које се, изгледа, никада неће догодити.

Домаћим клубовима је остало да таворе и чаме у домаћој лиги, која више ни по чему није значајна, камоли спектакуларна. Дербији су постали полигони навијачко-хулиганског насиља и обрачуна политичких неистомишљеника. Нада спортске нације се стога ранијих година окретала другим спортовима – кошарци, одбојци и ватерполу, али је страст према фудбалу и даље остала готово неумањена, упркос непрекидним брукањима тима чији појединци у клубовима у којима играју напросто бриљирају, док у репрезентативном дресу посао једва и отаљавају.

Због тога није ни чудно да су за српски репрезентативни тим непремостиве препреке постале земље попут Естоније и Словеније, а до скора Азербејџана и Казахстана. Након прошлогодишњег испадања са Свјетског првенства у Јужној Африци услиједила је мучна смјена Радомира Антића и на клупу је поново засјео Пижон, што је, барем за мене, значило да ће наша репрезентација поново почети да обећава да ће се "борити до краја", али и да ће та обећања са досљедном упорношћу кршити. Тако некако, барем за сада, и бива. Оно нешто мало среће против Сјеверне Ирске и Италије склон сам приписати божици Фортуни која је одлучила да се поигра са наивним надама Срба. Никако и ништа више од тога.

Млаћење тенисом

Срби су се због тога окренули, прије свега, тенису. Нолетове паралеле за мене су једнаке Ивковићевим ротацијама: толико, наиме, мајсторства има у томе. Тениске легенде се слажу у једном – Ђоковић игра најимпресивнију сезону у историји тениса. Од "момка који је много обећавао" Ђоковић је постао шампион без премца. Његове ситне и крупне болешљивости припадају давном прошлом времену. Истина, она су наслућивала да ће овај тениски пламен, кратко трајати, али Ђоковић је, предосјетивши то, пронашао нови тим, а самим тим и оно што му је недостајало – снагу, чврстину, храброст, инат.

Његова дјечачка несмиреност, оличена у надалеко познатим имитацијама, уступила је мјесто професионалној озбиљности и управо због тога уживам у Ђоковићевим побједама, нарочито пред публиком која му није наклоњена. Да ли због тога што је Србин или зато што је најбољи – не знам, али прелијепо је видјети како Американци звижде Србину, који, тренутак касније, игра нестваран ритерн против Федерера и уписује једну од највећих тениских побједа.

Кошарка у кошу

Кошаркаши, упркос разочарењу у Литванији, и даље остају статусни симбол српског спорта. Претходне двије године остварени су изузетни резултати – сребро у Пољској и четврто мјесто у Турској. Украдено финале против Американаца и званично је признато; та турска бламажа само је још једна карика у ланцу прича о предностима домаћег терена. Литванија је, ипак, горка пилула. Оно што је била највећа предност српске кошаркашке репрезентације – а то је тимска игра – претворило се у њену највећу слабост.

Најбољи српски шутери – Савановић и Кешељ – блистали су само повремено, готово никада цијелу утакмицу. Теодосић, тај неспорни будући лидер српске кошарке, често је имао више изгубљених лопти него поена. Тепић и Марковић су били сјајни у одбрани, али готово непримјетни у нападу. Српски тим је нестао, нарочито послије оне чудне побједе Француске у првом колу.

Па ипак, Кошаркашки савез Србије је урадио најпаметнију ствар у овом тренутку – сачувао је Ивковића. Упркос циничним и лицемјерним изјавама српске јавности, која о кошарци зна тек толико да је то игра у којој је задатак постићи више кошева од противника, Ивковић је остао и оно што је почео градити сигурно ће бити и завршено.

Крајње одбојно за крај

Од кошаркаша смо, истина, очекивали много, а добили – ништа. Од одбојкаша, са друге стране, нисмо очекивали, као, додуше, ни они сами, много, а добили смо – све. О златној медаљи освојеној у Берлину речено је ваљда све. Ни додати, ни одузети. Одбојкаши су свој пут трасирали скромношћу; сам капитен репрезентације, Иван Миљковић, рекао је, прије одласка у Берлин, да је њихов циљ освајање шестог мјеста. Друга прича пратила је одбојкашице; од њих се у почетку очекивала борба за медаље.

И једни и други су до златних одличја стигли послије вечинанствених преокрета против Русије и Њемачке, преокрета који свједоче о нечем много дубљем него што је то обично спортско надметање. Те побједе могу постати посљедњи симбол српске борбе за очување српске националне свијести, симбол Србије и онога што је она некада била, а што јој се данас на сваком кораку одузима.

Те побједе, као и оне Нолетове паралеле или Теодосићеве тројке могу бити симбол једне трајније, упорније борбе против терора владајуће мањине. Владајуће, али ипак мањине. Која, надам се, никада неће постати и већина.

Ма колико се сликала поред српских шампиона.



0 КОМЕНТАРА