Биљана Србљановић: Интелектуална пословна пратња

Некад је преношење другачијег мишљења чист мазохизам. Но, и мало боли, или прије умоболности, може се истрпити при доказивању да је Фронтал слободоумно гласило. Стварно треба мало истрпити, мало много више, па да се схвати о чему особе као Биљана Србљановић причају? Небитно да се питамо шта оне о томе уопште знају. Питање је, како […]

четвртак, 11 априла, 2013 / 23:48

Некад је преношење другачијег мишљења чист мазохизам. Но, и мало боли, или прије умоболности, може се истрпити при доказивању да је Фронтал слободоумно гласило.

Стварно треба мало истрпити, мало много више, па да се схвати о чему особе као Биљана Србљановић причају? Небитно да се питамо шта оне о томе уопште знају. Питање је, како незаслуженим парама и почастима за пљување сопствене нације, може да се оволико извитопере аксиоми, полазне основе сваког здраворазумског размишљања?

Ваљда то клија на деценијама узгајаном конформизму размаженог дерлета, које не увиђа да је из радничке породице скромних примања, која не може да финансира помодарство виђено код богатих другарица на Западу. Онда се мрзи тата физички радник. Путује се без визе као дјевојка за интелектуалну пословну пратњу, на семинаре о пљувачини нечег чему припада само презименом.

Ономад, када су бумбари који су јој узели кривњу, а не невиност, још страховали од тога да би им Срби могли запушити незајажљиве губице на лицима убице, и то оловом и барутом, пуно пара се давало да се убије осјећај издајства. Данас тога више нема. Данас је то карактер.

Ваљда је то мишљење дегенерисаног потомства славних мајки и очева, који су једино способни да привређују тако што би продавали и давали вјековну стечевину; земљу, куће, сребрнину, постељину; само да купе љубав и да их прихвате они из круга којем не припадају, и који их тамо никада неће примити у потпуности.

Поготово кад не буде опасности од њихове примитивне родбине, која је још увијек довољно некултивисана да још увијек посједује нагон за самоодржањем. Тада ће их сачекати судбина читавог њиховог рода.

Но, ми ћириличари ћемо бити поштени, па дати прилику и да ово изгледа као бесмислено опањкавање. Нешто што наши невладинићи никада не допуштају. Право да се изнесе супротно мишљење. Слиједи текст Биљане Србљановић у цјелости. Прочитајте, али најискреније. И овакви постоје међу нама.

Оно што се у НиН-у да прочитати ових дана, за разлику од онога некад…

У тренутку када се чини да Србију потреса коначна дилема – да ли прихватити споразум за север Косова, мој одговор је несумњиво – да. Не само да га треба прихватити, већ треба отићи и корак даље: време је да српска страна, њена власт, која је према свим истраживањима јавног мњења подржана готово трочетвртинским електоратом, капитализује тренутак, прихвати споразум и подигне улог. Време је да Србија прихвати независност косовске државе.

Свесна сам да мој предлог може изазвати инстант одбацивање, као радикалан и екстреман. Управо је у томе његова суштина: Србији је данас, четрнаест година након Кумановског споразума, потребно радикално решење и екстремно храбар потез.

На Косову смо покушали све: рат, репресију, институционално анектирање аутономне покрајине, војне и паравојне злочине (обе стране) и њихово заташкавање разним “асанацијама” терена, самоизолацију и економски колапс у име “националних интереса”; покушано је све осим једино логичног – међусобног признавања двеју независних држава које деле границу, реципроцитет у етничким групама на сопственим територијама и (барем номинални) напор да се из слепе улице изађе.

Један од погрешних, а општеприхваћених наратива ЈЕСТЕ да је за ситуацију на Косову крив Милошевић и “грешке” његовог режима, и да није “праведно” да због тога читава нација “испашта”. Ипак, ако се руководимо том логиком, актуелна власт је била важна полуга Милошевићевог режима чиме се мора признати њихова одговорност за “грешке” и “испаштање”. Али није реч само о томе, проблем је много шири и дубљи.

У Србији деведесетих није постојала ни велика опозициона снага која је пристајала да се прихвати најтежег од свих питања, која је била спремна да ризикује крхку подршку гласачког тела, тиме што би изнела свој политички пројекат до краја. Та се одговорност мора признати и поделити са српским, па и грађанским друштвом, са свима нама што смо годинама знали куда води Милошевићев пут, а нисмо имали снаге, воље и храбрости да се и на том питању супротставимо.

И садашњи наставак тог наратива, увођење опште психозе, покушај театрализације тренутка перпетуирањем појмова “понижење”, “уцена”, “ултиматум”, “дан одлуке” потпуно је погрешан. Овај текст пишем у тренутку када српска страна тражи наставак преговора, иако јавност само нагађа шта су одбили и шта даље траже, а пре свега – ко то тачно тражи и у име кога? Јер, једино што су досадашњи преговори без сумње успели јесте да институционализују поделу Срба на Косову, на оне јужно од Ибра, делимично интегрисане, такозване “Тачијеве Србе”, који су тиме изгубили подршку матице, а да српско друштво то прећутно толерише, и на “Србе лојалисте”, мањину северно од Ибра, средину дубоко политизовану с представницима уроњеним у бројне опскурне покушаје дестабилизације читавог региона. Тиме се понавља трагичка грешка непреузимања одговорности за оно за шта се одговорност мора преузети, и то не само од стране власти већ и читавог друштва, интелектуалне и сваке друге јавности.

И последњи наратив који говори да је прихватање споразума императив искључиво због добијања датума, потпуно је погрешан. Уверавање и (само)обмањивање власти и јавности да су у току преговори, не о коначном статусу Косова, већ о споразуму о техничким питањима, ако и нема задње намере (а у српском политичком животу то би био преседан) води нарастајућем отпору интеграцији у ЕУ, с којим ће ово друштво затим морати да се суочи.

Свака је власт до сада српску јавност сматрала незрелом, недовољно свесном својих интереса и недовољно паметном да се определи за сопствено добро. Време је да ова, с тако масовном подршком, покуша да једном пружи поверење својим грађанима. Питање преговора је питање будућности наше државе, и то не због датума и приступних фондова Уније у дубокој финансијској кризи, већ због коначног решења српског државотворног питања.

У тренутку када ова Влада има готово осамдесет посто подршке гласача, одговорна власт би ту реалност морала да капитализује и направи коначан, дубок, али здрав рез и призна независност суседне државе Косово. Тај неочекиван гест изненадио би све учеснике у преговорима и довео српску страну у позицију непорециве предности: јер коју тачку техничког споразума, која питања о здравству, школству и другим сложеним питањима међународни фактор и косовска страна не би могли да прихвате и под којим оправдањем, када би Србија заузврат понудила – све. Али и много више од тога, Србија би коначно била у прилици да преговара о суштинским питањима за живот својих грађана на Косову, без обзира на ком делу територије живе, али и с максимизираним захтевима другој преговарачкој страни да понуди много више од празног папира.

Признавање независности Косова био би државотворни потез Србије, која би тиме коначно остварила пун суверенитет на читавој својој територији, затворила питања граница, остварила неприкосновеност у одлучивању и пре свега испунила услов постојања моралног императива ентитета који тај суверенитет остварује. То би био један одлучујући корак напред, залог за будућност државе, која би једино тако успела да капитализује пораз, заокружи причу прошлости и настави даље у сигурној намери да исте грешке не понови.



0 КОМЕНТАРА

  1. Ова брбљановићка је слика у огледалу оне протуве што оставља на Фронталу коментаре са потписом симо п. ороз!

    Некада је такође и брбљановићка писала за прочетнички лист Погледи, када се мислило да је Чича Дража бранио черчиловске вриједности злочиначке европе и запада, тако и симага ставља његов лик из издања TIME, чиме и он и брбљановић покушавају да аболирају урођени ген издајства!

    За млађе и незреле генерације, који Дражин Равногорски покрет не разумију и разлоге његовог стварања, додуше прекасно, али ипак довољно да се спере љага од одвратног служења черчилу и њиховим мрачним силама! Тако је и брбњановићка и вук манити у једном моменту успио заслијепити масу младих патриотски оријентисаних Срба, који наравно нису подржавала авнојевске тековине, као што их ни сада не подржавамо, али ићи из крајнности у крајност па подржавати енглеске крвопије и бити њихов вазал није ништа боље од бољевистичко комунистичког полтронства!

    Постоји трећи пут, тај пут је пронашао др Радован Караџић, штета што смо са неким полуписменим типусима скренули с пута и дошли овдје гдје смо сада, па нам се и ова брбљановићка може да плази језиком и својим плиткоумним аутошовинизмом! Њено животно дјело су отворена врата… а могло би бити и отоврена уста!