Дани(ј)ел Симић
Дани(ј)ел Симић: Како је Република Српска опет заузела Народно позориште
Око баштиника ратне пропаганде муџахединско-мултиетничких војника Сарајстана, те изостанка српске заставе са државне установе културноумјетничког типа у којој су привремено посјели положај, сви су, осим покретача радње из епске равнотеже, или глумили, или глуматали. Зато се водвиљско кревељење и патетика са азербејџанске пијаце у Москви може, донекле, толерисати само глумцима.
А и њима, искључиво ако у старту дамо одговор на дилему, који конференција за штампу у Народном позоришту Републике Српске од понедељка, није пружила:
Да ли глумци дижу дреку због могуће смјене директорице или због сувереног права да зову САРТР?
Али идемо редом. Један драмски моменат.
Под свјетлом у лифту схватам да ми се поткошуља провиди кроз кошуљу. Али касно је за враћање. Са бицикла ми спада ланац само што сам кренуо. Настављам велосипедом, али моји прсти су прсти аутомеханичара. Полицијско обезбјеђење испред Владе Републике Српске зауставља ме да им "брзински" кажем "каква је ситуација".
Показујем да не могу да се рукујем, говорим да сам у журби. "Ма, шта фали поштена је", каже и хвата ме тресући за запешће десне, грли ме лијевом руком и прати према улазу, да проговоримо ипак пар. Послије скенера и стаклених помичних двери, дечко са списком каже: Изволите?
Показујем црним прстом: -Је ли ово ве-це?
Перем руке, али нема детерџентске пасте из моје гараже. Само течни сапун. Црни се вода у луксузној бјелини славине са сензором на покрет. Рачунам, боље да не примим признање, него да пред камерама и званицама измастим и кипић, и Владимира Соловјева.
Провјерени извори
Причали смо ту сви о тој ендемској појави. Причао сам чак и са Радованом Вишковићем, јер културна политика је моја тема. Земо, за остале Тетак, рекао је само да је звао и тражио да се застава хитно врати. Ја сам се смијао. Никаква то није била драма, а да је међу народом изазвала политичка конференција за штампу нашег буџетског глумишта првог платног разреда.
Утрчавам у главни хол и тек схватам колико је добро држати јако кратке говоре када те нечим награђују. И што сам изрибао руке пред толика руковања и грљења. У бијелој кошуљи. Кроз коју се провиди поткошуља.
Одржавала се исти дан кад и пријем у згради владе за Дан Русије, а узводно сам донекле описао разлог због којег нијесам могао присуствовати. Конференцијом у позоришту су се више бавили медији и доносиоци одлука. Било је то страшно. Као да Никола Којо и Ђуричко опет пријете да ће напустити Србију заувијек. Срећом Ђоковић опет побјеђује, Јокић каже да је лијепо бити "грађанин Србије" и вал олакшања влажи васколико Српство.
Обичан народ је толико отупио од диктата ОХР, да ћете њихов аутентичан глас чути кад се опет колективно дигну на оружје. Не прије.
А зашто су се узбунили чистиоци државних јасли у нашем селу? Не зато што неко је скинуо или ставио заставу Српске. Позвао овог или оног криптоусташу да једе, пије и паметује за српске паре.
Узбунили су се зато што је систем изопачен. Антисрпски у свом срцу. Толико, да и кад се започне нешто нормално, не знају шта би даље. Полуге српске државе западно од Дрине, и то када држава баш затреба, раде саме противу себе. Једу се међусобно. Кипе. А иначе гњиле.
Овдје ће ово престати бити занимљиво таблоидистима. Пераста у трактат, који ће читати само писмени и они који од њих чују да су поменути. Али да се вратимо питању са почетка, које је по мом мишљењу кључно:
Да ли глумци дижу дреку због могуће смјене директорице или због сувереног права да зову САРТР?
Ако су се глумци бунили због тога што не желе да Дијана Грбић, в.д. директора републичке установе културе, буде смијењена са тог мјеста – на страни сам глумаца.
Потпуно би неправедно, те културно на нивоу Никад извини или Добро јутро комшија, било уручити због овога отказ Дијани Шкондрић. Пардон, Грбић. Посебно јер је иста јединица за пропагандне дјелатности муслиманске војске у току грађанског рата, гостовала и раније у српском државном позоришту. Постојала је могућност да жиријем руководи и на истом фестивалу трендове у Бањој Луци за српске паре поставља Емир Хаџихафизбеговић. Ако нико није смијењен тад, зашто би сад?
Било би то као да снимате рекламу за ПАН пиво са шаховницом или статирате епизодисту у треш хорору по имену Посљедњи Србин у Хрватској, па се послије представљате као запосленик Народног позоришта Републике Српске.
Крајње неозбиљно.
Случај Дијана Грбић, кадар СНСД – Милорад Додик
Дијани Грбић сам, када је на посљедњим изборима била кандидат за народног посланика испред Савеза независних социјалдемократа – Милорад Додик, лично се обратио. Наглашавајући да то не радим јавно и у току кампање, да не би било као са Саритом.
Рекао сам да би било крајње лицемјерно, ако сада своје плакате штампа ћирилицом, стоји у шпалиру и хорски подржава националну, екстремно турбосрпску реторику Милорада Додика, његову окренутост Путину и Русији, Вучићу и Србији, пишући своје објаве на друштвеним мрежама такође ћирилицом; послије то све замијени увријеженом и искључивом латиницом, англополтронским системом вриједности и ко-нас-ба-завади џигеранском слином са Башчаршије.
Грбићка је, наравно, престала да пише ћирилицом на Фејсбуку, чим су прошли избори.
И нормално да ћемо имати проблем ове природе. Макар логички. Макар поетички. Макар унутарстраначки.
Зато мене, као наглашеног нечлана било које странке, не занима ичија оставка, већ да схватимо да мора постојати културна политика. И да је ово био револуционаран догађај. Једна институција Српске (РТРС) је упозорила другу (НПРС), да не брани име државе које носи. Оно што је услиједило, фронт који је ту направљен, надам се води у промјену, која ће сљедствено довести до појаве културне политике Републике Српске.
Примјера ради, да сазнамо је ли отворени непријатељ својих коријена, Раде Шербеџија, среброљубац освједочен у многим простачким пројектима против Срба и Руса – "жива легенда"? И да ли, након што је потписао уговор са САРТР-ом, гдје ће копродукцијски преко Отела да политизују позориште у корист ратног хушкаштва и режима у Кијеву, неће можда баш тим пројектом доћи да гостује у НПРС? Јер, умјетност.
Ето ја, као порески обвезник, то не бих подржао.
Случај Сарита Вујковић, кадар СНСД-Милорад Додик
Више него једном сам и ја, и други, поручили директорици Музеја савремене умјетности Републике Српске, да је задатак државних установа културе, да слиједе званичну државну политику. Не може америчка амбасадорка која је њеног (и нашег) демократски изабраног предсједника ставила на црну листу своје земље, мијешајући се силејџијски у унутрашња питања сложене државне заједнице, да истовремено одређује услове поставке своје пропагандне изложбе и безбрижно ђуска у Музеју, неколико стотина метара од Скупштине и Владе наше државе. Преко пута Палате предсједника.
Нити Сарита Вујковић може, као директорица те установе лајковати било шта у вези са Јасмилом Жбанић и њеном ратнохушкачком и лажно-ревизионистичком пропагандом против Српске.
Сарита Вујковић на то, као урбана и високо феш, модерна и савремена одједном – пријети тужбом. Мени и гласилу. Као ми то ваљда лажемо да се дешавало, шта ли?
Слатко.
И опоро примитивно. Јер су Владинићи припрости људи. На једину културну критику која постоји у Републици Српској, а то је без икакве сумње искључиво на Фронтал.РС, она је као умна и транспарентна одлучила да одговори пријетњом тужбом. Владинићи критику из принципа, непоколебљиво и искључиво, читају да неко други у странци жели њихово директорско мјесто, па је вас навратио да пишете "против њих".
И ту долазимо до другог питања.
Да ли се наше, од харача над свим кметовима Српске издржаване, дворске будале из Народног позоришта Републике (умало) Српске, заправо буне да би имали право на апсолутну аутономију у раду јавне установе, односно да они без икакве одговорности и усмјеравања могу доводити и шуровати са појединцима и установама који су освједочени непријатељи исте те Републике (ко фол) Српске?
Одговор је врло поражавајуће тачности: Наравно да не може, наравно да то може само у Републици Српској.
Ја се надам да није то. Да се само мало неко разраколио, видјевши како у Београду жабе дижу ноге да би биле потковане. Бања Лука је свјетлосним годинама толерантнија и отворенија од Сарајстана. Код њих би директорица до сада сама поднијела оставку.
У Бању Луку може доћи ко хоће. Радити шта хоће. Емир Кустурица, Јала Брат, Мирјана Карановић, Неле Карајлић и Буба Корели. Ник Вујичић. Харис Џиновић има емисију код Додика на телевизији. Велики Босанац Мато Ђаковић од ОБН, има на државној телевизији. Може ко хоће и шта хоће. У Дервенти Зоран Милановић, предсједник Хрватске, одликује злочинце над Србима и борце за мртворођење Српске.
У Поточарима Емир Суљагић сахрањује оца погинулог у Братунцу као "жртву геноцида" у Сребреници. У Камичанима код Приједора пише да су Срби "повампирени фашизам". У Тузли да смо агресори и фашисти. Злочинци у Сарајеву, најмање на два мјеста. Колективно. Као народ. За нове нараштаје. Уклесано у камену.
Гдје год хоћете по Републици Српској, на муслиманским и хрватским гробљима и обиљежјима (посебно из посљедњег рата) стоје љиљани и шаховнице. Српска застава смета и на граници са Ефбихом. Камо ли у унутрашњости.
Српска застава смета и у Републици Српској. Можда не смета ансамблу САРТР-а, али смета онда коцкарници. Ако не смета ни њима, смета Србима у руководству Српске, који двоглавог орла преко ноћи прелијепе ПЦ амблемом.
Памтим када је био десети, иначе редовно ултраанглополтронски Демофест. Паре је дијелом давала и ЕУ, која онда захтијева да само она, или непропорционално новцу буде заступљена у медијима. Ипак, на Банском двору који је понудио простор и сарадњу (директор Младен Матовић, кадар СНСД – Милорад Додик), стајала је српска државна застава.
Комплетан ансамбл НПРС су људи, који дуги низ година живе далеко изнад просјека локалног становништва које их издржава, а захваљујући томе што су државни умјетници републичке класе. Све то вријеме већина никада није јавно стала у одбрану плебса који их храни. Тих смрдљивих Срба.
Не само да у премоћној већини никада нијесу озбиљно и лично, јавно иступили, него ни писнули у кафани на шовинистичке, малоумне фалсификате људи као Данис Тановић, Дино Мустафић, Јасмила Жбанић, Пјер Жалица и сл. Нити су урадили било шта слично за пропаганду свог народа, као што је, рецимо, подржавање лажи о Дану бијелих трака у Приједору. Нико од људи из Народног позоришта Републике Српске не тражи да лажу.
Просто се тражи да се ограде. Нико није направио манифестацију или конференцију, да каже како је то болесно што ради САРТР. Није лично иступио и рекао "одвојимо умјетност од политике" или "позориште треба да нас лијечи од ратних траума, а не да копа ране". Пошто је тако, не могу се поредити. Наши глумци и њихови. У кревељењу или билио чему. Да јесу, да су изјавили или урадили било шта слично медија-клипингу просјечног глумца из Ефбиха, а тиче се "агресије на БиХ", никада их не би зовнули, са како год неутралном представом да се нуде.
Ако сада бране своје право да се и даље пајташе са њима за моје паре – а да би њих лично преко узвратног капитала државне институције звали у госте – ту се не слажем са глумцима.
Обрачун код СНСД-Корала
Умјетници у Републици Српској могу да раде шта год хоће, јер је ово слободна земља. Али не могу за државне паре. Ту се питају и остали.
Мислим да је овај инцидент једино до краја оголио потпуну културну истањеност српског бића, гдје заправо ни не постоји јасна и у традицији утемељена матрица, која би се могла учитати умјесто досадашњег копирантства и слугањерства туђину. Не туђину, већ џелату.
Властодршци просто немају одговор других државних полуга, посебно просвјетних, културних и друштвено-научних; на политичке потребе и промјене курса дугогодишњих владајућих партија. Све је препуно противурјечности. У таквим случајевима цвјета лицемјерство. За систем то значи трулеж и лом.
Свеједно, најзабавније је што неки одједном и ендемски заборављају како је ово, у основи, обрачун код СНСД-Корала. Сви актери који се сукобљавају, чланови су странке која носи име Милорада Додика у званичом називу на гласачком листићу. Најјаднији и најбједнији испадају они Ефбиховци, Невладинићи и Урбана ГраЦка Раја; који у данима за нама глорификују класичне Додиковце.
Штавише, за дебелу већину брањених величина, а апсолутну већину локалних бранилаца, могло би се без икаквог претјеривања рећи, да су "слуге Додиковог режима" и да без шлепања на исти не би ништа озбиљно направили у животу. Да је било ко од њих умјетник, рекао би нешто против кича за наших 150.000.000 марака, најављених умјесто Хотела Палас. Сад некако треба оселебритити те глумце или оне који глуме глумце, али су који су Додиковци без грешке.
Што је све мало умоболно, ако им је тај исти Додик ђаво у људском лику, у остатку програма?
Глава се окренула, али не и тијело
Додик се можда окренуо од Бијеле куће, јер су хтјели његову главу, као и Ердоганову; али су његови директорски шрафчићи у установама културе узрасли у Владиниће. Крпељолике сроднике Невладинића. Нешто као Невладинићи на државном буџету, који су нечесто паралелно и на буџету неке стране владе. Народски би се рекло – страни агент запослен у државном систему.
И кад год је неки проблем идеолошке природе, они се боје за своју фотељу. Не налазе се ту због квалификација, или јер у нешто вјерују, већ по партијској линији. И у овом случају СНСД. Они не воле да их се помиње у новинама ван агенцијских вијести или да они говоре ишта ван увријежених фраза читаних са папира.
На ту, у закону и здравом разуму укријепљену критику и путоказ, да ако се зовете по Републици Српској – да морате дјеловати у њеном интересу, иначе режете грану на којој сједите; Сарита је одговорила пријетњом.
Овом приликом је још једном поздрављам, изнова позивам да ме што хитније тужи, те понављам да није нормално да наши непријатељи доносе своју пропаганду и у нашој установи културе прописују и одобравају поставке. То говорим и свим другим руководиоцима установа културе. А ја, да сам хтио њихово мјесто, одавно бих био на њему. Ово годинама пишем јер сам, колико год то њима било несхватљиво, патриота.
Родољуб је љепше име од Патриот, или вама не?
Не само родољубиво, него и демократски би било да, ако је већ Додикова политика оно на чему су добили изборе и директорске позиције, онда би се требали држати изборних обећања и званичне политике, те развијати и извозити домаћу културу, кроз сарадњу са пријатељским народима и државама.
Али помињање Руске Федерације, Народне Републике Кине, Бјелорусије, Венецуеле, Бразила, Јужне Африке, Кеније, Сирије, за њих није довољно налик на америчке филмове Б-продукције, у којим они глуме источноевропског културколаборационисту. Не воле да причају енглески пуно и јавно, јер га не знају баш добро или никако. Али зато воле да напишу покоји хештег и име неке музичке скупине у изворнику.
Воле их амбасадори земаља које су нас бомбардовале 1995. и 1999. године. Зову их. Некад и код себе. Али углавном да им одраде њихов догађај у нашој установи. Они путују. Шопингују. Пошаљу лијепу слику у свијет. Донесу кући још једно лијепо искуство. И магнет за фрижидер.
То српски, руски, кинески… То је нешто сиротињски, шугаво, смећарски. Није кул. Није за њих. Они су аристократија. Они сваке године, примајући са Запада плаћене садржаје у државним институцијама, добијају за награду шарене перле од великог бијелог бване. А ми рачуне за воду, струју, телефон, обезбјеђење, возни парк, гориво и њихове плате.
О Српству и за Српство, само ако мора. Ако су ангажовани за паре или у страху од странке.
У овом случају опет СНСД.
Владинићи и Невладинићи – истог оца дјеца
Они се поломише да се преко жирирања и селекторских позиција за буџетске паре додворе управо круговима који отворено раде против Републике Српске. Моле се Златном Телету да их зовну на сарадњу. Да их ангажују.
Не говорим о свим умјетницима са пребивалиштем у Републици Српској, а који су запослени на државном буџету. Али су они ту, нажалост, већина. Сви ми знамо ко пише ћирилицом, а ко латиницом. И шта ко мисли и ради на основу тога.
Можда ја њих не разумијем, јер мене муслимани и Хрвати никада не зову? Ни као аналитичара, ни као новинара, ни као умјетника. Откако су Александру Хршуму укинули емисију, никако ни у медије. А онда те не зову ни директорчићи по Српској, да се не замјере њима у Ефбиху и ‘Рвацкој. Да не причамо о Другосрбијанцима и фондацијама Запада и НАТО.
Можда не разумијем јер сам у реду кичмењака? Има више од деценије када је препоштени Емир Хаџихафизбеговић, никад то није досадно поновити, обећао уживо у програм Алтернативне телевизије да ће промовисати моју књигу о трошку Министарства културе Кантона Сарајево, чији је био министар. А да би показао да није тачно како ја тврдим да је Бања Лука толерантнија самим тим што су он, Дино Мустафић и Градимир Гојер ту у студију у Српској; а да обратно није могуће. Значи доказани лажови и тешки фолери, којима се неко још мисли правдати и додворавати на мултикулти шупљу.
Ако је то наша културна политика, писања латиницом да се непријатељ не мучи мултиетничношћу, нормално је да их ја не разумијем.
Нико од ових који сада бране високе домете умјетничког ја, када је мени, мом обичном ја, 2005. године из политичких разлога, исто у вријеме "Додиковог режима" Радио-телевизија Републике Српске одбила емитовати плаћену рекламу за књигу. Нико ништа није зуцнуо, кад сам био на црној листи истог тог РТРС. И данас сам, што се умјетности тиче, на црној листи РТРС. Зато код РТРС завршавамо ову радњу без Бога Из Машине.
Сувише је незамршена и несмијешна, наша комедија око Народног позоришта Републике Српске.
Ко је покретач радње из епске равнотеже?
Овај поднаслов би се могао звати Случај Дијана Миланковић, кадар СНСД – Милорад Додик.
Али то не би било праведно, јер је госпођа Миланковић овдје једини позитивац.
И из СНСД, и из државе Српске.
Пошто знам, морам посвједочити да глупирање у јавности није почело тако, да је било ко тражио смјену директорице позоришта или протјеривање позоришне трупе из Сарајстана назад у њен Тамни вилајет.
Директорица Дијана, али Миланковић, обавијестила Народно позориште Републике Српске, да ове године Радио-телевизија Републике Српске неће бити медијски спонзор, због присуства муслиманске ратне пропаганде у лику позоришта САРТР. То је, колико сам ја схватио, дискреционо право директора једног јавног предузећа, да каже директору другог јавног предузећа. Онда преговарају.
НПРС на то ни на који начин није реаговало, до пар дана прије почетка фестивала, када је очекивано спонзорство стварно изостало.
Дијана се са Дијаном шалила није
Буде ту и тамо каква Сарита, Маја Додиг или слична особа забринута за свој положај, али ово што је урадила Дијана Миланковић је незапамћено. Никога за интересима Републике Српске, оним најосновнијим, у СНСД није брига. Посебно да се ради писмено, систематично и досљедно.
Но, то и јесте проблем. Ако неко правилно прочита своју улогу, као што је то урадила директорица РТРС без сваке сумње, те учини шта је у њеној моћи и по својој савјести, одмах се, у нашој земљи и нашим установама, као заговорник општих људских права и ваљда свеумјетничког права, јавља најгори шљам. Лажљивци, простачине и отворени плаћеници Сједињених Америчких Ентитета, са сједиштем у Ефбиху. Као Журнал.инфо. Агенти страног утицаја, дириговани по потребама Ефбиха, заправо су ти који су од овог направили тему. Опет.
Шта њих брига шта ће емитовати или неће емитовати РТРС? Они то и онако не гледају, нити плаћају претплату. У жељи да Србе подијеле на, тобож, крезубе и свезубе; па да се рокамо за наше паре, а њихов рачун. Као у Украјини.
САРТР геј парада
Заправо, десила се готово идентична медијска операција, гдје потпуно необавијештене "патриотске" организације, реагују на непостојећу "геј параду"и траже смјене и забране. Око догађаја и теме, гдје је повод направио неко сасвим други.
Поново је у питању догађај какав се већ годинама одржава у граду апсолутне слободе – Бањој Луци. У садејству са Невладинићима, владине неорганизације праве већу штету за Српску, него корист, доводећи сироте СНСД-овце у позицију да се правдају горима, међусобно се пањкајући. Неуспоредиво горима. При чему мислим на Сарајстан.
У архиви Фронтал.РС је безброј чланака о много језивијим преступима српских културних радника финансираних из буџета, него што је звање САРТР-а, али ником није пало на памет да диже било какву грају и тражи смјене. Жалосно је што "патриотске" организације и појединци, реагују само ако мисле да их неко може чути. Јер никог није брига шта причају. Само ако осјете крв. Или тако, или ће им ријечи бити објављене, јер неком из странке одговара. Исто СНСД. Мене тек не занима да учествујем у страначком отимању око директорских мјеста.
Једино, као неко ко је упозоравао и до танчина предвидио прије двије деценије, да Република Српска сама себи копа културолошки гроб, морам указати и на то да је овај потез директорице РТРС нешто крајње неочекивано у позитивном смислу. Овдје је једино, аутономно и у интересу Српства, реаговала Дијана Миланковић.
Моја је обавеза да то посвједочим, јер прије мјесец дана приликом консултација око припрема посјете делегације Савеза новинара Русије, гдје сам се просто морао консултовати са директорицом РТРС, она ме питала необавезно "Како то да ти је промакао Театар фест?". Ја тад нијесам ни схватио шта мисли, па сам ево доста касније био изненађен и поводом, и смјелошћу да са мјеста директора РТРС каже и уради нешто што ће насикирати Невладиниће. То се до сад, посебно уз колосално ректални примјер Драгана Давидовића, никад није дешавало у јавном медијском сервису.
Погледајте семафор: Чија је застава усправна на бојном пољу?
Након артиљеријских дуела путем медија, када је зграда Народног позоришта Републике Српске опет заузета од стране неписмених Орка, о чему свједочи српска застава на здању, могу рећи да ми је баш драго.
Не због повратка заставе, већ што се ово све уопште десило. Тако су се лијепо самоидентификовали и међусобно препознали сви глупи, поводљиви, те и они искрено среброљубни, затим каријеристички бескарактерни и покварени људи. Као и у случају Правде за Давида или тренутних викенд-демонстрација без јасног повода и циља у Београду. Те других операција, којима је циљ ванинституционално сламање, а онда понижавање културних и идентитетских права Срба. Оваквим, са стране напуханим и финансираним, медијским терором мањине над већином, а кроз институције система које плаћамо сви.
Свако ко је био толико бесмисленог живота и друштвеног става, да му је протеклих пар дана пријала подршка највећих криптоусташких и домаћих мрцинаша, посебно оних из Круга двојке, мора бити политички неук, глуп или покварен.
Најгори је онај што се просто из осјећаја да прати тренд, сврстао на страну ефбиховских шовиниста и фанатика, свјесних лажова, мрзитеља, силеџија, ратних хушкача, цензора, мрачњака.
Џукела у најкраћем.
А све у жељи да шта?
Живјела Република Српска, њено позориште и телевизија!
Натјерају директорицу РТРС да спонзорише фестивал националног државног позоришта, који она сматра да под таквим условима не може спонзорисати?
И то да је на то натјера медијском харангом ефбиховски олош? Па, то је количина безобразне умишљености, која је невјероватна и за Бању Луку – град неограничене индивидуалне слободе.
Рекох на почетку, овдје једино није глумила Дијана Миланковић. Она је заиста по својој вољи и савјести, мјесец дана прије ичијих твитова, учинила нешто што је она сматрала да је у интересу наше земље. И то написмено.
То је онда испровоцирало ефбиховске медије, да управљају јавном и културном сценом Српске. И друге Турбосрбе који пишу латиницом, да то не допусте. Није проблем да ли бих ја урадио тако или уопште, пошто се ја залажем за апсолутну слободу говора.
Проблем је што је то Дијана радила сама.
Понављам да је то крајње незапамћено за директоре наших јавних предузећа, који се углавном не мијешају у свој посао. Посебно ако је идеолошка ствар са понижавањем Српства у питању. Али то још увијек није систем. Није Дијана Миланковић држава.
Подсјетила нас је она, истина, да постоји Република Српска, плурализам мишљења и минимум националног интереса. Покушала, у пракси, испровоцирати какав-такав унутарсрпски дијалог.
Упалила је свјетло и мухе су се купиле под сијалицом. Лептири су остали у ноћи.
Познајем обе Дијане у овој драми. Дијану Грбић много боље и дуже. Па, ако сам рекао да њу не треба смијенити, онда Дијану Миланковић свакако треба унаприједити.
Уколико је, након ове културно-политичке задужбине, то икако и могуће.