Дани(ј)ел Симић
Дани(ј)ел Симић: Вратио сам се – међу рекеташе
Вративши се у српски свијет, из снијега и блата територије бивше совјетске републике Украјине, прво увиђам колико смо тешко умишљени. Посебно у степен развоја и значаја нам.
Управо због те, нестварне слике, гдје се хвалишемо као планетарно важни, лако и брзо се стрмопижђујемо у најодвратнији, једнако претјеран самопрезир.
А самопрезир, готово недостижан, јесте што данас требамо обиљежити сјећање на Велики Покољ. Геноцид који је Независна Држава Хрватска извршила над српским народом уз помоћ својих савезника из Њемачке, Италије, Бугарске, Мађарске, Албаније… Али нећемо. Сутра ћемо то. Јер, тенис. Јер, мање је битно.
То је нама покретан празник, али не мора бити прва недеља послије Васкрса. Треба се утрефити викенд. А и ако се утрефи викенд, онда да дан одговара онима који требају доћи на свечану бину да дају изјаве. Па може и сљедећи викенд. Или један прије. Ако сјећање на пробој логораша из логора смрти Јасеновац, можемо сваке године обиљежавати када се неком ћефне, зашто онда и Дан Републике не славимо 10. или 15. јануара? Можда и 1. марта?
Ми смо, у односу на могућности и географију, вјероватно једни од најљењих и најнеорганизованијих, а најуображенијих о сопственом мјесту у свијету. Тако ових дана слушамо и о "највећем спортском догађају од Олимпијаде у Сарајеву 1984. године". Стога, сматрам својом обавезом да јасно нагласим како је Отворено првенство Српске у тенису нешто, што нам је крајње непотребно.
Веома је важно схватити да не критикујем организацију. Могли су, што се мене тиче, урадити све најбоље. Можда и јесу. Не занима ме ни баналан, англицирано-латинизиран визуал, квалитет и дуготрајност изграђених трибина или препродаја карата. Моја порука је уједно и тврдња:
Српска опен је промашај!
Овакво трошење народних пара је тешко штеточинство. Један од главних разлога што живимо лошије, чак и од некада много горих. Ово је расипна политичка промоција, у маниру хљеба и игара, која ће нас својим резултатима још дубље гурнути у самопроизведену биједу и назадовање.
Дошавши са аеродрома у Сурчину на БАС (Београдска Аутобуска Станица), сазнајем да пут даље не можете платити картицом. У Бањој Луци, такође, не можете платити такси на тај начин. Само кеш. Стижем баш у вријеме почетка Отворене Српске. Вакат у мјесецу када стижу и рачуни за режије. "Крајишка љепотица", фенсирана бијелим спортом буржоаске елите, пред банкама које имају мању провизију, има редове који се протежу ван зграда у које су смјештене. Призор подсјећа на времена титоизма, када би у продавнице стигао детерџент, кафа или шећер. Само је разлог другачији.
Банка не пропада. Људи не подижу панично свој кеш. У Српској сви легални зеленаши омогућавају електронско банкарство. Али, огромна већина становништва наше државе, не да нема могућност у виду мобилног телефона који сви посједују, већ нема жељу. Уопште нијесу заинтересовани да плаћају рачуне од куће. То ни КОВИД-19 преумљавање није промијенило.
Наш народ нема навику да путује. Ни да једе рибу, осим ако је пост. Зато таквим друштвима Невладинићи, али и квазидомаћи политички еснаф, могу продавати разноврсне прдимаховине. Једна од најјаднијих прича, којим се храни наша умишљеност, јесте да смо пожељна удавача коју може изабрати Русија или ЕУ, односно НАТО. Па онда чмарољупци Запада говоре како нам је боље са Еуропљанима, који су нас бомбардовали осиромашеним уранијумом 1995. и 1999. године и савјетују нам да се самоукинемо и самоистријебимо; него са Русима, који су биједа заостале земље колхоза и совхоза, у којим влада тиранија…
Пошто сам у Београд долетио из Казања, који више личи на Беч или Дрезден, по нивоу уређености, културе и развоја инфраструктуре; молим вас да прво досегнемо ниво примитивних барбара са истока, па онда да размишљамо о Бечу. Вјерујте, ако би досегли стандард и квалитет живота Русије, до Беча нам се не би дало ни ићи. Руси су га свеједно ослободили 1945.
Ова прича о рекеташима, пак, нема сврху расправе о нашој међународној удаји по принципу: Дај Боже кћери да те ага узме, али нама Цигани око куће облијећу. Организовање једнократног спортског догађаја, за можда и 40 милиона КМ, у граду који нема колектор за канализацију, већ говна и хемикалије излијева право у Врбас; било би исто као да се хвалимо новим, стакленим видиковцем на крову породичне куће, док измет точимо у двориште и на улицу. Па онда миомириси иду даље комшији, који је заостао и има пољски чучавац.
Што је најгоре, управо видиковац на Бањ Брду је и најављен од стране градске власти! Као неки колосално важан и битан пројекат за будућност града и квалитет живота становништва. Градска власт је, очигледно, заборавила да није изабрана због својих изразитих (не)способности, већ је житељима претходна додијала у својој самозаљубљености до очаја. До бирања потпуно неформираних, нестабилних и неостварених персона; које онда неће промијенити систем на боље. Оне ће, као што видимо, досадашњи посткомунистички, деценијама транзициони, колаборационистичко-рекеташки систем; прилагодити тако да се додају њихова имена у већ написаном уговору и на њега се налијепи ознака 2.0.
Нема ту никаквог софтвера. Рачунаћете на прсте и плаћаћете готовином.
Бања Лука нема уређен, приступачан и исплатив градски превоз. Тешка катастрофа. Маштати о тролејбусу, као причати о метроу у Београду. Кичерица од "олдтајмера" пред градском кућом, појачана луткама некаквих аустроугарских војника из цртаног филма, здрав живот и екологију је оснажила довлачењем на десетине отровних батерија у турским електричним скутерима. Свјетле ноћу по граду, остављени по тротоарима, пред улазима, на пјешачким прелазима, на сред улице. Као пијани свици.
За то вријеме бициклистичке стазе су изроване, блокиране и опасне. Не промовише се здрав живот и физичка активност, како смо почели узимањем кључева од службених кола, него готованство. Памет и поштење на батерије.
Отровне батерије.
У том смислу, корист које ће једногодишња биљка Српска опена својим лоптастим латицама донијети граду и држави, биће сигурно доста мања од оне коју је донио Бањалучки интернационални филмски фестивал или Свјетско првентство у рафтингу. Такође једногодишњи изданци.
Можда сам грешан, јер мене апсолутно ничим не надахњује да видим уживо или се фотографишем са Новаком Ђоковићем. Мени он, у том смислу, ништа не значи. Ни његови противници. Ето, нека ми пљуне у уста ко ме видио и близу терену. При том је Новак мени драг спортиста. Много дражи од других, управо јер није само обични физички радник. Он има и забављачке, па и естрадне способности. Србија и Српска, могли би га упрегнути на много исплативије начине, од најприземнијег наставка изградње култа селебритија.
Наша државна култура је на нивоу Етно села Станишићи, гдје је Новак одавно стављен на билборде уз Светог Саву, Карађорђа, Теслу… Кажем, драг ми је Ђоковић, дражи од других гладијатора, али треба свезати шамар сваком ко га уздиже до степена који не заслужује. Нити га икад може достићи. Нијесам популиста. Не пишем, мислећи коме ћу се замјерити уколико кажем истину. Ђоковић је требао са Семиром да иде код Јефрема, а Семир и два неука човјека, никако нијесу требала држати предавање на нивоу Ника Вујичића.
Тако је и Вучић, али Алекс, данас извршио смотру и приказао способности РВ и ПВО Војске Србије, у садејству са специјалним јединицама. Нигдје није рекао, хоће ли нам помоћи ако нас нападну из Ефбиха и Хрватске као 1941. или 1991. године. На Инстаграму ће писати самопромотивне цртице по закону Анте Павелића.
У тој општој идеолошкој слуђености, у условима свјетског рата, који већ озбиљно мијења планету, ми сматрамо да је најбоље наставити са политиком "пјевајмо и играјмо – ускоро ће и избори". При том, многи ће се извадити да је у питању демократија. Али, тешко да је демократија. И Главнокомандујући Додик, и Градски Син Драшко, изабрани уз мијешање страног капитала и политике, па и чисте силе; на начин за који се у Сједињеним Америчким Ентитетима иде у затвор, или се због тога баца атомска бомба. Стога, напето очекујем хоће ли бити шта од Закона о регистрацији страних агената. Овај о криминализацији клевете, уз овакво судство и ниво опште културе, јесте Пандорина кутија за тениске лоптице.
Ипак ме, по повратку, највише поразио, а заправо згадио, наставак понижавања наше традиције и културе. Посебно у јавном простору. Градски Син и његове Несташне године у администрацији, више него једном крше законе, процедуре и пристојност. Постављају "споменике", праве "паркове", те отварају фонтану која тешко да личи на ону која је некад била у Парку Петар Кочић. На начин, на који се и по нашим законима треба ићи у затвор.
Прошла власт, бојећи се ОХР и амбасадора НАТО, улицу која иде кроз бившу касарну Војске Републике Српске – Мали Логор, именовала је сажаљиво и за полтронску поетику: Олимпијских побједника. Већ писах и говорих да је хитно треба преименовати у Војске Републике Српске.
Клуб ВРС у Касарни Козара треба иселити. Заиста свјетски завидну збирку војне технике, нпр. као тенк Т-34/76, каква су била само три у СФРЈ и овај је једини остао, ремонтовати, офарбати и изложити на наткривене постаменте, између сваког дрвета у улици. У кружни ток усправити велики грб ВРС. У близини српско-руског културно-духовног центра, направити Музеј Војске Републике Српске. То је оно што је битно за нашу земљу, за нашу будућност, за туристичку понуду. За шта се требају дати паре, јер приватник никад то не би направио, као ни Аквану.
Умјесто тога, приватизовани Град у приватизованој Држави, за догађај од једне хефте је, без икакве јавне расправе, конкурса или најаве; поставио рекет у "турбо кружни ток". Три деценије чекамо спомен на осниваче Републике Српске, који су у наш ДОО, као оснивачки улог дали сопствени живот. И не може. Али рекет може преко ноћи?
Наравно да може. Ова манифестација и рекет као њено средиште, остаје за спомен њима који су рекеташки систем изградили, те у њему уживају. За то вријеме мученици из Јасеновца леже тамо гдје су их закопали кољачи Независне Државе Хрватске.
Гем. Сет. Меч.