Недавно сам на АТВ у 1:1 рекао да Улицу олимпијских побједника под хитно преименујемо у Војске Републике Српске. Звали су ме потом одборници Града БЛ, посланици у НСРС, представници разних удружења, страначко особље, умјетници, привредници… пресрећу ме непознати људи на улици.
Стефан Немања никада није живео у Београду, који није ни био у саставу Немањине државе – тако гласи један од чешћих ”аргумената” против споменика; може се видети по многим ћошковима друштвених мрежа, а уз непревазиђеног Марка Видојковића, у своју колумну на Ал Џазири уврстио га је и извесни Горан Мишић.
Kњижевник Војислав Тодоровић упутио је отворено писмо режисеру Горану Марковићу поводом његовог апела Емиру Kустурици да се огради од новог Савског трга и споменика Стефану Немањи.
Овогодишња свјетска кампања корона вируса поред многих негативних посљедица, донијела је још и то зло, да се сјећање на клање 40.000 људи у 132 дана, не може обиљежити на мјесту злочина у Неовисној Републици Хрватској.
Знам да од овог писма нема вајде, али га ипак морам написати. Јер, кад би људи у животу радили само оно од чега би се могли овајдити, нити би они били људи нити би створили много тога доброг што су оставили генерацијама послије себе.
Без обзира што је овај увод коментар Фронтал.РС, а не пресуда неког именованог тијела, треба баш водити рачуна о новинарима-прелетачима. Писац наредних редова није један од њих, што напомињемо без обзира што је то отежавајућа околност на тржишту рада.
Оптужба да Русија стоји иза протеста и нереда, који су претходних дана захватили Београд и још неколико градова Србије, у рангу је нацистичком лажи да су Пољаци 1939. напали слободни град Данзиг (Гдањск).
Права је срећа да је аутор овог текста самостало упутио одговор, јер је директор Музеја геноцида (над неким) у Београду, полемику наставио једним заиста беспредметним текстом у којем није дао ни један одговор на Антонићеве тезе из прошлог чланка. До мјере да би му морао неко други то рећи.
Поред Југословенске кинотеке, Југословенског драмског позоришта, стадиона Југословенске Народне Армије, клубова Партизан и Црвена звезда, у Београду као да је Јосип Броз још увијек на власти.
Оно што највише погађа је да и поред гомиле јасних аргумената, те до ноката догориле потребе за дјеловањем, то уопште не дотиче српске изабране и именоване представнике власти. Али и опозиције. У свим српским државним творевинама, укључујући и Црну Гору. Оно што се сад дешава у приморској српској држави, управо је посљедица тога.
Недавно сам на АТВ у 1:1 рекао да Улицу олимпијских побједника под хитно преименујемо у Војске Републике Српске. Звали су ме потом одборници Града БЛ, посланици у НСРС, представници разних удружења, страначко особље, умјетници, привредници… пресрећу ме непознати људи на улици.
Стефан Немања никада није живео у Београду, који није ни био у саставу Немањине државе – тако гласи један од чешћих ”аргумената” против споменика; може се видети по многим ћошковима друштвених мрежа, а уз непревазиђеног Марка Видојковића, у своју колумну на Ал Џазири уврстио га је и извесни Горан Мишић.
Kњижевник Војислав Тодоровић упутио је отворено писмо режисеру Горану Марковићу поводом његовог апела Емиру Kустурици да се огради од новог Савског трга и споменика Стефану Немањи.
Овогодишња свјетска кампања корона вируса поред многих негативних посљедица, донијела је још и то зло, да се сјећање на клање 40.000 људи у 132 дана, не може обиљежити на мјесту злочина у Неовисној Републици Хрватској.
Знам да од овог писма нема вајде, али га ипак морам написати. Јер, кад би људи у животу радили само оно од чега би се могли овајдити, нити би они били људи нити би створили много тога доброг што су оставили генерацијама послије себе.
Без обзира што је овај увод коментар Фронтал.РС, а не пресуда неког именованог тијела, треба баш водити рачуна о новинарима-прелетачима. Писац наредних редова није један од њих, што напомињемо без обзира што је то отежавајућа околност на тржишту рада.
Оптужба да Русија стоји иза протеста и нереда, који су претходних дана захватили Београд и још неколико градова Србије, у рангу је нацистичком лажи да су Пољаци 1939. напали слободни град Данзиг (Гдањск).
Права је срећа да је аутор овог текста самостало упутио одговор, јер је директор Музеја геноцида (над неким) у Београду, полемику наставио једним заиста беспредметним текстом у којем није дао ни један одговор на Антонићеве тезе из прошлог чланка. До мјере да би му морао неко други то рећи.
Поред Југословенске кинотеке, Југословенског драмског позоришта, стадиона Југословенске Народне Армије, клубова Партизан и Црвена звезда, у Београду као да је Јосип Броз још увијек на власти.
Оно што највише погађа је да и поред гомиле јасних аргумената, те до ноката догориле потребе за дјеловањем, то уопште не дотиче српске изабране и именоване представнике власти. Али и опозиције. У свим српским државним творевинама, укључујући и Црну Гору. Оно што се сад дешава у приморској српској држави, управо је посљедица тога.