Немања Видић: Најдужа гондола у Европи и иста таква језичка српска срамота

То је истовремено и најдужа српска срамота не само у Европи него и у целом свету, јер нигде другде нема другог примера да су лингвисти неког народа правописом добровољно увели конкуренцију свом националном писму, чиме су "научно" помогли политичарима да доведу до краја стари необјављени државни програм латинизације српског народа.

Дужина те срамоте мери се од 1954,.кад су српски лингвисти и књижевници радо прихватили налог комунистичке власти да у организацији Матице српске сачине тзв. Новосадски књижевни договор Срба и Хрвата, којим је српски језик преименован у српскохравтски ( хрватскосрпски), да би због оног хрватски могла у њега бити уденута хрватска латиница, декларативно равноправна са ћирилицом, али већ у декларацији одмах испред ње..

        Функција похрваћивања Срба хрватском латиницом достигла је максимум пре две године када су и у Србији и у Републици Српској донесени неуставни закони који су смртоносни по ћирилицу. У томе Република Српска знатно предњачи,   јер по њеном закону више нико није обавезан да српски језик пише ћирилицом, па чак ни сама држава, иако су јој национални симболи, као што је ћирилица, потребни као хлеб и ваздух. Обавезно је само то да се користи стандардни, облик ћирилице ако се неко по сопственој вољи и памети уопште и одлучи  да пише српским писмом. Европски колонијални управник у БиХ је Уставом Републике Српске дозволио Србима службеност,тј.обавезност ћирилице уз српски језик, али школовани Срби су ту обавезност укинули. Они хоће да чувају српски идентитет оним што је заједничко са Бошњацима и Хрватима (латиница и екавица), а не оним што их разликује (екавица и ћирилица), тј оним што је у матици Србији, па макар тамо ћирилице било само у Уставу, а не у закону и на улицама.

Али ни Србија не заостаје много, јер је ћирилица обавезна само за фирме у којима је већински државни капитал. А пошто је све државно растурено, изгубило се и државно писмо. И каква је то уопште српска памет да националну вредност ћирилицу мери капиталом?

        Да ли су се САНУ, АНУРС, Матица српска , Одбор за стандардизацију српског језика, удружења књиженика, државни Савет за српски језик , или било који појединац осим људи из удружења за одбрану ћирилице од Срба ЋИРИЛИЦА Нови Сад и СРПСКА АЗБУКА Београд, јавно запрепастили одустајањем државе Републике Српске од српског националног писма? Ћутање је гробно.Ћирилица више нигде није тема Чак је ћутао и председник  Одбора за стандардизацију српског језика проф. др Срето Танасић, који је пре доношења штетних закона о језику и писму показао дотад невиђену храброст јавним казивањем да латиница није српско писмо.Тиме је био дао наду да ће она најзад бити избачена  из српског правописа као друго српско писмо. Очигледно је да није добио подршку струке, и да ће она и даље  чувати хрватску латиницу у очекиваном новом српском српском правопису. Јер та струка данас  каже да треба изменити закон, али не каже да треба изменити и правопис како би из њега било  уклоњено туђе окупационо писмо.

Чак се водећи лингвисти не устручавају да и данас, после очигледне пропасти ћирилице, бране хрватску латиницу у српском правопису речима да  се њиме "преферира" ћирилица, уместо да објасне српском народу зашто је уопште у њему та латиница кад већ три деценије нема ни Југославије, ни братства и јединства Срба и Хрвата, ни српскохрватског језика осим у речнику кога ствара Институт за језик САНУ.Ђирилица, и нестаје зато што је  у српском народу дубоко укорењена свест о латиници као другом српском писму, па је свеједно које ће завладати, а које  ће нестати. Најгоре је то што језичка струка крије од народа да његова латинизација није стихијни процес нити нека прека потреба, него је он планиран и усмераван од стране исте те струке (правописом) и државне власти доношењем неуставног закона о језику и писму). То усмеравање данас се врши законом, а у време друга Маршала почело је мимо закона.

Тако се знало, и пре Новосадског књижевног договора Срба и Хрвата, да ће пасти у немилост председник Владе Србије др Благоје Нешковић, јер га је Александар Ранковић критиковао што се још увек потписује ћирилицом. Такође је мимо закона ћирилица забрањена и у ЈНА, и то већ 1949, тј. одмах после разлаза са СССР и отклона према САД. Лагало се да су оба писма, а било је ЛАТИНИЦА НАПРЕД, ЋИРИЛИЦА СТОЈ ( заставник везиста Жељко Филиповић).  

        Језичка струка и највиша државна власт осудили су ћирилицу на нестајање увођењем правописом у српски језик и другог српског писма у виду хрватске латинице , јер ако постоје два српска писма онда ћирилица губи карактер националне вредности, па је народ постао равнодушан према победи хрватске латинице у српским земљама. Када сваки дан гледа море латинице око себе, он помисли да је и она српска. У репринт издању Вуковог буквара из 1980. ,под вођством др Голуба Добрашиновића, направљен је фалсификат како би испало да је Вук Караџић аутор ове латинице, која је општенародно и службено писмо у Хрватској, а и у свету призната само као хрватска.Ту неистину срчано брани и шири понајвише проф. др Петар Милосављевић како би српски народ разумео да је и та латиница српска, јер, ето, створио ју је Србин.

       Да сада видимо коме је намењена латиница са поменуте рекламе. Странцима сигурно није, јер без познавања енглеског језика она њима не значи ништа Није намењена ни Хрватима, јер они као туристи у Србији нису више од статистичке грешке. Остаје да је порука намењена Србима, јер је председник општине Чајетина научио из српског правописа да Срби имају два писма, па се определио за оно које је свуда око њега.

Тај председник је правилно разумео да је Србима милија латиница него ћирилица, чим се фирме њима додворавају латиницом. Народ је у комунизму учио од лингвиста да је његова и латиница јер се тада тако морало у име братства и јединства са Хрватима, с циљем да се ослаби српски фактор у заједничкој држави. Данас нема братства и јединства, осим у "другој" аутошовинистичкој Србији, али има државна власт која финансира језичку струку да дува у једра двописму, што у коначном значи хрватској латиници.

Не треба замерити председнику општине Чајетина, јер у Србији постоји опште опредељење за латиницу. Она је западни свет и модерност. У предизборној кампањи учествује мноштво странака, али ниједна није ни споменула ћирилицу, а камоли да је рекла – ако не можемо вратити војску на Косово, можемо да вратимо ћирилицу српском народу. А зашто је то тако можемо видети на примеру коалиције несумњиво националних странака ЗАВЕТНИЦИ-ДВЕРИ.

       У програму странке ЗАВЕТНИЦИ ћирилица се уопште не спомиње, па је не може спомињати ни шефица те странке у јавним наступима.

У програму ДВЕРИ, под тачком 5, ћирилици је дат вредносни ниво .старих заната. Да би се додвориле бирачком телу оне су биле написале на свом пропагандном материјалу и ово USTANI SRBINE ZA DOBRO SRBIJE, али су ипак одустале од те глупости. Да би се што боље разумело какав тред по питању писма влада Србијом, треба рећи да се Бошко Обрадовић пре десет година једини од политичара јавно залагао за ћирилицу. У то време Александар Вучић је као председник Владе. рекао у Скупштини да је ћирилица толико лепа да никога не треба терати да њоме пише. Тиме је потврдио да се неће поштовати Устав Србије, чијим чланом 10.је уз српски језик прописана само ћирилица. На Вучићев иступ реаговао је Бошко Обрадовић речима да су два писма глупост и да тако нешто не постоји нигде другде у свету. Али се он у међувремену прилагодио општем тренду..

Очигледно је да се сав српски туризам рекламира на хрватској латиници, па је потпуно разумно да ни у Чајетини не измишљају топлу воду, него се ослањају на ту реалност, као и на српски правопис по коме Срби имају два писма А да су подно Златибора 100% добро проценили стање националне свести Срба , сведочиле су и хиљаде великих билборда по земљи Србији из времена владавине Бориса Тадића, којима су Хрвати својом латиницом позивали братски српски народ на свој Јадран.

Зашто и коме се ово пише? Пише се уз веровање да у српском народу још има појединаца који знају за стид, па ће ово писање "подстаћи неког да учини нешто" ( проф. др Бане Димитријевић).Пише се порталима националне орјентације, јер писати САНУ, Матици српској и државној управи исто је као писати њиховим дебелим зидовима.Не вреди писати ни српској просвети, јер се у њој уопште не учи које је српско писмо, него један гиманзијски професор српског језика, доктор наука, овако ученику објашњава зашто он на табли пише српски језик искључиво латиницом- мене боли дупе за ћирилицу, јер је важно само то да се ми разумемо. Занемариво је мали број портала који хоће да објаве вапаје из удружења ЋИРИЛИЦА Нови Сад и СРПСКА АЗБУКА Београд, јер се ћирилица сматра нечим отписаним. А већ је готово сасвим и отишла зато што нисмо учени да је волимо као нешто своје српско, него смо учени да је "наша" и латиница. Није несрећа што је то научио из српског правописа и актуелни председник Србије, него је највећа несрећа кад он то каже јавно на ТВ, уместо да каже да је по Уставу уз српски језик само ћирилица, и да ће он радитина примени Устава јер се над њим заклео кад му је народ указао поверење. као што нисмо волели ни своје Косово.

Нисмо учени да волимо ни Косово ни ћирилицу, јер од 1918. па све до данас није било истинске српске државе.