Дани(ј)ел Симић

Дани(ј)ел Симић: Стефан Немања на Венеција мосту

Недавно сам на АТВ у 1:1 рекао да Улицу олимпијских побједника под хитно преименујемо у Војске Републике Српске. Звали су ме потом одборници Града БЛ, посланици у НСРС, представници разних удружења, страначко особље, умјетници, привредници… пресрећу ме непознати људи на улици.

четвртак, 27 августа, 2020 / 08:13

Сви су редом одушевљени и дају потпуну подршку. Потписујем, кажу најчешће док ми стишћу руку. Зашто је онда, ако искрено погледамо једни другима у очи, то нешто што се већ није десило и што се (али ово је посебно горко) можда неће ни десити? Шта нас као народ и државу, спречава да то учинимо у највећем граду Српске?

Кочи нас потпуно непостојање свијести о важности идеолошког конструкта у изградњи здравог колективног свјесног и несвјесног. Животаримо на развалинама социјалистичког реализма, гдје неко упорно води рачуна да Бања Лука остане на нивоу скрајнуте и потлачене српске касабице.

У којој се, што се СФРЈ тиче, десио земљотрес и незнано како однос 7:1 жена и мушкараца. Нико, никако и нипошто; при том не смије ни помислити да је то због ратовања и геноцида са епицентрима у Јадовну и Јасеновцу.

Хибридизовани смо у кичасти, братствојединствени и латинизирани мозаик гдје су, што се тиче идентитета града, допуштени само ћевапи (обавезно код Мује), Сафикада, дајак и неписмено име; које се може убиљежити онако како коме дође.

Чега се боје власти у Бањој Луци?

Можда се плаше оркестрираних и гњевних реакција окупаторских медија, као на реновирани Савски трг и споменик Стефану Немањи (не Светом Симеону!) испред Жељезничке станице у Београду?

Поводом тога човјеколики редитељ, којем је Влада РС дала 700.000 марака у готовом новцу, без других врста помоћи и услуга, да сними тешко антисрпски филм, сада тражи од Емира Кустурице да реагује и учини све што је у његовој моћи да се тај споменик не постави. Ружан је и направио га је Рус.

Инцко и његова аустроугарска кунцларија, што би рекао Петар Кочић кроз своје ликове, данас имају спрдљивију улогу од Валентинова као празника. Чега се боје онда они који доносе одлуке и на изборима су побиједили, јер су се бирачима више изрекламирали као чувари Српске?

Сарајстански џигеранлук, познат код нас као Невладинићи на батерије, реагују само по команди и за глупе ствари, за које се не ризикује гузица. А имам и доказ.

Емир је, наводећи да му је Немања крштени имењак, све лијепо и по реду одговорио. Не бих ту имао шта додати, да није на самом почетку погријешио. Питао је чизмолисца Бернар-Анри Левија гдје то у свијету има споменик Стефану Немањи?

Нико нема, што Српска имаде

Има у Бањој Луци! Наши мрзитељи свега што је српско, шутили су као заливени када је преко ноћи освануо, чак и по школским мјерилима изузетно лош споменик родоначелнику династије Немањића. Ни мукајет!

Да се разумијемо, то нинашта не личи и није прошло никакав облик конкурса и јавне расправе. Као што у Београду јесте. А и Кустурици је Влада РС дала до сада неутврђен износ милиона марака, да би себи допуштао такве пролупе и пропуштао прилику да помене спонзора по добру. Мада добро није.

Бања Лука је бесловесна. Што се идеологије у простору тиче, већина не зна како се званично зове један од мостова преко ријеке Врбас. Када кажете „Мост КАБ-а“, тек онда им ништа није јасно. Просто, јер је Бања Лука једна безидејна касаба. Идентитет не да нема, већ га ни не изграђује.

Ми не смијемо да вратимо двоглавог орла на Бански Двор, али остављамо петокраку. Гимназија безимена, а не по Васи Пелагићу, напримјер.

Једноколовозни и трошни Зелени мост, који су изградили њемачки заробљеници и етимологију имена вуче јер је био офарбан у сивомаслинасту боју ЈНА, срушен је и замијењен новим – којем Бања Лука такође није смогла снаге да да неко име.

Поготово не – Војске Републике Српске, кад ће већ именом сигурно у народу остати зелен као гуштер. Као регрут.

Клуб академичара Бања Лука – јесте, само се то зове другачије

Ко су КАБ-овци? Археолошки можемо утврдити да су то људи који „нису дошли с Марса“ и заврнули су 1960. латиничну плочу са тим свједочењем на Бански двор, те назвали један мост по себи. Нико нема појма шта су ти људи урадили тако важно.

Исто тако, осим заљубљеника у спортску повијест, само статистичка грешка би успјела навести име локалног олимпијског побједника.

Но, пробајте сад дати мосту име, рецимо, Стефана Твртка Котромањића, па ћете видјети ко се јавља да би такво одавање поште српском краљу био неопростиви скандал.

И ти људи су проблем. Неспособни да увиде како се из времена диктатора Јосипа Броза свашта промијенило у улози Бање Луке у региону и свијету, а да она не одговара потребама државе Српске, којој ни по уставу није званично главни град. Остаје са варошким духом, не схватајући да је већа од Подгорице. У сваком смислу.

Понижење да мост зовемо, не по граду са којим нијесмо побратими, већ по некадашњој кафани, успоредиво је само с тим да централну пјешачку зону кличемо „Господска улица“, а административно носи име Веселина Маслеше.

Комунисте који је штампао покоји чланак у новинама Мирослава Крлеже. Толико је био битан, да су и у вријеме комунизма становници радије бирали господу, умјесто предметног пролетера. Без обзира што још има бисту испред Народног позоришта РС и фолклорно друштво латиничног логотипа.

По нама се ништа неће звати

Је ли умоболно и самопотирући да се сједиште владе налази на Тргу Републике Српске, који је раскрсница Улица Краља Петра Првог Карађорђевића Ујединитеља и – олимпијских побједника?

Да ли је нормално да будући руско-српски културни центар буде на углу Олимпијских побједника и Гундулићеве? Гундулићу свака част, али он већ има своју улицу и новопробијени правац кроз касарну Мали Логор је само придодатих бројева, јер су се власти у Бањој Луци бојале дати име, рецимо, генерала Момира Талића.

Да није било стихијске промјене у вријеме Отаџбинског рата, када су улице добили Први крајишки корпус, Реља Крилатица, војвода Мишић, Марко Краљевић, Милан Тепић, Срђа Злопоглеђа и други појмови из епских пјесама, још увијек би имали Трг Еварда Кардеља.

Од тог времена ми смо у Бањој Луци одбацили табле на српском писму и направили ћирилично-латиничне, док у Сарајеву нијесу и непредратно су им зелене, умјесто плаве.

Богови са Олимпа: Може грб, не може улица

Водећи рачуна о свом идентитету, експресно и послушно смо промијенили грб града. Но, ни након 25 година се не можемо одужити борцима, живим и мртвим, колико тзв. Уставном суду БиХ који је забранио и 9. јануар?

Једном простом измјеном имена улице, која прије рата није постојала и у којој нико нема кућни број? Оној чије име – олимпијских побједника – никад ништа и није значило, јер није крај (безименог) Олимпијског базена, гдје мост преко Врбаса такође нема име. Као ни градски стадион.

Да костоломац Миодраг Лазић није умро у вријеме короничне помаме прављења љекара херојима, Бања Лука му не би пустила Марш на Дрину ни са даном закашњења. На Палама се, истовремено, студентски дом предизборно зове по живом Радовану Караџићу.

Ако до избора у новембру ово не опослимо, то ће бити јасан показатељ да републички посланици и градски одборници у већини немају српски идентитет, не маре за тековине Војске Републике Српске, ослушкују шта ће рећи Тито из гроба и себе виде баш као његови комесари који су стрељали без суда – као атропоморфне богове са Олимпа.



Оставите одговор