07:46 Сад је провјерено: Митрополит Амфилохије се упокојио22:32 Дарко Ристов Ђого: У тренутку када ово пишем митрополит је на респиратору - направите Владу Црне Горе!19:03 Министарство просвјете: Не знамо разлог љутњи, настава на даљину успјешно функционише као и раније18:45 Српска ствар се у ЦГ развија да горе не може: Андрија Мандић уз Медојевића оптужује Кривокапића да је "гласач ДПС"18:42 Ако је и до кампање, превише је: БНТВ се преиграо и Шеранића назвао пудлицом18:00 Град Подгорица даје плац Удружењу грађана Црногорска православна црква17:57 Ана Брнабић вилу Јованке Броз додијелила себи на кориштење17:51 Нови извјештај Савбезу УН у четири поглавља: Резолуција СДС о "грађанској БиХ" највећа унутрашња пријетња Дејтонском мировном споразуму17:46 Рутински и на дистанци: ММФ се код Вишковића распитује за паре које не можемо вратити17:10 Чачак, Чачак, бањолучки рокенрол!

Русија и Бјелорусија између уједињења и отуђења

Белорусија је немирна, чини се да су ствари отишле веома далеко. Народ данима масовно излази на улице по целој земљи.

среда, 26 августа, 2020 / 23:01

Пише: Стеван Гајић

А цела ситуација је на жалост поражавајућа за Русију. Александар Лукашенко је Русију готово све време условљавао, а непосредно пред изборе Минск је још и оптуживао Москву за заверу, док су руски држављани заробљени у Белорусији били пред претњом екстрадиције у Украјину. После спорних парламентарних избора и сукоба на протестима, када је враг однео шалу, Лукашенко се сетио да каже оно што је давно требало, очигледну чињеницу да су Белоруси – Руси.

Са друге стране, као и у Украјини пре 2013. године, Русија никог није имала у опозицији, своју алтернативу званичној власти. Сада чак руска уздржана подршка Лукашенку додатно против Русије антагонизује део демонстраната. Зашто народ маше овим црвено-белим пољско-литванским заставама, које асоцирају и на време нацистичке окупације, a не заставом Русије, или црно-жуто-белом имперком, заставом светог Андреја или неком другом варијантом руских застава? Зато што су белоруске власти систематски гушиле сваку аутохтону руску алтернативу или je стављале под контролу. Уосталом то исто ради Александар Вучић у Србији, или покушава да уради, са скоро сваком српском националистичком опцијом, тако да нема шта додатно да се објашњава нашој публици.

У исто време, део белоруске опозиције годинама управо истиче бело-црвено-белу заставу, позивајући се на традицију Државне заједнице Пољске и Литваније – Речипосполита (пољ. Rzeczpospolita). Брендирали су ту заставу као антируску, што важи и за слоган протеста „Живела Белорусија“ (рус. Жывие Беларусь). У првој ноћи сукоба, без конкуренције у другим симболима, они су успели да наметну визуелни идентитет читавом протесту.

Сад је за Русију кључно вадити кестење из ватре, после низа катастрофалних дугогодишњих грешака. Најважније је не дозволити да Белорусија потпадне под контролу НАТО, с обзиром на јасне сигнале и белоруске опозиције и појединих западних лидера. Али и за то је предуслов реално оценити стање ствари. То се сигурно неће постићи кукњавом на Мајдан, што је још од украјинских догађаја 2013–2014. условни рефлекс дела политичких аналитичара у Русији на малте не било који протест било где у свету, посебно ако је реч о непосредном окружењу Русије. А никако да примете идеолошку конфузију код куће и чињеницу да први и оригинални „мајданџија“ Владимир Иљич Лењин још лежи мумифициран у маузолеју на Црвеном тргу и да га нико није одатле склонио. Значи, ако неће да кукају и упорно понављају исте грешке, Руси морају да престану са старим формула и фразама, треба да знају чиме располажу и како да поступе.

Да ли су резултати избора у Белорусији били лажирани или не, у крајњој линији и није тако битно. Утисак целе ситуације је некако жалостан. Два застарела модела боре се један против другог: некакав постсовјетизам са елементима лењинистичког националног програма, реминисценцијама на прошлост и Велики отаџбински рат, против источноевропског антисистемског проевропског национализма. Нешто слично било је и са Украјином, посебно су симпатично јадни били моменти када је Анастасија Дмитрук и група, назовимо их антируских певача и активиста, спевала групну песму „Никогда мы не будем братьями“ (срб. Никад ми нећемо бити браћа), у стилу „С оне стране дуге“ код нас, „Моја домовино“ код Хрвата или „We are the world“ ad hoc групе USA for Africa створене за ту песму.

Основна замерка режимима старог типа на постсовјетском пространству је да нису довољно „кул“. И заиста нису, застарели су и прошло им је време. Али нико није рекао народу на улицама ослобођеном од страха, да је застарела и идеолошка матрица на коју су се упецали, у ствари, безнадежно је застарела. И читав сукоб на линији Јанукович – наранџасти, Лукашенко – бело-црвено-бели, застарео је сукоб, јер је сукоб прошлог времена. Као да су у Украјини и Белорусији пресликани догађаји који су остатак источне Европе потресли између 1989. и 1991, али у потпуно измењеном међународном контексту изгледају анахроно и трагикомичнo.

Посматрани са стране, ови догађаји делују као „Дан мрмота“, јер је превише лако предвидети шта следи окрене ли се Белорусија Западу. У том случају чека је масовно исељавање младог, најпродуктивнијег дела становништва, губитак и економске самосталности и радних места, черупање ресурса уз причу о приватизацији, тржишној либерализацији, захвалност спасиоцима у лику страних инвеститора, уништавање великих предузећа уз причу о малим и средњим фирмама као „моторима развоја“, дужничко ропство, и вредносно преобликовање друштва.

Поврх свега, Белорусија може да очекује знатно скромнију „помоћ“ од осталих источноевропских земаља, не само због светске рецесије него и зато што је још удаљенија од привредног центра (Немачке), што се на примеру Украјине већ показало. Дакле, наставак ове приче је познат. Друго, ни Украјину ни Белорусију нико у ЕУ не чека. А идеолошки носиоци униполарног времена потпуно су банкротирали на самом Западу.

И једна и друга од тренутно понуђених идеолошких алтернатива пред Белорусијом је непоправљиво ван времена, а данас ништа не обећава, за разлику од 1989. када су и победници и већина жртава помислили да долазе бољи дани за свет и за њих као појединце. При томе и за једне и за друге у Белорусији имам симпатије јер шта год они о себи мислили, и једни и други су нама Србима браћа и сестре Руси.

Белорусија има озбиљан проблем са естетиком, али и још већи са идентитетом. Осим руског језика, који је протеклих година под жестоким ударом и власти и мале антируске опозиције, која је сада маси народа наметнула своју заставу, она нит која Белорусе веже са самима собом је Руска православна црква. Проблем Русије је што на самом почетку ових догађаја, иако је у Белорусији цео народ руски, није уз себе имала ни једну од данас супротстављених страна.

Ово је важно не због самих догађаја већ због потенцијално далеко опасније ствари: уколико се не саберу Русија и уздрмани Лукашенко, али и оправдано незадовољан народ Белорусије, последице би могле бити много горе.

Црквени раскол је најгора опција. Пример са покушајем одвајања Руске цркве у Украјини стварањем такозване Православне цркве Украјине (ПЦУ), не само да је могућан исход, већ је потпуно известан уколико се у Белорусији догоди револуција која се полако трансформише у антируску. Пољска и балтичке земље већ су се укључиле, како у подршку Светлани Тихановској, тако и иницијативама за посредништво у преговорима. А чиме се слично посредништво завршило у Кијеву, добро је познато.

Лукашенко је гушио руске алтернативе, али, опет понављам, није ми поента да га критикујем, нити треба жалити за просутим млеком. Посебно што ми је као Србину то неумесно, јер без обзира на садашњу ситуацију сећам се Лукашенковог храброг пријатељског поступка, доласка у званичну посету Београду усред НАТО агресије. Данашњи догађаји превазилазе политичке елите и можда је тренутак да се пробуди верни народ свих руских земаља.

У мору вести о изборима и протесту, испод радара пролазе оне у којима су већ почели напади на Руску православну цркву. Честитка руског патријарха Кирила за Лукашенков избор изазвала је реакције, како у делу руске јавности тако и у Белорусији. Очекивано, из ПЦУ, непризнате у већини православног света, одмах су стигла уверавања да ће се у Белорусији појавити црквена структура независна од Московске патријаршије. Свештеник ПЦУ Александар Дедјухин (Александр Дедюхин) позвао је присталице да се моле за браћу Белорусе, подстичући их да иду у Минск.

Ова опасност није само плод маште ПЦУ, јер се око 30 свештеника Белоруске егзархије Руске православне цркве из више градова Белорусије већ 8. августа огласило у кампањи против фалсификовања избора, наводи московска „Независимаја газета“. Иницијатор ове акције био је ђакон из града Гродно на граници Белорусије и Пољске Дмитриј Пављукевич (Дмитрий Павлюкевич) објавом на својој фејсбук страници. Ни римокатолици нису остали по страни, огласивши се сличном акцијом групе верника из Минска и Гомеља „Католик не фалсификује“.

Треба рећи да у Белорусији већ постоји карикатурална расколничка структура слична оној Мираша Дедејића у Црној Гори, али уколико се Белорусија потпуно окрене против Русије и према Западу, сигурно ће уследити покушај да се главнина званичне Цркве одведе у раскол. Ватикан овде, као и у небројено других случајева, неће стајати по страни. Посебно имајући у виду територијалне претензије према Белорусији одређених кругова у Пољској. Такође, у кампању су активно укључене и протестантске цркве и низ секти.

Збигњев Бжежински није за џабе управо у Руској православној цркви видео највећег противника после распада СССР. Данас та црква, иако под страшним ударом, постоји у Украјини, док се у Белорусији одавно спрема напад на њу. Идеје примене праксе украјинских или црногорских власти итекако су живе. Иако сада мало ко размишља о последицама које на Цркву могу имати догађаји у Минску, ово питање је далеко дугорочније од тога ко ће бити председник Белорусије. Ово питање ће одредити којој ће цивилизацији припасти део руског народа који се зову Белоруси.

Црна Гора би требало да буде светионик за све православне. А данас пре свега за Русе, велике (Русија), мале (Украјина) и беле Русе.

Оно што није застарело и увек је младо јесте православна вера. И то је народ у Црној Гори препознао, ујединио се и изашао из чисто политичке матрице. Надам се да ће Руска православна црква, Русија као најодговорнија земља и центар свог света, али и Руси као народ, разумети поруку које им шаље мало стадо са Балкана, које се не боји.

Аутор је научни сарадник у Институту за европске студије и професор по позиву МГИМО – Московског државног универзитета за међународне односе.



Коментариши