Представа, на којој су радили глумци три позоришта: из Бањалуке, Приједора и Копра, прати причу о сину из мјешовитог брака, који је као дијете био свједок распада Југославије, а као младић трага за оцем осумњиченим за ратне злочине. Наравно, гдје друго то треба играти, већ у Републици Српској…
Тито, то нисмо сви ми! Тако би требала гласити реинтерпретација некадашње идолопоклоничке крилатице комунистичке Југославије на дан смрти диктатора Јосипа Броза.
Дуга је традиција указања Богородице Марије. У православном свијету су ови догађаји релативно чести, али немају велико маркетиншко кориштење. Они остају унутар цркве, објаве које доносе оваква виђења остају ствар религије и интимног вјеровања.
Ево, баш сад гледам филм Лордана Зафрановића којег гура друга Србија по интернету говорећи да је филм Дара из Јасеновца плагијат. Било ми је све то мало сумњиво, па рекох да погледам на који начин Зафрановић то ради.
Потрошачко-тржишна чињеница је да постоји велики број људи који воле соцреалистичке бећарце Ђорђа Балашевића. Многи су се окупили у градовима бивше СФРЈ, али одмах по вијести о смрти му. У Бањој Луци је то морала организовати градска управа. Два дана касније.
Сву ту патетику, сав тај нељудски грч, тај крик који захтева да планета стане пред њиховом клиначком неутешношћу, та потреба да се учествује у отужном величању некога ко објективно није припадао никаквом стваралачком врху и чији је крајњи домет био да поклоницима понуди пролазну утеху у невеселим тренуцима…
Те 1985. године, Ђорђе Мартиновић, Србин са Косова и Метохије, пресретнут је од стране неколико Шиптара, савладан. те набијен на колац на чијем врху је била стаклена флаша, натакнута кроз грлић.
Из ове фотографије, најбоље се види ко највише слави диктатора Јосипа Броза Тита, па је лако закључити и због чега.
Недавно сам на АТВ у 1:1 рекао да Улицу олимпијских побједника под хитно преименујемо у Војске Републике Српске. Звали су ме потом одборници Града БЛ, посланици у НСРС, представници разних удружења, страначко особље, умјетници, привредници… пресрећу ме непознати људи на улици.
Овај графит, или мурал ако хоћете, освануо је у насељу Обилићево у Бањој Луци и представља грб клуба из времена комунизма.
Представа, на којој су радили глумци три позоришта: из Бањалуке, Приједора и Копра, прати причу о сину из мјешовитог брака, који је као дијете био свједок распада Југославије, а као младић трага за оцем осумњиченим за ратне злочине. Наравно, гдје друго то треба играти, већ у Републици Српској…
Тито, то нисмо сви ми! Тако би требала гласити реинтерпретација некадашње идолопоклоничке крилатице комунистичке Југославије на дан смрти диктатора Јосипа Броза.
Дуга је традиција указања Богородице Марије. У православном свијету су ови догађаји релативно чести, али немају велико маркетиншко кориштење. Они остају унутар цркве, објаве које доносе оваква виђења остају ствар религије и интимног вјеровања.
Ево, баш сад гледам филм Лордана Зафрановића којег гура друга Србија по интернету говорећи да је филм Дара из Јасеновца плагијат. Било ми је све то мало сумњиво, па рекох да погледам на који начин Зафрановић то ради.
Потрошачко-тржишна чињеница је да постоји велики број људи који воле соцреалистичке бећарце Ђорђа Балашевића. Многи су се окупили у градовима бивше СФРЈ, али одмах по вијести о смрти му. У Бањој Луци је то морала организовати градска управа. Два дана касније.
Сву ту патетику, сав тај нељудски грч, тај крик који захтева да планета стане пред њиховом клиначком неутешношћу, та потреба да се учествује у отужном величању некога ко објективно није припадао никаквом стваралачком врху и чији је крајњи домет био да поклоницима понуди пролазну утеху у невеселим тренуцима…
Те 1985. године, Ђорђе Мартиновић, Србин са Косова и Метохије, пресретнут је од стране неколико Шиптара, савладан. те набијен на колац на чијем врху је била стаклена флаша, натакнута кроз грлић.
Из ове фотографије, најбоље се види ко највише слави диктатора Јосипа Броза Тита, па је лако закључити и због чега.
Недавно сам на АТВ у 1:1 рекао да Улицу олимпијских побједника под хитно преименујемо у Војске Републике Српске. Звали су ме потом одборници Града БЛ, посланици у НСРС, представници разних удружења, страначко особље, умјетници, привредници… пресрећу ме непознати људи на улици.
Овај графит, или мурал ако хоћете, освануо је у насељу Обилићево у Бањој Луци и представља грб клуба из времена комунизма.