Више хиљада људи окупило се данас у Кумровцу на традиционалној прослави Дана младости, који се у бившој Југославији славио 25. маја у част рођендана Јосипа Броза Тита, доживотног предсједника СФРЈ.
Завидна је наручена брзина реакције и дирљива количина гратис агресије на сина нације, Бакира Изетбеговића. Прво је медијски осунећен, подлијежући синдрому Сулејмана Тихића. За вријеме посјете Бањој Луци, рече да је спреман престати доводити у питање Републику Српску.
Свирепо убиство 13 заробљених припадника ЈНА на Коранском мосту документовао је у својој књизи "Логориште и Корански мост, да се не заборави", пуковник Боро Ерцеговац којег је на писање покренула пресуда хрватског суда од четири године затвора кољачу Михаилу Храстову.
Представа, на којој су радили глумци три позоришта: из Бањалуке, Приједора и Копра, прати причу о сину из мјешовитог брака, који је као дијете био свједок распада Југославије, а као младић трага за оцем осумњиченим за ратне злочине. Наравно, гдје друго то треба играти, већ у Републици Српској…
Тито, то нисмо сви ми! Тако би требала гласити реинтерпретација некадашње идолопоклоничке крилатице комунистичке Југославије на дан смрти диктатора Јосипа Броза.
Дуга је традиција указања Богородице Марије. У православном свијету су ови догађаји релативно чести, али немају велико маркетиншко кориштење. Они остају унутар цркве, објаве које доносе оваква виђења остају ствар религије и интимног вјеровања.
Ево, баш сад гледам филм Лордана Зафрановића којег гура друга Србија по интернету говорећи да је филм Дара из Јасеновца плагијат. Било ми је све то мало сумњиво, па рекох да погледам на који начин Зафрановић то ради.
Потрошачко-тржишна чињеница је да постоји велики број људи који воле соцреалистичке бећарце Ђорђа Балашевића. Многи су се окупили у градовима бивше СФРЈ, али одмах по вијести о смрти му. У Бањој Луци је то морала организовати градска управа. Два дана касније.
Сву ту патетику, сав тај нељудски грч, тај крик који захтева да планета стане пред њиховом клиначком неутешношћу, та потреба да се учествује у отужном величању некога ко објективно није припадао никаквом стваралачком врху и чији је крајњи домет био да поклоницима понуди пролазну утеху у невеселим тренуцима…
Те 1985. године, Ђорђе Мартиновић, Србин са Косова и Метохије, пресретнут је од стране неколико Шиптара, савладан. те набијен на колац на чијем врху је била стаклена флаша, натакнута кроз грлић.
Више хиљада људи окупило се данас у Кумровцу на традиционалној прослави Дана младости, који се у бившој Југославији славио 25. маја у част рођендана Јосипа Броза Тита, доживотног предсједника СФРЈ.
Завидна је наручена брзина реакције и дирљива количина гратис агресије на сина нације, Бакира Изетбеговића. Прво је медијски осунећен, подлијежући синдрому Сулејмана Тихића. За вријеме посјете Бањој Луци, рече да је спреман престати доводити у питање Републику Српску.
Свирепо убиство 13 заробљених припадника ЈНА на Коранском мосту документовао је у својој књизи "Логориште и Корански мост, да се не заборави", пуковник Боро Ерцеговац којег је на писање покренула пресуда хрватског суда од четири године затвора кољачу Михаилу Храстову.
Представа, на којој су радили глумци три позоришта: из Бањалуке, Приједора и Копра, прати причу о сину из мјешовитог брака, који је као дијете био свједок распада Југославије, а као младић трага за оцем осумњиченим за ратне злочине. Наравно, гдје друго то треба играти, већ у Републици Српској…
Тито, то нисмо сви ми! Тако би требала гласити реинтерпретација некадашње идолопоклоничке крилатице комунистичке Југославије на дан смрти диктатора Јосипа Броза.
Дуга је традиција указања Богородице Марије. У православном свијету су ови догађаји релативно чести, али немају велико маркетиншко кориштење. Они остају унутар цркве, објаве које доносе оваква виђења остају ствар религије и интимног вјеровања.
Ево, баш сад гледам филм Лордана Зафрановића којег гура друга Србија по интернету говорећи да је филм Дара из Јасеновца плагијат. Било ми је све то мало сумњиво, па рекох да погледам на који начин Зафрановић то ради.
Потрошачко-тржишна чињеница је да постоји велики број људи који воле соцреалистичке бећарце Ђорђа Балашевића. Многи су се окупили у градовима бивше СФРЈ, али одмах по вијести о смрти му. У Бањој Луци је то морала организовати градска управа. Два дана касније.
Сву ту патетику, сав тај нељудски грч, тај крик који захтева да планета стане пред њиховом клиначком неутешношћу, та потреба да се учествује у отужном величању некога ко објективно није припадао никаквом стваралачком врху и чији је крајњи домет био да поклоницима понуди пролазну утеху у невеселим тренуцима…
Те 1985. године, Ђорђе Мартиновић, Србин са Косова и Метохије, пресретнут је од стране неколико Шиптара, савладан. те набијен на колац на чијем врху је била стаклена флаша, натакнута кроз грлић.