О пушењу дезертерских прича, које није забрањено

Много је оних који су у Републици Српској, да би на њих анонимне сишла хиротонија звијезда које је произвео једнопартијски, тоталитаристички режим самоуправног социјализма Јосипа Броза, звали у јавни простор, те почастима и новцем награђивали дезертере који су издали Републику Српску.

Онда када јој је било најтеже, када се није знало да ли ће опстати или не, они нису жељели да имају било шта са њом.

Док је Ненад Јанковић побјегао, као и Здравко Чолић, Неда Украден, Жељко Самарџић, Ненад Кецмановић и слични; те су своје животе и каријере несметано наставили развијати у Србији и Београду, они који су направили Српску, крвавили су своје гаће у рововима или су били микрофоном, камером и гласом уз свој народ.

Послије рата, на праве борце и заслужне, више се не гледа. Када више није било никакве опасности, почели су долазити дезертери. Позвани од оних друштвенополитичких радника, који су у тим ангажманима гледали своју личну корист. За штету која се тиме чини будућности и прошлости Српске, наравно, среброљупци и комплексаши не хају.

Са друге стране дезертери су, посебно Ненад Јанковић, врло радо прихватали те позиве и ловорике. На тај начин, осим хонорара и без обзира што је ОХР наметнуо општу амнестију за дезертере, у јавности се перу од нечега од чега се никада опрати неће. Посебно је Ненад Јанковић добио пажњу и новац Републике Српске, коју никако није заслужио, јер се за своје дезертерство никад није јавно покајао.

Какав примјер овим понашањем ми дајемо новим нараштајима?

Уколико будете познати у антисрпском, титоистичком систему, можете бити дезертер и послије рата наставити да узимате паре од Српства, уз све почасти, умјесто вјечне срамоте?

Зато у посљедњем финансијско-личном обрачуну са својим некадашњим другаром Давором Сучићем, успијева да се српска јавност опредјељује по националној линији, стајући на страну дезертера Јанковића. Што је само по себи морбидно.

За њега не би никакав проблем био да је само дезертер, већ он као дезертер пише књиге, држи предавања, наступа на телевизији… мудрујући о историји и великим животним питањима. Бива представљен као некакав, Боже убрани, заштитник српских интереса, а не само свог. Који се дезертерством и конформизом заштитио у рату "варијантом ноге". А онда је из Београда продавао аутентику, као да је он лично у рову на Грбавици. Гдје су ратовали јадни примитивци, познати код нас као јунаци и родољуби.

Сада тај национални радник, који нас је задужио дезертерством, издаје статус на друштвеним мрежама, гдје у потпуности лијеже у пинк-турбо-мега-гига-југоносталгичну идеологију уништавања српског духовног бића. Он пише латиницом (наравно), користи енглески правопис и у тексту, и у срцу (Емир Кустурица анд тхе Но Смокинг Орцхестра, Беер фест у Београду, Роцк ел Цласицо, Оасис); те нигдје не помиње српско име, или неко друго, него нас збирно титулише, онако како се Срби зову у Кругу двојке, да не би увриједили потенцијалне тезге пред гастарбајтерима – Балканци.

То ништа не смета, нити ће вјероватно сметати, да његове одавно несмијешне СФРЈ-онаније типа "Сложна браћа" не буду подржане и финансиране из правца Српске. Која ће бити овца за шишање, да би покоји медиокритет статирао у кукурузу или на друштвеним мрежама објавио фото, поносан што је са дезертером у кадру. Онда ће доносиоци одлука у Српској, да наставе да се "боре за српске националне интересе".

Јесте, није лијепо слушати истину. Непријатно је и указати шта би се десило неком у Загребу или Сарајеву да се овако понашао и понаша, али код нас је пушење дезертерских прича нешто што се награђује и поздравља. Наша је дужност да кажемо да смо окупирана земља, те да само захваљујући томе Ненад Јанковић може да пређе у Републику Српску, док људи као што је историчар Милош Ковић, не могу.

Није то случајно.

Фронтал.РС је поштено гласило и преноси ријечи дезертера Јанковића у цјелости, на начин на који их он никада не би удесио – српском азбуком. Само пресловљено, додуше. Нас не плаћа држава Република Српска, да осрбљујемо и описмењујемо др Нелета Карјалића, као што плаћа њега као заслужног грађанина. А он је, још једном да поновимо да се не сметне с ума – ДЕЗЕРТЕР У ВРИЈЕМЕ ОТАЏБИНСКОГ РАТА.

Било би срамота да у јавном простору Српске Јанковић не угледа бар једну "фацу брадату и дрску", која ће му рећи:

НИСИ ДОБРОДОШАО У РЕПУБЛИКУ СРПСКУ!

О Забрањеном Пушењу

Посљедњих 30 година новинари, знатижељници, љубитељи музике, разне генерације, публика уопште, ме пита, па добро, ко је сада Забрањено пушење. Ново саопштење које је мој еx компањон Сејо Сексон изњео у јавност идеална је прилика да им коначно одговорим.

Име Забрањено пушење дала је моја мајка давне 1980 године, пред наш први наступ 27. 11. у Петој сарајевској гимназији. У то је вријеме Давор Сучић (Сејо Сексон) био у војсци. До његовог повратка из војске Забрањено пушење је периоду имало више концерата, од чега један пред препуном Скендеријом као предгрупа Бијелом дугмету. Иза нас је остао и један снимак. Пјесма "Пензионери на море иду зими", за коју је музику написао Давор Сучић, а текст Мирко Срдић (Елвис Ј. Куртовић)

Судбина је хтјела да ја, као оснивач групе, постанем њен фронтмен и да група, од изласка првог албума, у јуну 1984 године, у веома кратком временском периоду доживи велику популарност: Та популарност дошла је, између осталог, и због тога што је публика, преко мене, везала Забрањено пушење са Топ листом надреалиста.

Уз многе успоне и падове, Забрањено пушење се одржава у врху југословенског рока захваљујући, добрим пјесмама, али и не мање добрим извођачима. Истина је да је Сејо аутор многих пјесама групе Забрањено пушење, али исто тако је истина да сам аутор многих пјесама и ја. Али највећа истина је то да није било онога који их пјева, од њих не би било ништа!

Сејо и ја се разилазимо пред сам рат. На његову иницијативу. Рекао ми је да не може више да ради са мном. Није ми рекао да жели да ја напустим Пушење!

Ја одлазим у Београд и тамо, у новим околностима, настављам да радим оно што једино знам. Крећем са поновним радом Забрањеног пушења. У том тренутку, чак четири члана "новог Пушења" су оригинални чланови групе. Шеки, Ковалски, Драле и ја. Чак смо се, као пародија на Југославију, назвали Крње Забрањено пушење.

Коју годину касније, до мене је дошла вијест да је Сејо основао своје Забрањено пушење. За разлику од мог, Сејино Пушење није имало нити једног јединог старог члана. Углавном, раја из Загреба. Жао ми је што Сејо има потребу да објашњава да је он Забрањено пушење и поред осам сопствених албума.

Ја, деведесет седме издајем албум "Ја нисам одавле" под именом Забрањено пушење. На том албуму појављује се велики хит, Жени нам се Вукота. Као и сваки велики хит и овај окреће моју каријеру наопако. Захваљујући тој пјесми, која је, добивши посебну верзију на ромском језику, послужила Емиру Кустурици у филму Црна мачка бели мачор, нама се, ненадано, пружа прилика да свирамо по цијелом свијету. Ту прилику смо искористили! Звали смо се Емир Кустурица анд тхе Но Смокинг Орцхестра. Емир је био носећа фигура пројекта, а Но Смокинг је, по природи ствари, бренд којег сам ја уњео у пројекат. Ја сам и у тој групи био фронтмен и аутор већине пјесама.

Ради здравствених проблема и одређених несугласица са бендом, ја, након 13 година рада, напуштам Но смокинг. Одлучујем да се више не бавим музиком. У том периоду, сазнајем да је Сејо заштитио име Забрањено пушење. Није ми било право! Нико ме ништа није питао! Да ме питао, ја бих му, вјероватно, дао дозволу. Међутим, нисам имао намјеру да се тужакам по судовима, јер, једноставно, живот је љепши кад се људи воле.

Али, не лези враже, мене је, након седам година апсциненције, група младих људи окупљених око тадашњег пројекта Беер фест у Београду, успјела да наговори да поново наступам. Мој услов је био да наступам под именом др Неле Карајлић. Из више разлога. Први је што не желим да Сеји ускачем као конкуренција, јер мислим да има мјеста за обојицу, а други је, што је у средини у којој сам ја дјеловао као умјетник бренд др Неле Карајлић је био много јачи од бренда Забрањено пушење. То, нажалост, Сеји није било довољно, већ је сваком мом промотеру слао писма у којима се жалио да се моје име не смије везати за име Забрањено пушење. Како? Да промјенимо историју? Да тај податак избршемо из главе свима онима којима сам ја метафора за Забрањено пушење. А њих је огромна већина.

Али, ја сам имао исти циљ као и Сејо! И ја сам желио да се моје име што мање веже за Забрањено пушење. Трудио сам се да на концертима не изговорим то име! Звао сам је "Моја најдража рок атракција"!

И ја, као и Сејо, одлучујем да заштитим име Забрањено пушење. Не да би га носио, него да би на тај начин био заштичен од сталних Сејиних напада на моје промотере. О правди да не говорим.

Тада ми се Сејо јавља! У дугим разговорима које сам имао са Сејом, нисмо дошли до компромиса. Ја сам хтио да власници имена будемо обојица, по пола, а он је хтио себи све. Није имао слуха за моје приједлоге. О томе ће изгледа, одлуку, ипак, доњети суд.

Ја, у међувремену, покрећем узбудљив пројекат Роцк ел Цласицо, са Стефаном Миленковићем и након пар концерата, добијамо позив из Загреба. Ријетко кад сам био тако узбуђен! Након тридесет и кусур година, поново у граду који чини неизбрисиви дио моје младости, незаборавне концерте, снимање другог албума, борбу за опстанак послије афере Маршал. Након Њујорка, Лондона, Париза, Москве, Барселоне, Буенос Аиреса, Милана… поново у Загребу!

Сејо, међутим, покреће кампању против тог концерта ради двије нумере у којима је он аутор. Мислио сам да је част и срећа када ти људи обрађују пјесме, и када се твоје ноте склапају са Пахелбелом и Вивалдијем. Моја пјесма Бубамара има на стотине обрада диљем свијета и на то сам поносан. Мој друг Сејо није тог мишљења. На жалост, те двије пјесме више неће бити у склопу пројекта. Има много других чији сам ја аутор и носилац ауторских права.

Углавном, судбина Забрањеног пушења, јесте на неки начин и судбина земље у којој је настало, али постоје и многи други свјетски бендови којима је судбина дала сличан ток. Генесис, Полице, Битлси… Свако од чланова ових група је касније имао своје каријере, под својим именом. Моје име је др Неле Карајлић, па ми није јасно зашто и Сејо није наставио каријеру под именом Сејо Сексон. Најбољи примјер је Оасис око којег су се два брата посвађала, а нису Балканци. И поред те свађе, обојица имају своје засебне каријере и поред тога што је један од њих апсолутно већински аутор великих хитова те групе. Јасно је да је у њиховим главама владао разум. Што више пута изводите пјесме то су оне "скупље" на тржишту, а аутор добија свој дио.

Што се тиче Сејине наводне забране да изводим пјесме Забрањеног пушења, такву забрану му ни један суд нигде на свијету неће дозволити. Извођење било чијих пјесама на концертима је дозвољено сваком музичару. За ова извођења се увијек плаћа накнада, тако да извођење нико и нигде не може забранити. Што се пријетњи судским поступцима тиче, ја сам за исте спреман, мада мислим да у тој утакмици неће бити побједника.

Надам се да ово није крај приче о Забрањеном пушењу. Штета је што нисмо били у стању да се договоримо и због нас, и због публике, а највише због наших пјесама које су постале дио културног наслијеђа ових простора.