Никола Дабић: Директорица Музеја савремене умјетности подржава наратив да је Република Српска геноцидна

Иако смо навикли на често осиромашен и у најмању руку упитан садржај који се пласира у Музеју савремене умјетности РС, ни у сновима нисмо могли да замислимо како ће државна институција која се бави културом, а коју финансирамо из властитих џепова, промовисати сарадњу са онима који желе да иста та Република Српска – нестане.

уторак, 14 децембра, 2021 / 10:31

Већ неко вријеме се питам зашто Музеј савремене умјетности Републике Српске сарађује са србофобима и аутошовинистима, те више ради на промовисању туђе него сопствене културне сцене?

Питао сам се да ли је то због директора музеја, министарства културе, недостатка националне самопромоције и меког утицаја преко културе, страних амбасада које диктирају шта ће се дешавати на нашој културној сцени, или нечега трећег. Одговор сам брзо сазнао, иако сам га већ одавно слутио.

Сарита Вујковић, члан СНСД, или како се на Фејсбуку води под именом "Сара Вујковић", директор је МСУРС, а на јавној друштвеној мрежи очигледно симпатише пројекте који читав српски народ означавају геноцидним, као и Републику Српску. Ону исту која јој исплаћује државну плату на неколико радних позиција.

И одговор је једноставан. Не постоји разлог зашто МСУРС не би сарађивао са србофобима и аутошовинистима, ако директор те институције подржава један филм као што је "Кво вадис Аида?” и притом се уопште не брине да би неко попут мене могао да случајно то види. Да ли је у питању Саритин немар или једноставно небрига, не знамо. Нити је битно. Ако мислите да су овакве ствари ситнице, небитни детаљи или њено право на слободу мишљења, размислите још једном, јер овакав поступак значи да Сарита Вујковић нема ништа против наратива да се у Сребреници десио геноцид, да је српска војска агресорска и да су Срби геноцидан и болестан народ.

Јер управо то је директна порука самог филма. Штавише, она то симболично, путем опције "свиђања" потврђује. Чини се да јој заиста не смета чињеница да је филм намјерно фалсификовао и нека мања тј. успутна дешавања, како би приказао Србе као монструме.

Издвајам сцену која приказује како српски војник на злостављачки начин "претреса" женског представника муслимана, завлачи јој руке између ногу и дира је по ногама док се смије и на очигледан начин понаша као сексуални манијак. Међутим, постоји ратни видео снимак тог истог догађаја, који нам говори тотално другу причу.

Жена је ушла у објекат без икаквог, а камо ли сумњивог физичког контакта, као и остатак представника муслиманске популације. При том, сама чињеница да јој је допуштено да уђе код начелника Генералштаба ВРС без претреса, иде на душу Младићевог обезбјеђења као велики пропуст. Но, та једна једина сцена довољно говори о објективности и чињеничном стању тог тужног филма, холивудске пропаганде на стероидима.

Филм "Quo Vadis, Aida?” је ништа више него клише политиканство из србофобне ФБиХ који покушава да одржи ону излизану Си-ен-ен парадигму "Срби су кољачи, убице, геноцидаши и силоватељи" на животу. Али доста о томе, јер се ми морамо позабавити "својим двориштем" како то кажу Невладинићи. А у нашем дворишту, као што видимо, не мањка деградације.

Ипак, није то први пут да директор МСУРС-а издаје не само националне интересе и културу, већ истину саму. Присјетимо се када је ономад МСУРС срдачно сарађивао са шовинистичким и анти-српским пројектом "КУМА-интернационал" која се бави пост-конфликтном умјетношћу. Наравно, та умјетност се састоји из чистог шовинизма према Србима, тачније Републици Српској и њеној историји.

Осим тога што је оснивачица Куме, Клаудија Зини је такође страствени србофоб и заговарач мржње према Србима из Босне и Херцеговине. Ту пристрасну агенду спроводи преко умјетности, већином муслиманских умјетника из ФБиХ али и наших домаћих умјетника из Републике Српске који се не сраме сарађивати са њом јер су и они сличног мишљења.

На страну то што Клаудија у својим текстовима Србе назива "агресорима" и "геноцидашима", и што промовише умјетнике који цртају имагинарне призоре некаквих четника са одрубљеним муслиманским главама, док исто тако постоје ратне фотографије са Озрена гдје су муџахедини у тој улози, већ треба да нас брине чињеница што такви људи и такве организације слободно сарађују и шеткају по нашим институцијама. Но, обзиром да директори тих институција симпатишу филмове о непостојећем геноциду, све то не би требало да нас зачуди.

Оно што сви ми треба да се запитамо, а највише публика и моје колеге умјетници и кустоси који већ одавно спавају у зачараном зимском сну конформизма, јесте: зашто МСУРС ради то што ради и зашто не постоји никакав облик критике у јавном мњењу? Заиста, критика не постоји овдје, ни у најмањим траговима, осим од стране оног досадног умјетника из Приједора који квари свима њихове балончиће забаве у којима обитавају.

Много је пропалих пројеката, од некаквог "пресјека савремене визуелне сцене Републике Српске" у којој су били поједини радови вриједни оближње пијаце, од умјетника који су заиста без икаквог разлога излагали тамо по Бог зна чијем налогу (највјероватније лијеност кустоса и мањак жеље за озбиљним радом), па до константног промовисања германске културе преко фамозног Гете института.

МСУРС је више урадио за њемачку умјетничку сцену но сам Берлин. Да ли ће МСУРС икад организовати приказивање филмова из Републике Српске негдје у Њемачкој? Да ли ће промовисати српску националну културу и српско виђење неких историјских дешавања кроз умјетност? Зашто уопште Гете институт има толики значај за МСУРС? Зашто не погледамо неке домаће филмове од наших младих умјетника?

Можда зато што директор и кустоси нису ушли ни једном на Академију умјетности да виде шта млади људи раде, чиме се баве и како стоји будућност српске културне сцене. Можда зато што су медиокритетски пратиоци већ давно утабаних умјетничких дискурса, трендова и актуелности. Можда јер наши умјетници (не мислим на аутошовинисте попут Раденка Милака) нису довољно интересантни, ипак су неки тамо Нијемци или Аустријанци много занимљивији.

Па то је Европа!

И тако имамо институције које саме себи пуцају у ногу, умјетнике који или ћуте или се компромитују не би ли некад негдје изложили нешто, умјетничку сцену која је трома, Академију на којој професори који воле србофобе, пуштају студентима музичке спотове Томпсона, и државу којој не смета да аутошовинисти воде њене органе у пропаст.

Једини позитиван помак који је МСУРС урадио јесте тај да је након силне наше критике коначно кренуо да пише својим српским писмом, а не англицизмима и неким осакаћеним квази језицима. И то је добро за почетак. Можда за неких 50 година схвате и остале критике и примједбе, па заправо крену да раде онако како би таква једна институција и требала да функционише.