Умјетници из Републике Српске као да имају неку неизљечиву потребу да се што више понизе, заједно са својим културним институцијама, не би ли добили неку медиокритетску награду из Сарајева и плаћен стан и храну у Њујорку.
Поводом обиљежавања 30 година постојања Републике Српске и прославе Дана Републике Српске, предсједница Жељка Цвијановић је одликовала Музеј савремене умјетности Републике Српске, Орденом Његоша II реда.
Иако смо навикли на често осиромашен и у најмању руку упитан садржај који се пласира у Музеју савремене умјетности РС, ни у сновима нисмо могли да замислимо како ће државна институција која се бави културом, а коју финансирамо из властитих џепова, промовисати сарадњу са онима који желе да иста та Република Српска – нестане.
Да ми је десет фенинга за сваки пут када сам чуо ово од сусједа из Федерације сада бих могао купити неки солидан аутомобил. Баш неки дан, познати представник шизофреничара из Емират ентитета, Емир Хаџихафизбеговић, рече ту исту реченицу, па онда рече да "ако је потребно, опет ћемо бранити БиХ".
Већ дуго желим да пишем о радовима свјетски познатог умјетника из Бање Луке, Раденка Милака, јер они предстаљају најјаснији начин како умјетник постаје својеврсна "политичка проститутка" зарад материјалних добити.
Одбацивање Инцковог вербалног деликта којег смо посљедњи пут имали у комунистичком режиму СФРЈ, је предмет око чега се све српске странке морају сложити и занемарити своје нетрпељиве односе.
Политичка зрелост босанских муслимана је на нивоу отприлике петогодишњака који исхитрено слиједи своје унутрашње неконтролисане нагоне. А поготово у оном смислу када уради неку лошу ствар па слаже да није он крив већ његов измишљени пријатељ.
Пошто ја напросто обожавам разоткривати лажне умјетнике који су каријеру направили на рачун медиокритетских лажи и извртања историјских чињеница, причаћу мало о Шејли Камерић и њеним устима пуним ријечи као што су "опсада", "агресија" и наравно неизбјежни шлаг на торту – "геноцид".
Ликовни умјетник Никола Дабић огласио је на друштвеним мрежама цјеновник својих услуга, пародирајући домаћу "умјетничку" сцену и њене финасијере. Шта се све од 1995. из те кухиње проглашава умјетнишћу, у поређењу са њима, ово је врхунски рад.
Ево, баш сад гледам филм Лордана Зафрановића којег гура друга Србија по интернету говорећи да је филм Дара из Јасеновца плагијат. Било ми је све то мало сумњиво, па рекох да погледам на који начин Зафрановић то ради.