Никола Дабић: Опортунистичка умјетност Раденка Милака

Већ дуго желим да пишем о радовима свјетски познатог умјетника из Бање Луке, Раденка Милака, јер они предстаљају најјаснији начин како умјетник постаје својеврсна "политичка проститутка" зарад материјалних добити.

недеља, 29 августа, 2021 / 22:02

Раденко Милак је изврстан умјетник, великог талента и сјајне вјештине, мајстор у своме занату. Најстаријем.

Тако 2012. године прави серију радова са мотивима генерала Ратка Младића у којима оставља публику са мало описа и са много физичких гестикулација. Читао сам сав концепт тих радова али изоставио је онај најбитнији, а то је коришћење ситуације зарад опортунизма заједно са осталим радовима гдје приказује искључиво злочине српске војске, или једноставно приказује Србе и српску страну као главног негативца.

Наравно, уз веома мудар параван као што је познато "чишћење свог дворишта", хуманизам и тобоже трагедије рата због некаквих злих национализама у којима су наравно, по старом добром холивудском рецепту, Срби главни негативци.

Можда најпознатији Милаков рад јесте овај који је инспирисан на фотографији Рона Хавива, гдје "Аркановац" шутира људе на земљи, познатог ратног фотографа који је фотографисао искључиво Србе и њихове злочинце, иако је имао прегршт тога и код сусједа, али Срби су ваљда били занимљивији.

Тако су и Раденку Срби занимљивији, па тако слика свештена лица и војнике и назива их "Свето тројство", слика парламент у Сарајеву који је погођен пројектилом, итд. Иако у својим интервјуима говори како се прошлошћу манипулише, како владајуће политике интерпретирају одређене догађаје како њима паше, како је проблем овог друштва дубљи јер рат није никад заправо престао, како је лицемјерно хранити се улогом жртве и позивати се на злочине из Другог свјетског рата као оправдање за злочине 90-тих, итд, у својој пракси ради управо супротно од тога што говори.

Дакле, слика искључиво наше злочинце, бави се искључиво негативним аспектима српског политичког и војног дјеловања, промовише то у јавном дискурсу без објективних и истинитих образложења, избјегава историјски контекст који увелико објашњава зашто су поједини Срби радили злочине у посљедњем рату, и на крају крајева учествује у самој теорији да рат никад није завршио овдје.

Па и није завршио, води се преко умјетности, прекрајања историје и мијењања чињеница у којима и ти, Раденко, учествујеш. Или си бар учествовао, таман онолико колико ти је требало да се са својим "шокантним" и "актуелним" тематикама дочепаш германских галерија, европских кустоса и иностраних фондација. А када си себи осигурао комфорно мјесто у умјетничком свијету политичких проститутки, онда си оставио те тематике јер ти више нису биле потребне. То је ипак био најлакши начин да се домогнеш публике и свих великих глава умјетничког свијета Европе, само пљуј по Србима и "чисти" своје двориште и успјех је загарантован.

Данас се он бави неким другим дешавањима, посвуда по свијету, једном сам видио да је насликао избјеглице из Нагорно-Карабаха па сам му коментарисао рад са фотком српских избјеглица из Хрватске, њих 250.000 који нису били довољно интересантни да заврше на његовом папиру, као ни одсјечене српске главе из Кравице или Космета.

Мислим да се то не би допало европским галеријама и кустосима, а зна то и Милак.

Тако и Република Српска бира умјетника проститутку, па га финансира и шаље на Венецијанско Бијенале, тад му изгледа није био проблем да буде на грбачи буџета геноцидне творевине и државе ратних криминалаца и агресора.

Све у свему, Милак је веома мудар умјетник и опортуниста, који је нажалост сав свој таленат и сликарски капацитет продао за џак брашна што би рекли наши стари. И ништа нема жалосније од тога, да будеш умјетничка курва, чекаш на неком ћошку неког европејца да му понудиш своје прљаве услуге, па онда касније глумиш неку фацу на овој јадној домаћој умјетничкој сцени.
Драго ми је да никад нећу бити умјетник као што је Раденко Милак.