Дани(ј)ел Симић

Дани(ј)ел Симић: Људи са три прста

Прошао Свети Јануар, а ми убрзану рекапитулацију губитка нагона за самоодржањем. Дан Републике Српске 2023. обиљежили као прваци индуковане психозе. Показали да државни концепт Српске нема свој правац, циљ и самосвијест. Држи воду, док мајстори краду. Зато, у будућности, садашњи Срби могу бирати хоће ли се национално изјашњавати као Гости, или Балканци?

субота, фебруар 4, 2023 / 12:34

Посљедњих два мјесеца су каталошки примјер безидејности и ненадахнутости. Необорив је то доказ и новчаног расипања. Савјетничка мјеста су чист ухљеблук. Нико ништа. Не само не ради, него ни не зна. Све и да хоће. А хоће, јер од приједлога да се не могу имати двије функције, доћи ћемо и до тога да се може примати државна плата, а да се не долази на посао. Као што је и до сад био ред. То су просто тутумраци, чије главне амбиције су куповина одјела од 5.000 КМ и да злостављају новинаре државних медија, како би у њима испали љепши и паметнији. Што је могуће колико и шпорет од дрва.

Дан Српске смо поново почели обиљежавати, стално наглашавам, јер су нам га исти ти оспорили страним судом. Познатом под титулом тзв. Уставни суд БиХ. Од када пишем о њима, готово да никад нијесам написао "заједнички органи"; а да нијесу под наводницима. Или уз претходно "да простите". До оспоравања, ДЕВЕТИ ЈАНУАР је био приредба у кажњеничкој колонији, гдје би се пар њежнијих мушкараца наруменило и карминисало за тумачење лика Мајке Јевросиме и кнегиње Милице у пригодном културноумјетничком програму.

Ових, постсветојануарских дана рекапитулирамо и како је тај ко-фол-суд, у којем три странца прегласавају хришћанске домороце уз помоћ муслимана, ставио тачку и на "заједничку БиХ". Данас је чак и лицемјерни појам "заједнички органи", да простите, неуставан. Уједно је један Србин фоткао Н.Н. лице испред Плеонастичке скупћине, како диже три прста преко пута Марин Двора. Ефбиховски медији су то дигли до нивоа усвајања Декларације у Кантону Сарајстан, којом се осуђује скупљање малог и домалог прста пред институцијама које више нијесу ни "заједничке". Само њихове.

То је јасна порука да у Дејтонској Долини Плача, а посебно у Сарајстанској Котлини, нема ништа "заједничко". Све припада онима који нијесу Срби. Чак и ако фотографишу. Ми смо ту само подстанари. А и то јер су они добри. Неће нас, засад, истјерати. Али само ако им будемо плаћали данак у виду ПДВ. Очекује се да сами схватимо поруку и у правом тренутку напустимо околину која нас не жели.

Доказ да никог писменог нема за кормилом је и један овогодишњи деветојануарски слоган. Заснован на другима, а не на себи. Посвећен онима који не могу да превале преко језика да се земља зове Српска. Па кажу еРеС.

Какве то везе тачно они имају са стварањем Српске, осим што су њени смртни непријатељи? Руководство Српске не развија дакле културне и друштвене обрасце корисне и угодне самима себи до самоодрживости, ако већ не идеолошког развоја и надградње. Баве се искључиво реакцијама на понашање других према нама. Тачније њима. Лично. Тешки су то дефанзивци, терминално устрашени од "странаца". Без икаквог изворног политичког концепта, који би водио рјешавању стратешких проблема Српске, а који угрожавају њен сами опстанак.

РЕПУБЛИКА СРПСКА СЕ ПИШЕ И ИЗГОВАРА ПУНИМ ИМЕНОМ?

И ЋИРИЛИЦОМ И ЛАТИНИЦОМ?

Како умна и узвишена крилатица. Таман колико и "Република слави". Добро обавијештени извори говоре да је ово траг генија градског, па републичког нивоа. Инсистирање на облику унутрашњег уређења, а не на томе да је у питању Српска, традиција је владајуће партије.

Слоганска дисонанца локала и републике је привидна. Исто као што је тзв. Уставни суд БиХ прогласио да је "неуставан" Дан Републике, нешто раније је укинуо и српски грб, односно химну Боже правде. Утркујемо се око тога ко ће одлучније одбранити право да славимо 9. сијечањ, али нам и даље сви сервирају "Амблем ПЦ" и Матовићеву нумеру "Моја Република" као хибридне националне симболе. Њима се Срби своде прво на Госте, а затим и на Балканце.

Ни власт, ни опозиција; ни Гости, ни Балканци; не усуђују се закотрљати лопту у туђе двориште. Чишћењем у свом. Умјесто да крајње симболичном опструкцијом страног квазиуставног суда, а ради се ни о чему другом него управо о симболима, затрпа његове медијске и политичке капацитете изгласавањем враћања наших народних обиљежја из старине; они чекају да земаљски поглавар послат из Берлина у Сарајево, учврсти власт уз помоћ Београда?

Умјесто да се покрене естрадно-симболичка офанзива, којом би се бавио сав Ефбихлук и Башчаршилук, те би езанисали по васколиком дуњалуку да нам се то забрани; све снаге власти и опозиције ће се усмјерити ка томе да се не таласа. Да се власт формира са осморком или седморком, те да се тај групни секс крунише са још неталасања. Поготово везано за трајну заштиту Републике Српске. Опозициони олигарси хоће да страначки прваци остану што више на страначким позицијама, без обзира на деценије пораза и мјестимичне колаборације са властима. Сад би у ПДП да због тога виси само Бореновић, као да је он једини крив.

Када политичке елите не смију ући у окршај око нечега што нико на планети не би могао здраворазумски да нам забрани, нити да наведе и један разлог осим личног мишљења три страна држављана у тзв. Уставном суду БиХ; како очекивати да ће се позабавити конкретним стварима? При том једина "штета" која може из тога произаћи, јесте мало вјероватно враћање на срамоту од амблема и шлагера, које већ имамо.

Ако им нијесу проблем основни симболи идентитета нашег народа, на којем мјесту приоритета је разградња данас сасвим анахроног Дистрикта Брчко по ентитетској линији? Изградња пруге Милошевац – Бијељина? Укидање одредби на Устав РС, које су донешене тако што их је написао "високи представник" и послао да се штампа у Службеном гласнику?

Дакле, у питању су козметичке промјене без ризика, а које истјерују на чистац будућност БиХ и равноправност Срба у њој, али боје се и размишљати о пробној вожњи грба и химне, која не задире у државно уређење какво је силом и безакоњем наментнуо ОХР. Наши руководећи су као људи који трпе, не кваран, већ гњио зуб у вилици. Боли некад. Они ушмрчу пар линија, мазну двије-три љуте и јебига. Прође.

Не смију БХРТ утјерати у ред, тако да барем не буде ФТВ2. Односно потпуно муслиманска телевизија. Зато ће им тај исти, тзв. Уставни суд БиХ, довести до тога да за коју годину буде потпуно блокиран рачун РТРС, како би муслиманска телевизија узела преко 50 милиона марака које сада тражи од "подружнице у Бањој Луци". Власи им не дају, па их туже кадији.

Власти и њене установе реагују тек на то кад хоџа у камеру изјави да је у темељу светосавља фашизам. И то пошто Фронтал.РС објави текст. Ово све до тада што је Фронтал.РС писао и што је довело до тога, то сада више није битно. А управо је то тај загнојени зуб, који се третира шаком аналгетика ту и тамо.

Болило, испало.

У Козарцу су прво допустили да стоји ратна застава са љиљанима на гробљу у Камичанима, да на спомен-плочи пише да је те људе 1992. усмртио "повампирени фашизам", да у Приједору преко деценију организују Дан бијелих трака, гдје лажу да су Срби визуелно сегрегирали људе у простору по националности "као у Варшавском гету"; па смо тек онда добили Светосавску бесједу хафиза Амира ефенди Махића. Као природну посљедицу, којој се чуде само ухљеби који шопингују у Загребу.

Градски Син Драшко јесте издајник који се састао са окупатором, у тренуцима кад су га неутралисале Русија и Кина. Зато је и изгубио изборе од Владе Ђајића. Као што је и градоначелник постао јер су људи гласали против СНСД, а не за њега. Исто тако и Јелена Тривић није изгубила од Додика, већ што се састала са окупатором, против кога је Додик тврдио да је. Ништа бољу перспективу, из истог разлога, нема ни градоначелник Бијељине.

Издаја Републике Српске је и кад Порфирије Загребачки, Александар Чипуљички, те најновије Ана Чале Брнабић – Кристијана Шмита примају, да простите, у својству јачем од туристе. Али, драги чувари и браниоци Српске, шта је када се Сребренка Голић, члан СНСД, без икакве помпе и у својству државног службеника састаје са првим замјеником Оберштрумпффирера ОХР? Није ли и то издаја?

Наравно да јесте. Наравно да је одвратно посматрати којим темпом и тоном се политичари из Српске надмећу ко ће више подржати Вучића Самотњака. Приносе му судове за сервирање специјалитета "Десетљетно кухана жаба". Ваљда као знак захвалности што на прославу Дана Републике, умјесто премијерке, није послао Јовану Јеремић. Него Сина Данила. Такође важну естрадну личност нашег свесрпског ријалити програма.

Ово је прва Влада Српске за коју могу рећи да је отворено подржавам, јер јој између осталог у експозеу пише као циљ одлазак ОХР. Мене та борба занима и водим је још из времена када су већини актера данашње политичке сцене, само пертле вирилиле из Вестендорповог чмара. Али ме занима да се на томе и ради, не само да се клапуња за новине. Као такав, могу рећи да се ниво способности и далековидости институција Српске, те општи тренд у становништву своди на самоубиство на одгођено. Овако нећемо дуго опстати, камоли бити независни.

Сјећам се кад сам, као основношколски дјечак, нашао и прочитао књигу Миодрага Булатовића – Људи с четири прста. Послије и наставак – Пети прст. Бесловесно Српче које је било Југословен, прочитало негдје у тој мрачној атмосфери реакционарног гастарбајтерлука "наручивао му је Тамо далеко и друге српске елегије". То "српске елегије" чинило је да ми Булатовић звучи нестваран и оностран као Габријел Гарсија Маркес, којег ћу читати нешто касније.

Неприхватљиво за модерни самоуправни социјализам и једнако мрачно за свјетлију европску будућност. Као што данашња Српчад гледају на могућност да им се уведу визе из ЕУ, па не могу до Граца или Трста на излет. О Макарској и Сплиту да не причамо. Посебно њихови родитељи, који док су њихови исписници усвојили протузракопловне стројнице, путовнице и Дан домовинске захвалности; налазе да је писати српским писмом нешто што их чини скоројевићима. Тако се појављује и школа оних који поштују закон Анте Павелића, јер "чувају српску латиничну културу", као убједљиво најпоспрднији облик оправдавања личног кукавичлука и гузичавости, икада чувен.

Ово сам све написао да бих илустровао како су Срби у идеолошком погледу сада још и у горем стању него у вријеме Миодрага Булатовића. У биолошком још и горе, јер је по данашњим мјерилима он Монтенегрин, а не Србин. Пишем због борбе против ОХР, из које се никад нећу повући и коју они морају изгубити. Као што смо их побиједили 1945, побиједићемо их и сада.

У тој борби, посебно је истакнута улога прекодринских Срба. Познатих као Србијанци. Прецизније Бесловесни Београдчићи. Њих заиста треба замолити да се, када у име часног српског топонима Звездара, написаног часним српским писмом, на сузе радоснице потакне сузавцем, батинама и убадањем чакијом; одлуче да остану на турниру, састану се са Бењамином, поједу ћевапе џабака и заузму једва треће мјесто; сљедећи пут у хотел Аустрија на Илиџи упишу као Гости или Балканци.

Да их неко не побрка са Србима.



Оставите одговор