Дани(ј)ел Симић
Дани(ј)ел Симић: Изазивам Вукановића на јавно ашиковање
Неколико њих упорно дојављује да ме народни посланик Небојша Вукановић "прозива". Два пута у два дана. За исту ствар. Снима сам себе код куће. Кажу. Вели, пишем колумне за Фактор… А он то себи никад не би допустио. И тако. Пошто нема озбиљнијих аргумената, а из два пута, јасно је да би се данас и он бојао сјести са мном у студио.
Просто, ништа од оног што сам политички заступао 2012. године, када сам му држао предизборне говоре подршке – нијесам издао. А он јесте. Никог не оптужујем да је издајица. Само кажем да ништа идеолошки нијесам промијенио откако иступам у јавност, а Вукановић јесте. И то је то.
Неприлично је зато да ико, а поготово он, без повода таблоидише по јавности, повлачећи моје име само јер се нашло у истим новинама с његовим, говорећи да га "нападам". Просто је неозбиљно. И неће се то њему више понављати. Знам ја.
Волио бих да поведемо дискусију о механизмима за изналажење најпогоднијих, најјефтинијих и најбржих начина за што већи степен независности Републике Српске. Дакле да говоримо о трајно одрживом миру, умјесто што Вукановић и читава политичка сцена навија да одговорим "на прозивке". Трагедија потпуне таблоидизације и ријалитизације политичке јавности у Српској, која иде у корак са развојем вјештачке интелигенције. Јер само би глупан или незналица и помислио мени предбацити да сам "прије био другачији".
Народна скупштина Србије је усвојила закон по којем не мора изаћи преко 50 одсто уписаних гласача, да би референдум успио. То је кључан политички тренутак! Вучићу, Дачићу, коме год, треба запријетити да ништа не потписују за Косово и Метохију. То је противно нашим интересима у Српској. Данас знамо да смо скупо платили попустљивост и колаборацију због "љепше, боље, европске". Ништа давати добровољно! Ако су јачи, нека отму.
Општепознато је да већ деценијама јавно иступам за протјеривање и против безакоња ОХР. Заговарам независност Републике Српске. Сад, кад Милорад Додик почне радити оно што сам причао и писао прије петнаест, двадесет година; не смијем то поздравити и рећи да се слажем? Фактор ме пита да ли бих писао колумну на такве теме, али ја морам одбити јер се то Вукановићу не допада?
Штетно је до катастрофе што Бореновић на РТРС предлаже да Шмита, којег уопште не признајемо, доведемо у ситуацију да он "поништава Инцков закон" (!?!) Не говорим то јер се противи политици наших нуклеарних савезника, Русије и Кине. ОХР и Кристијан иду кући јер смо слободни људи. Тачка! Да ли сад обавезно морам овјерити, како сам исто реаговао и кад се идентичним поданичким цјењкањем огласио Недељко Чубриловић? Не морам!
Инфо-Вукана сам ево прелетио по насловима на блогу, па видим да се готово уопште не разликују од оних у Фактору. И стил је исти. И теме. Само су имена других политичара у питању. Зна он да ја не уређујем остатак часописа, али да је од читаве колумне прочитао бар моје име, видио би да се горко огријешио. Поготово брвном чачкајући трун у мом ћириличном оку.
Нијесам, нити ћу писати о њему као злом или лошем човјеку. Небојша, напросто, пуно воли самог себе. Као и сви ми. Него, он не може да се суздржи. Несвјестан до које мјере то други примјете. Што је његова највећа мана у политици као друштвеној дисциплини. И сада, у прозивци, касни чисто из егоизма. Купио је Фактор по дојави таблоидних цртица о њему, па онда успут видио и коментарисао мене.
Беспотребе. Ем сам надобудницима који би одређивали гдје могу да пишем, већ одговорио тематском колумном "Јесте ли чули да пишем за Фактор?". Има двије хефте. Детаљно образложих и њему лично, моју идеолошко-политичку позицију у колумни "Додикова вилица и Вукановићеве штикле". Још у јулу ове године. Тад си могао испећи јаје на каросерији аутомобила, ноћас мрзну рупе у асфалту. Тако да не бих да се понављам.
Он је мени увијек радо виђен саборац на протјеривању окупатора, разоткривању незаконитости и очувању граница које је овјером у Дејтону изборила ВРС. Дружење смо прекинули, оног тренутка када је добио извор прихода у Сарајстану, као савјетник тадашњег предсједника СДС – Младена Босића. И то тако што се он престао јављати мени. Што је сасвим логично. Остварио је свој пословно-политички циљ, стављањем у службу велике партије и сврставањем уз један политички блок. Није му више требала подршка неутралне и критички настројене јавне личности. Напустио је такву политику. У вакат "пиштаљки у скупштини" 2017. године, све ово сам му рекао у лице уживо пред камерама. Погађате? РТВ БН.
На крају, није ми сврха, нити је упутно доказивати моралнополитичку супериорност. Нијесмо у истој позицији. Ја као идеалиста одговарам само за оно што сам кажем или учиним. Евентуално за људе којима сам руководилац или родитељ. А Вукановић је професионални политичар. Одавно. Да би се одржао у угодној позицији буџетског плаћеника, посебно вође странке, а не придруженог члана, он се мора нагађати са многима. Док се ја, ево, рутински завађам за увјерења са свима.
Циљ ми је само рећи како јесте.