Дани(ј)ел Симић

Дани(ј)ел Симић: Ратко Младић није носио кокарду на шапки!

На велико разочарање пожмирепина и говноваља, који истовремено у себи обједињују покличе "Живјела Југославија" и "Независно Косово", Војска Републике Српске као организовани радни народ који је устао против идеошлошких и генетских насљедника Независне Државе Хрватске и њеног усташког покрета, никада током Отаџбинског рата није имала обиљежје са двоглавим орлом и огњилима.

петак, 19 новембра, 2021 / 06:25

Колико год то звучало партибрејкерски за ловце на "четника Младића" по зидовима, он је био много ближе партизанима. Чак је и његов замјеник, генерал Манојло Миловановић, послије рата са мјеста министра одбране тражио од Народне скупштине промјену термина Ђенералштаб у Генералштаб.

Тек након смјене већ из Хага оптуженог Ратка, у правилу службе почиње званично да се користи "кокарда". Не прије него је Биљана Плавшић, као предсједник републике, поставила на његово мјесто прије рата резервног официра, Перу Чолића.

Но, ти детаљи из наше фотељашки славне послијератне историје, не занимају Бесловесне Београдчиће. У њихов полуписмени, уциљано незналички наратив се не уклапа да су Ратко Младић и Радован Караџић били у оштром идеолошком сукобу. То је већ превише за паре које су добили да спонзоришу видео на друштвеној мрежи и окупе се с мегафоном пред рефлектором из иностранства плаћених медија.

Оно што је заиста поразно и иде у рубрику бизарних вијести типа Демонско Ванземаљско Дијете Из Чуруга Чека Смак Свијета Уз Помоћ Теслиног Тајног Оружја, јесте да је друштвенополитичко стање у Србији, али и код Срба у цјелини такво, да неко не да прави вијест, него подстиче друштвени феномен од тога што пар страних агената врши медијски терор мањине над већином и жели кроз свој ријалити шоу прекречити мурал Ратку Младићу на улицама столнога Београда. И то представља као антифашизам?!

Наш усуд је сама могућност да се нешто такво деси.

Умјесто: Младић да или не; право питање и тема јесте: Зашто се Српство нашло у овако понижавајућој ситуацији? Она је толико трагичнија и опаснија, уколико се покуша аналошки примјенити на неку од земаља окружења. У Хрватској и Ефбиху потпуно немогуће.

Хрватској, која је према једном истраживању уништила 2,8 милиона књига или 13,8 посто укупне библиотечке грађе након 1991. године, јер су дјела била српских писаца или штампана ћирилицом. Иста ствар је и са антифашистичким споменицима 1941-1945.

Ефбиху, који је из историјских уџбеника својој рођеној дјеци избрисао податак да је Стефан Твртко Котромањић, чији су грб са љиљанима носили исламски фундаменталисти током посљедњег рата, крунисан у српском православном манастиру Милешева за краља Срба у многим крајевима. Укључујући и Босну. Те да се његова војска борила против Турака у Косовском боју 1389. године.

Умоболно, једнострано југословенство, набијање кривице уз садејство "ко нас ба завади, сједни да попијемо на твој рачун" стратегије; до сада је најдјелотворнији начин за уништење нашег народа. Непрестано оптуживање Срба, који су до 1944. готово једини били у партизанима, да су носиоци фашистичке идеологије и традиције; спрегнуто је оруђе са форсирањем естрадног геноцида. Усмјерено да се обесмисли геноцид над српским народом, који га је заиста и претрпио.

Стално произвођење оваквих перформанса, као догађаја од општенародног значаја, могуће је јер код Срба влада опсједнутост Невладинићима, као представницима колаборационистичке аристократије окупатора, који нас је војно потчинио 1995. и 1999. године.

У јавном простору командују монетарни шовинисти који имају фетиш да се одјену у садо-мазо ПВЦ комесарске шињеле и шапке, те са платненим цекерима чекају у реду за детерџент и кафу. Гориво као флеш моб точе на парне и непарне дане, а као непревазиђену демонстрацију силе и масовности, спавају на клупама у парку гдје год то пожеле.

Срби се, поготово у Србији, боје успротивити говору мржње према себи, уколико она долази изравно с хрватске или муслиманске стране. Зато бирају Невладиниће као издувни вентил фрустрације. Онда од шкарта праве звијезде преко ноћи.

Омјер у колични југоносталгије, отворености, толеранције, слободе мисли и њеног изражавања; толико је непропорционално велик код Срба, да је ситуација перверзна. Ево један неуспоредив примјер:

Хајде што је Београд као симптом геноцидног плана и удруженог злочиначког подухвата све до недавно имао Загребачку улицу, него и поред силних Меморандума САНУ, митским спремањем за провођење Начертанија од стране Мирјане Марковић и сарадника Југословенске левице, након дакле системског уништавања свега несрпског – У БАЊОЈ ЛУЦИ И ДАЉЕ ПОСТОЈИ ХВАРСКА УЛИЦА!

У њој су, иронијом судбине, смјештени четнички ватрогасци и полиција. И како то сад објашњавате?

О, четници?

О, почетници?