Судбина крила са Блажуја на Папуку – некад највеће апстрактне скулптуре на свијету

Ово је први у низу текстова о порушеним или запуштеним споменицима из Другог свјетског рата на подручју Хрватске и ФБиХ. На сликама су ситуација данас, из 1992. и седамдесетих година прошлога вијека.

субота, 6 новембра, 2021 / 13:31

Пише: Владимир Микановић

Током ратних дејстава деведесетих, на подручју данашње Хрватске десио се својствени културоцид над споменицима Народноослободилачке борбе. Тиме су насљедници усташке идеологије НДХ, наставили тамо гдје су њихови преци стали 1945. Посебно на удару су се нашла дјела српског вајара Војина Бакића, који је рођен у Бјеловару и којег Хрвати сматрају једним од највећих ,,хрватских" вајара 20. вијека. Једно од његових највећих дјела је Споменик побједи револуције народа Славоније (познат и под именом Споменик народу хероју Славоније), на брду Блажуј код села Каменска на падинама Папука. Свечано је отворен 1968. године. То је била највећа апстрактна скулптура на свијету.

Устаничка активност у Славонији почела је ускоро након доласка њемачких окупационих снага и успоставе Независне Државе Хрватске. Усташе су по доласку на власт почеле са прогоном комуниста и масакрирањем српског становништва, што је многе присилило да побјегну од домова и склоне се у брда. Прогон, мучење и убиства Срба, Јевреја и Рома на овом подручју вршена су под командом Миливоја Ашнера.

У марту и априлу 1943. године, њемачке и усташко-домобранске снаге покренуле су тзв. Псуњско-папучку операцију с циљем да се униште партизани који су дјествовали на том подручју. Крај офанзиве обиљежила је битка код Шушњара у којој су партизани побједили и заробили Славонски домобрански здруг од 650 војника. Процјењује се да је током борби на овом подручју страдало око 2000 партизана.

Конкурс за изградњу споменика расписан је 1957. године, а прихваћено је рјешење Војина Бакића. Аутор је желио да осигура дуготрајност и издржљивост овог споменика, те је на његовом дизајну радио скоро десет година. Споменик је отворен 1968., а са висином од тридесет метара био је највећа модернистичка скулптура на свијету.

Сам споменик представљао је стилизована крила у разлистаној форми, која пружају отпор свим вјетровима и забораву на антифашистичку борбу. Сјај нерђајућег челика симболисао је побједу и полет живота, односно тријумф над смрћу и поразом. Бакић је ефектом преливања волумена постигао истовремено упијање и одбијање свјетла, што је челичном споменику давало живост и пружало утисак незаустављиве снаге.

Године 1992. десио се невиђени културоцид када је према виђењу очевидаца командант 123. бригаде Хрватске војске, бојник Миљенко Црњац, 21. фебруара наредио рушење споменика. Споменик је у потпуности срушен тек након деветог покушаја минирања. Заваравање јавности настављено је преко медија, па су ширене лажи тадашње ликовне критичарке Весне Кусин да су споменик срушили "четници" или да га је оборило јако невријеме. Миљенко Црњац је за своја ,,дјела" награђен од Фрање Туђмана чином генерал-пуковника 1996., те је до пензионисања радио у његовом војном кабинету.

Споменик још увијек чека обнову, док је и остатак меморијалног комплекса у запуштеном и срушеном стању. За рушење овог и других споменика, још нико није одговарао.