Дани(ј)ел Симић

Јесте ли чули да пишем за Фактор?

Није изненађујуће као одлучност Русије и саучествовање Кине у давању остава Кристијану Шмиту, али посјета Виктора Орбана указује како није баш свугдје у Европи основна политичка водиља затрти српско име западно од Дрине. Долазак Габријела Ескобара, такође, доказује да се Бању Луку уважава чим иста покаже да постоји. Но, то је ништа у односу на вијест да пишем за Фактор.

четвртак, 11 новембра, 2021 / 12:46

Ванредно ме забавио чаршили резон неких, по којем сам податак да се штампам у овом часопису, мене истог тренутка дисквалификује да даље изричем суд о било чему. Није битно шта, већ гдје пишем.

Дакако, сваком ко није примитиван и(ли) острашћено злонамјеран, то није аргумент. Битан и забаван дио је што то спочитавају оном који је годинама за изборну ноћ на БН ТВ и кроз колумне у таблоиду Екстра магазин, поручивао исто ово што читате сад. Но, данас нијесам више радо виђен гост.

Није се, стога, ништа промијенило у мојим навикама, већ код оних који ме оптужују. Ко ме једном срео, зна да се залажем за независну Републику Српску. Одувијек. Изазивам непрестано на мегдан архивлије, да нађу било шта што сам заступао у својим првим колумнама, а да сам порекао до данас? Наравно да нико не смије на црту.

Лицемјерно је и неозбиљно, да ме они који не избивају од ефбиховских читаба и телала, односно њихови симпатизери и активисти, оптужују за недослиједност. Нека се запитају због чега мене не зову тамо, или ме позваног цензуришу; него радије бирају њих у друштву Невладинића и ратних хушкача из редова наше исламизиране браће? Тамошња телевизија којој се одазивају, напримјер, емитује једног који је као муслиман био избјеглица у Србији, а који каже да му родбина "нажалост неће у рат".

Нема никакве тајне са мном и Фактором. Кад сам био у Русији за вријеме посљедњих избора, питали су ме да напишем нешто о томе. Што сам учинио са задовољством, као што сам прошле седмице дао изјаву за БХТ о превазиђености ОХР. Уредник из Сарајстана је избацио из смонтираног прилога. Сад ја своју мисао не требам обнародовати уопште, само јер се неком напаљенку не свиђа медиј који је хоће објавити?

Милораду Додику, ни то није тајна, замјерао сам естрадни национализам. Да уз колаборацију са Американцима, не прави конкретне потезе ка независности или барем престанку ерозије аутономије. Сад, када се коначно окренуо Москви, не смијем јавно рећи како је добра вијест што је отишао у Анкару на рандес са Реџепом, јер сам такав развој догађа прије двије хефте призивао у колумни на истом овом мјесту?

Молим већ ко зна који пут да се сви уозбиљимо. Историјски је позив и прилика, да се врате и учврсте позиције које је Српска добила у Дејтону, ентитет Охајо. Да се лавина покренута противправном и противцивилизацијском самовољом Кловна Валентина, не користи за предизборне сврхе, већ за осигуравање трајног мира. Опозиција треба да буде жешћа од Додика. Да му не допушта одступницу од ствари које је обећао и предњачи у враћању надлежности.

Умјесто тога, у трагикомичном српском јединству које буши ко стигне, појавила се и напрслина која каже "нећемо да идемо у непромишљене авантуре". То није паметно. Ето, ако ћемо се већ бавити само простачким предизборним калкулацијама, да ли бирач поклања глас радије оном ко је обећао да ће нешто учинити, па му то након избора може тражити и на демонстрацијама, или оном ко је већ прије избора рекао да неће радити то нешто што се бирачу допада?

Ескобар сигурно не би ни долазио у Бању Луку, да Српска није показала зубе. Своју надменост демонстрира тим да се није обратио новинарима, али уз помоћ ефбиховских ратних труба са ректалним приступом стварности, зачињава посјету нагласком на то да су "санкције спремне против појединаца и предузећа која угрожавају Дејтон". То нити је пријатељски, нити је помирљиво, нити је дипломатски. Није ни паметно, ако ћете право.

Посјета мађарског дугогодишњег премијера, без обзира што је удешена ванинституционално-малопривреднички, значајна је показна вјежба да не само свијет, него ни Европа више није иста. Орбан за пет мјесеци иде на изборе, па није хтио ризиковати да му опозиција, по анкетама никад ближа за посљедњих 15 година, спочита да не поштује територијални интегритет БиХ. Код своје, антимигрантски расположене циљне групе, у Српској је убрао таман онолико поена колико му треба.

Лично сам присталица другачијег пута. А то је да се прво интервенише одбацивањем првих осам амандмана које је у Устав Српске насилно наметнуо ОХР, без одлуке Народне скупштине. Онда би се срушила окупаторска кула од параграфа.

Уставни суд РС би престао да суди по уставу који није донешен, али ми и прије тога можемо вратити свој грб и химну. То је цивилизацијска дужност ове генерације, ако своје потомке желимо погледати у очи.

То ћу потписати именом и презименом у којем год медију хоћете.