Дани(ј)ел Симић
Ако се споразумјеше Путин и Ердоган, што не би Додик и Бакир?
Завидна је наручена брзина реакције и дирљива количина гратис агресије на сина нације, Бакира Изетбеговића. Прво је медијски осунећен, подлијежући синдрому Сулејмана Тихића. За вријеме посјете Бањој Луци, рече да је спреман престати доводити у питање Републику Српску.
Потом је секта грађанистанских асасина повадила ножеве са двије оштрице на најаву састанка са Александром Вучићем, одлучна да не допусти било какав пут ка договору.
Њихов пут је ратни. Они без нетрпељивости и крупних ријечи као агресија, геноцид, ратни злочин; не могу да живе. Занимљиво је, али само за неупућене, да оружани напад на Србе са Доњег Тока Миљацке највише заговарају најимпотентнији, криптоусташки елементи. Данас лобирају за хапшење, осуђивање и затварање српских изабраних представника у име "босанскохерцеговачких грађана" и "заједничке државе"; убједљиво као некад за опстанак "шест република и двије покрајине".
Испрали су сопствени мозак, те колективно заборавили како су преко ноћи престали да раде за ЈУТЕЛ и постали директори државних и комерцијалних телевизија са јутарњим читањем Кур’ана. За све паре из Малезије, Саудијске Арабије и Турске.
Тако се сада уопште не сјећају интервјуа са Бахрудином Калетовићем из 1991. године. Не дијеле клипове са његовим антологијским дефетизмом, јер би било тешко не препознати себе међу онима који чувају пропалу земљу, коју нико не воли и неће. Сем Срба. Бахро каже (цитирам): Колико ја кужим то, ови као хоће да се одцјепљују, а ми као не дамо. (И оно што посебно не цитирају): Уствари, ми само хоћемо да се вратимо у касарну. Ништа више.
Без обзира што је Социјалистичка Република БиХ била позната као Југославија у малом, они за агресију НАТО на Косово и Метохију говоре да је "завршна фаза распада"? Њихов циљ је суверена и недјељива СФРЈ, опростите, БиХ; док њихов народ само хоће да извуче живу главу и врати се својој кући. Пријете туђим дупетом.
Ништа нијесу научили из историје, а то је било прије само тридесет година. А ствари се могу промијенити незамисливо, још незамисливијом брзином. Новембра 2015. године на граници са Сиријом, по Ердогановом наређењу је оборен авион произведен у вријеме Совјетског савеза. Читав Хладни рат ни једна чланица НАТО није уништила руски авион. То би значило нуклеарни рат. Сви су зато чекали да виде шта ће урадити Путин.
Владимир Владимировић је одиграо хладно. Прогутао је тада кнедлу великог међународног понижења, да би данас Турска била икључена из програма набавке америчких суперскупих авиона Ф-35, јер је пазарила руске противваздушне системе С-400.
И није само то. Американци су почели подржавати Курде на сјеверу Сирије, када им је под руским авиобомбама пропао пројекат Исламске државе. Преко калифатиста појачаних добровољцима из Ефбиха, заједно са Турцима су крали сиријску нафту за логистички бакшиш у оружју и дипломатско затварање једног ока. Након тога Турска и САД, уз остатак НАТО-сателита, захлађују односе до протјеривања амбасадора, а Москва и Анкара отварају Турски ток, договарају границе сфера интереса у Сирији, Либији и Нагорно Карабаху.
Зашто се таква врста успоставе мира са ивице рата, и то договором, не би могла пренијети до њихових проксија? Коме то не одговара? Зашто покретати дуги низ мукотрпно усправљених домина, када код нас нема ни нафте, ни трговачких и путних праваца којим већ нијесмо заобиђени?
Стратешке промјене у Дејтонској Долини Плача не зависе од воље њених становника на слободним изборима. То не треба нико да вас лаже. Муслимани су за рат, ми смо за мирни разлаз? Свеједно. Све битно, поготово око рата и мира, одлучиће се споља. Ти споља, стисли су Александра Вучића, таман као деведесетих Слободана Милошевића.
Он је тај који позива на разговоре, а ови који се одазивају су више него свјесни ко му је издао задатке. Зоран Милановић, као неко ко је почетком деведесетих пјевао Данке Дојчланд, логично прима узвратно Милорада Додика. Драган Човић се одазива Вучићу, као Бобан Караџићу. Плус да Пленковић има и други извор о Вучићевим ставовима. Бакир не може да остане изолован у овој подјели улога, јер је њему од опипљивих титула остало само још звање сина нације.
Како је рекордна цијена плина у Европи условљена пуштањем у промет Сјеверног тока 2, а Кина и Русија написмено не признају Кристијана Шмита, интерес Американаца повучених из Авганистана усљед немања пара, то ставља на ниво "изасланика за реформу изборног закона". Они, дакле, којима смета Бакир на Додиковим стазама дисолуције, играчи су на своју руку.
Ако већ не никако за свој грош.