Снажна порука народа на локалним изборима. Има ли ко да је чује?

Требали су то бити најдосаднији избори до сада. Додик је из опозиције извукао и више него што му је требало, направљено је мноштво нових странака. Практично нико не вјерује да се исплати покушавати било шта осим направити договор са њим. Опозиција без наде, гласачи без повјерења… И онда колапс аналитичара на свим ТВ станицама, након што им је пропао читав концепт који су раније спремали. (Са изузетком Димитрија Ћеранића. И поздрав за њега).

понедељак, новембар 16, 2020 / 05:06

Пише Марко Шикуљак

У тренутку настанка текста гласови се још броје, а чињенице у најгрубљој слици стоје овако: СНСД је освојио највише гласова, његови коалициони партнери нису подбацили, али сви причају о Бијељини и Бањој Луци, у којима су градоначелници постали кандидати опозиције.

Велико изненађење направљено је у Дервенти, Модричи и Броду, и треба видјети да ли су гласачи у овим мјестима гласали за странке које су стале из тих кандидата. У Бањој Луци и Бијељини нису. Драшко Станивуковић и Љубиша Петровић неће имати скупштинску већину иза себе, сем ако се не деси неко посебно чудо.

СНСД није изгубио изборе, нити их је опозиција добила. Десило се нешто што на први поглед изгледа као извучена жица на џемперу власти. Он се сада може испарати, али и Додикове ријечи како ово може бити прилика за отрежњење нису без основа. Доминација СНСД по локалним скупштинама, у којима могу блокирати и два неочекивана побједника, доказати народу да ни они нису "неко рјешење", може да заличи на Додикову велику завјеру у којој елиминише Радојичића, прави изговор за нову владу и покреће нови циклус у својој странци. Може да заличи, али то би значило да је Додик стратег, а у то може да повјерује само наивац. Највјероватније је у питању дјелимично преигравање и контрола штете у ходу.

Са друге стране, за опозицију би најгора ствар била да помисли да су нечим посебно, као страначке организације, заслужни за овај резултат. Он би се могао назвати закашњелом реакцијом народа, сличном оној из 2012. када је СНСД кажњен на локалним изборима, а није кажњен 2010. у јеку економске кризе. Сада казна није ни толико тешка као тада, колико је звучна и симболична. Опозиција то мора правилно схватити и не смије прецијенити. Ако су у синоћњим говорима одлутали и храбрили се, већ од следећег дана морају ствари ставити у прави контекст. Тријумфализам ће им се обити о главу, то је једино сигурно.

У Бијељини сад сви имају објашњење шта се десило, али питање је да ли је 1 одсто људи до самог краја вјеровало да је то могуће. Али то објашњење треба сагледати у дужем временском периоду.

Мићо Мићић је након тијесне побједе 2016. потпуно остао без енергије и процијенио да је једини начин да остане на мјесту градоначелника добијање подршке СНСД, прецизније Милорада Додика. Њих двојица су и раније имали чудан, али плодоносан однос. Мићић је добијао локалне, а СНСД опште изборе. Мићо је током сваке турбуленције у СДС помињан као нови предсједник те странке, али скоро никад није у томе ишао до краја, већ је увијек остајао "локални политичар". Мићић скоро никад није критиковао републичку власт, иако је Бијељина била пасторче владе у Бањој Луци. Мићићу је било довољно да оперише локалним буџетом и тамошњим амбициозним пројектима у којима Влада не учествује.

Неформално су упућенији у Бијељини говорили да Додик само "рекетира" Мићића снажним кандидатима. Кандидује Гаврила Бобара (2008.), да му подршку, па му у току припрема за изборе растури изборни штаб. Четири године касније кандидује Мирослава Миловановића (звучи смијешно данас, али тадашњи министар пољопривреде је словио као јак кандидат) па и њему током кампање претумба изборни штаб. Подржи СДС пребјега Златка Максимовића, па се онда након избора не јави на позиве малог коалиционог партнера, који убрзо направи Мићићу већину коју није имао.

Када више није имало шта да се заграби из локалног буџета, Мићић је позвао Додика да га подржи као канидата за градоначелника Бијељине. Недељко Ћорић, предсједник СНСД у Бијељини прави бравурозан политички потез: Након што је Мићићево очијукање са СНСД постало очигледно, он прави договор са Славишом Марковићем из ПДП о заједничком наступу на изборима. Марковић се препао да би у новим околностима остао усамљена опозиција и придружио се Ћорићу да избаци из игре Мићића. Ћорић је осим састављања огромног фронта који му даје снагу да разбуца Мићића на изборима, створио и додатну ситуацију у којој је ПДП бира да ли ће избацити један од својих најснажнијих одбора, или ће пући њихов савез са СДС на републичком нивоу.

Додикова чувена порука Ћорићу са скупштинске говорнице да је Мићо Мићић кандидат СНСД, те Вишковићев долазак у Бијељину да руководству тамошњег СНСД каже: "Ко је против ове одлуке, нека дигне руку" (нико није дигао) требали су бити драгуљ на круни сарадње. На страни новог савеза биле су скоро све странке у Бијељини, сем ПДП (коме је Мићић узео нешто чланства) те СДС у коме се није знало ни ко је остао у њему. За градоначелника је кандидован човјек коме вјероватно ни синоћ већина људи који су за њега гласали нису знали име, већ им је познат као "доктор". Да ствар буде неповољнија, трећи на листићу је био Бобан Лазић, локално спадало који се одлучио за циркуску кампању. Све је изгледало као да ће страначке машинерије одрадити посао, а да ће они којима се цијела ситуација гади, али излазе на изборе да подрже пријатеља или рођака на некој од одборничких листа, гласати за Лазића. Многи од кандидата мањих странака су бирачима говорили да им је битан само глас за њих, а да ће и сами гласати за циркусанта чије име је још увијек познатије него име "доктора из СДС". За њега сви мисле да је жртвено јагње новопечене бијељинске опозиције, довољно наивно да га други кандидују за мјесто на које они не смију.

Издаја и инат. Инат бирача и издаја коалиционих партнера, пресудили су Мићићу у тренутку кад је имао најширу могућу страначку подршку. Нови градоначелник је, хајде да поновимо то име, Љубиша Петровић. Тешко је наћи домаћи примјер да се бирачко тијело тако муњевито осветило некоме ко је направио заокрет на политичкој сцени, као што је то урадило Мићићу. Бијељина је, без обзира на значај Бање Луке, највећи пораз Додикових шема и комбинација.

То уопште не мора да буде политички пораз, и може да буде велики потенцијал за "збијање редова", обрачун са непоћудним партнерима и промјену владе. Али јесте пораз његових шема и комбинација. Посебно провидно било је намјештање избора Миловану Бјелици на Сокоцу. Театрално пружање руке свом славском госту Мати Ђаковићу, у знак опкладе пред камерама да ће СНСД побиједити на Сокоцу, заслужује Златну малину за сценарио, режију, монтажу, главну и споредну улогу.

Човјека који је постао главни подривач остатака СДС, Додик је частио тако што није за кандидата поставио Милана Јоловића Легенду, кога је РТРС годинама уздизао, а народ потврдио на изборима 2018. Чак је повучена кандидатура Биљане Реновице Цвијетић, коју је подржао локални одбор СНСД, а многи хвалили као стручну особу и доброг руководиоца Психијатријске болнице. Све како би Бјелица остао на функцији и у позицији да буде користан.

Што се тиче резултата у Бањој Луци, несразмјер у гласовима које је освојио Радојичић са оним које је освојио савез странака који га је подржавао, лако може навести на помисао о саботажи. Да ли је било тако и ко је извођач радова, то ће показати детаљне анализе и унутрашњи аброви. Оно што је сигурно јесте да је Радојичићева лична политика доживјела колапс. Питање је да ли сад неком пада на памет оно његово пуштање браде, ћутња у скупштини након што је извисио за мјесто премијера на које је 2014. постављена свјежа изборна губитница Жељка Цвијановић, ишчекивања шта ће урадити на конгресу странке

Радојичић је тада остао у СНСД са поруком, да парафразирамо: политика није спринт већ маратон и да ништа не треба ломити преко кољена. У ситуацији кад је већина у НСРС висила о концу није повукао свог "Робина" из скупштинске клупе Срђана Амиџића, и можда још неког посланика из СНСД, и обрио власт. Додик је након очитог пражњења послије више од осам година власти направио "папански бајпас", опозиција се расула, а Радојичић је добио кандидатуру за градоначелника Бање Луке и лак пут до побједе.

Да, политика није спринт, више подсјећа на стипл чез. То је она дисциплина у којој постоји препрека коју тркач не прексаче него наскаче и после ње се скаче у воду. Ту се постоји могућност саплитања која не зависи од квалитета атлетичара.

Радојичић се саплео. Или га је саплело. Он вјероватно мисли незаслужено. Да није поблокирао неке неистомишљенике на твитеру, можда би добио неки импулс да се замисли.

Имајући у виду колико је политичка ситуација у Српској била ненормална, гласачи су реаговали "ненормално нормално". За градоначелника Сарајева коме је одузето право да се зове Српско изабран је Љубиша Ћосић који је одржао један од најнормалнијих побједничких говора, рекавши да ће радити за све грађане, рачунајући и оне "који нису препознали његов програм". На Палама је кажњена опозиција која се није договорила око Марка Ђога, већ је правила међусобне комбинације.

Гласачи су казнили СДС који је у Гацку кандидовао човјека који је на власти од памтивијека (умјесто Вукоту Говедарицу) идентично како су у Дервенти казнили СНСД који је по пети пут гурао Милорада Симића. СНСД је изгубио у Модричи гдје су након двије деценије власти за начелника покушали прогурати тајкунску кћерку која не зна саставити двије реченице. У Приједору је такође први пут промијењена власт. У Угљевику је по пети пут побиједио Перић, јер је за противкандидата (опет) имао човјека који не живи у Угљевику, уз листу СНСД на којој само један кандидат не ради у РиТЕ. У Бијељини су казнили најбескрупулознијег прелетача у историји политичког живота. У Теслићу је побиједио кандидат који не лијечи комплексе из дјетињства и не глуми вођу крими ганга.

То су неки примјери који наликују на нормалне политичке процесе. Али ствари су још далеко од нормалних. Зворник није нормалан. Добој није нормалан. Градишка, која је 2016. срушила начелника који је почистио дугове претходне власти и успротивио се мешетарима из своје странке, само има привид нормалног. У Братунцу су оба кандидата чланови СНСД, један се појавио као независни кандидат, а други као прелетач у СНСД.

Гласачи, колико год правили погрешне изборе, вапију за нормалном Српском. У нормалној републици први човјек владајуће странке би рекао: "Схватили смо поруку", умјесто што је готово директно оптужио народ као главног кривца. Ситуација је идеална да се направи рестарт и крене другачије. Потребно је само да власт уради све супротно од оног што је до сад радила и што је сматрала да је савршено и не може боље. Да иде против своје природе. И то би било веће чудо од побједе Љубише Петровића у Бијељини. Против своје природе се не иде.

Опозиција има двије године да нађе свог Љубишу за републичке изборе, и да притом створи исту атмосферу, у којој народ заћути. Ове јесени народ је био тих како одавно није био. Зна се за кога је то опасно.

И наравно, да одбије пружену руку Ненада Нешића. Маја Драгојевић Стојић је добро рекла. Рекла је и Мићи Мићићу да не иде са Додиком. Он јој је одговорио да је побједник у Бијељини, а она није у Приједору. Знате шта се послије десило.



1 КОМЕНТАР

  1. Ала га упрска мајстор са својим ,очито,опозиционим коментаром.Ајде што ове из СНДС опаучи,али ништа паметно не рече за опозицију.Јесте констатовао да је опозиција ту,али не каже да је невидљива и губитничка.Момче каже да је Градишка прије четири године смјенила СДС кандаидата који је вратио дугове и зауставио криминал.Нјему на знанње да је тај градоначелник одистински закљлјучао касу града,успорио развој општине,а као највећи кримен послушао је екс шефа Босића,па упослио ,као савјетника човјека оз Бијељине,плаћао му хотел и храну,а што је најтужније исти савјетник је био хронични „алкос“.Аналитичар не спомиње“ маестра“ опозиције Нешића,биг „боса“ СДС Шаровића,а докачио се „залутале СДС овце“ В.Говедарице за кога жали што није добио начелничко мјесто,па макар то било и у Гацком.Једна мала препорука аналитичару:Шикулјак остави се ћорава посла јер то није за тебе!

Оставите одговор