Никола Маловић: Још нам само освештани ход помаже да не нестанемо

Можда најпрецизнију реченица о Николи звучи: Са њим је српска књижевност добила излаз на море! А кроз свој књижевни лик је на себе ставио крст, реченицом: Још увијек мислим на српском.

петак, фебруар 7, 2020 / 07:35

Маловић је, не рачунамо ли класике попут Сима Матавуља који је предавао италијански језик у Српској поморској школи у Херцег Новом – најнаграђиванији српски обални писац, добитник 10 награда, аутор је три романа, неколико збирки прича, новела у драмској форми, есеја, биографија, фотомонографија… Писац Лутајућег Бокеља и даље је обиљежен првом реченицом романа. И иако главни лик каже и да не треба говорити о политици тако да вас свако разумије, не бјежи од тога да изнесе своје виђење стања у Црној Гори. Што је, уз петицију против скандалозног жирирања у НИНовој награди, чији је потписник, био повод за овај разговор.

Ви сте се са НИНовом наградом, око које се сад дигла прашина, "посвађали" раније. Шта се тада дешавало, и како сте ви то тада доживјели?

— Сигурно мислите на тренутак када се на Београдском сајму књига 2014. знало да ће писац који се стално појављује с капом, постати лауреат? Није то била права свађа него финално разочарење, јер је НИН почео да награђује идеологију, па је тиме постао и предвидив.

Како видите додјелу ове последње награде?

— Као ортачко намјештање. Двојица аутора из најужег избора су из исте издавачке куће, један су другоме уредници, а награђује их трећи ортак, предсједник жирија, у име жирија.

У најмању руку, то није у реду, није етично, али је очекивано. Ако се и не зна ко ће постати нови лауреат, зна се ко неће постати, ко не може постати – као на примјер нас 18 потписника "Бојкота НИН-ове награде", не рачунамо ли двојицу са списка који су је већ добили.

Неки тврде да је "отимање" НИН-а и НИН-ове награде дио ширег пројекта "преумљења" српског народа. Да ли вјерујете у то, да ли видите да постиже такве резултате?

— Заиста: раније нисмо размишљали на начин да инострани власник неке награде њоме може да нам као народу науди, а по мом мишљењу се управо то догађа.

НИН је субверзивно почео да награђује идеологију прије неголи књижевност, да у први план истиче незанимљива и непроходна штива која се продају само док траје фама, а потом падају у заборав – што је субверзивно.

Јер, обичан читалац, онај племенити аматер који љуби писану ријеч каже: Чекај, ако је овај награђени роман официјелно најбољи, онда све остало што је написано тек не ваља, и ја више нећу да читам српске писце! Окренућу се преводној књижевности, окренућу се странцима. То хоће НИН. Зашто? Јер је иностран власништвом, јер има своју мисију.

Да нисам књижар већ 16 година, и да из прве руке не видим како тржиште реагује на награђене романе не бих јасно видио што се догађа. Неки ми спочитавају да извлачим знак једнакости између зараде и књижевно-умјетничке вриједности награђеног романа, што је будаласто, јер ми то никад не би пало на памет. Али ако се НИН-овом наградом награђени роман не продаје заувијек, нешто није у реду с одлуком да управо тај буде награђен.

Чикам читаоца овог текста да се док пуцне прстима сјети последњих пет добитника НИН-ове награде!?

Мислите ли да апели, петиције и подизање прашине могу дати неки резултат?

— Да не мислимо да не може, нас 18 не би потписало "Бојкот НИН-ове награде". Ми смо сви пуцали себи у ногу, или у руке којим пишемо, жртвујући нешто стварно, нешто вриједно, и нешто златно: нашу каријеру.

Ми смо прогласили смрт НИН-ове награде. Њу више не може да добије српски писац, што је парадоксално, јер се додјељује за најбољи српски роман. Нас она више не занима јер нас је издала.

Да ли су упорни протести против закона о вјерским слободама у Црној Гори изненађење по свом интензитету и обиму и актере који су на њиховој страни, попут лидера опозиције?

Бројност учесника у литијама изненадила је све, и власт и опозицију, саме учеснике којих је све више, али и Српску православну цркву. Пред нашим се очима дебото одвија чудо којега су свјесни сви у региону.

Картограф Душан Дачић направио је мапу српских земаља са уцртаним градовима у којима се одвијају литије – из чега видимо да су Срби мирно устали, што је опет чудо, јер ми кад нам прекипи имамо другачије устаничке ужанце.

Пред нама је ипак вријеме коме само може помоћи освештани ход који се управо одиграва. Власт је почела да губи живце, јер се народ умножава, умјесто да временом посустаје. Уколико издржимо до избора, чак је и велико чудо могуће, али у том грму лежи враг умјесто зеца.

Да неће Мила да замијени Мандић или Медојевић? Ако коалирају (намјерно стављам овај глагол који има призвук безобразлука) са странкама које негирају срспки коријен Црне Горе, нисмо ли џабе кречили? Јер, немојмо се заваравати, моћ Запада је толика да народу који по дефолту не познаје политику, подметне кукавичије јаје, као што је Србији подметнуо Вучића.

Мислим да су, што се вријеме избора примиче, лидери опозиције, доказани тројкаши у врх главе, никако одлични ђаци, највећа кочница вјере у то да је дефинитивна побједа могућа, повратак тробојке, повратак правописа и граматике српског језика, повратак Светог Саве у учионице, повратак историје у уџбенике, одузимање нелегално стечене имовине и одлазак у затвор распопа-хушкача.

Горњи пасус мирише на револуцију. Њу у земљи која је окована Натоом, Запад неће дозволити. С друге стране, ако ми не истрајемо у одигравању чуда, помоћи ћемо зацртаном плану – да нестанемо.

Становништву Црне Горе преломна тачка није било референдумско одвајање од Србије, измишљање нових слова у "црногорском језику", признавање Косова, НАТО… Да ли је удар на цркву "истјерао на чистац" у погледу односа према власти?

— Власт је црногорску, али и јавност у Србији увјеравала да се након Референдума ништа суштински неће промијенити, али се, корак по корак, промијенило све. На симболичној равни, подигнут јер зид између Црне Горе и Србије, и Србији је неколико пута из Црне Горе стигао нож у леђа, лажирањем резултата Референдума, признавањем Косова*, уласком у НАТО без референдума, и апартхејдом према већинском српском народу.

Узохољена власт почела је да подсјећа на онај езотеријски Уроборос, змију која сама себи гризе реп. Пребогатима, све је благо постало мало, па су пожељели још. Потпуно одрођени од народа, ни мрву хришћани, све су вријеме слијепи за постојање паралелне духовне димензије – оне која није наплатива, оне која је вертикална и чије свете тајне спроводи црква.

Истина, и црква је постала богатија него икад, што се види по лагодности којом архипастир са иритирајуће бројном свитом, рецимо, путује у далеку и скупу Јужну Америку. Па је црква, рекао бих, постала жртва свога пак гријеха, јер је ђаво ударио, гле, управо на имовину цркве.

Какав исход предвиђате у овом случају, судећи по досадашњем развоју догађаја? И има ли "назад" за неку од страна – да ли Мило може себи дозволити да се повуче, а има ли СПЦ простор за неки компромис, који неће бити само одгађање даљих притисака?

Мило Ђукановић је веома интелигентан човјек иако није официјелно образован да би био у складу са висином брда на коме стоји. Никако да спозна како и покварен сат прође кроз тренутак тачности. Ово је тренутак да се достојанствено (и са великим имањем, рекао бих) повуче, те да сачува Црну Гору од сукоба. Тиме би доказао оно што као папагај понавља: да му је прије свега стало до Црне Горе.

СПЦ не смије да направи никакав компромис, јер са демоном нема разговора. Иза актуелне власти стоји Запад, којему је циљ – јер се одвија и метафизички рат, рат против православља – да уништи СПЦ недуго пошто би с њом направио неки договор.

Са истином нема компромиса. Јер то онда више не би била истина. Наша црква има огромног, глобалног непријатеља, о чему народ на литијама почесто не добацује у мислима. Тешко је, наиме, схватити величину завјере изнад наших вратова. Све раде да би нас нестало. Зашто? Зато што је православље камен у ципели онога који треба да завлада, и који је на путу да завлада. Његово се име не спомиње, и он није Мило.

Мило је према њему мајка мила.

Одувијек се у Боку долазило. Бројни стари Бокељи, као и ви, имају своје презимењаке у брдима. Али увијек су се придошлице калемиле на тамошњу медитеранску културу, која се тако регенерисала. Да ли је данас тако, или се бокељски начин живота, говора, култура… гаси?

— Занимљиво је то питање… Сви смо дошли, немојмо се заваравати, у Боку ко одозго, из Црне Горе или Херцеговине, а ко морем или с неком војском. Моји су преци дошли у Боку 1694. г, и временом су се, попут многих других презимена, бокељизовали.

Глагол сам срећно пронашао и пустио га да живи, прије 15-ак година, да бих означио феномен у коме придошлица поприма одлике културе средине у коју долази, у нашем случају бококоторске. Раније се подразумијевало да ће "нови" Бокељ одмах проговорити "приморски", да ће усвојити обалне манире, као што бисмо, бонтонски, и ми, ако бисмо отишли да живимо у неку другу средину.

Но од фамозног Референдума примјећујем опаку појаву да Црна Гора или не зна, или одбија да види како се држава састоји од Црне Горе и Боке Которске (са којом је на равним основама 1813. направила државу), па се махом национални Црногорци понашају супротно свим ужанцама стеченим током вијекова. То старим Бокељима изузетно иде на живце, некултура која силази с брдах.

Црна Гора не зна да постоји Бока до јуна, јула. Онда крену дахије, јер је обала била и остала златна. Па, иако Бокеља угрубо отеше ли се нема више од 30%, настојимо да опстанемо специфични духом и до те мјере богатом културном баштином, да је немогуће нпр. направити промотивни спот Црне Горе а да у њему пола кадрова није из Боке.

У Боки Которској налази се 90% непокретне културне баштине Црне Горе. У Боки Которској налази се највише цркава посвећених Светом Сави од свих епархија СПЦ. Како? Да није отишао у Хиландар, Растко Немањић би владао Хумом и Боком.

Јесте ли случајно баш ви с логом херцегновске Књижаре Со објавили бокељско издање "Горског вијенца"?

— Боже сачувај. "Горски вијенац – бокељско издање" појавило се 2017. г. као прво јубиларно издање (и у Србији и у Црној Гори) – поводом 170 година од Бечког издања из 1847.

Издање се од осталих "Горских вијенаца" разликује по томе што је посвећено чињеници да се Његош школовао у Херцег Новом, да је небројено пута боравио у Боки, да је одавде путовао и на Запад и у Русију, да је на пјени од мора написао тестамент, да је у Боки подигнут први споменик Његошу (куриозитетно, у порти католичне Жупне цркве на Прчању!), прва копија срушене Ловћенске капеле, у Боки је први пут изведен "Горски вијенац" и у организацији Књижаре Со прво јавно интегрално читање "Горског вијенца" по угледу на интегрална читања Сервантеса у Шпанији…

Књига је богато илустрована фотографијама свих спомен-биста, свих спомен-плоча, свих палата у којима је боравио, и свега чега се по Боки дотакао. Толико му, као Бокељи, дугујемо.

У вашем првом роману Бока Которска је засебан међународно признати државно-правни ентитет. У другом, то је сад већ Пераст. И докле ће ићи та, како кажете, пикселизација нација и држава?

— Бока Которска јесте самостална и суверена у "Лутајућем Бокељу" али има свога Високог представника, што ће рећи да, као и Србија и Црна Гора може своју самосталност и сувереност да окачи мачку о реп.

У "Једру наде" појављује се мрву друкчија геополитичка констелација. Пераст покушава да поврати самосталност унутар которске Боке Которске, а которску Боку Которску у роману треба замишљати као квислиншку творевину сасвим налик данашњој Црној Гори.

Дакако, моји романи третирају много занимљивије теме, али сте у праву да сам хтио до крајности, одвајајући чак и Пераст од "самосталне" Боке, и проналазећи историјски утемељене разлоге за то – да докажем како је геополитичка пикселизација могућа, само ако се нађу довољно јаки финансијери, лобисти, или политички проститути. Малени Пераст у "Једру наде" нема превелику економску моћ, али зато има градоначелницу која се, за разлику од политичара који се на наше очи проституишу зарад свога добра, отворено проституише зарад добра Пераста као државе унутар Боке Которске.

Признаћете да се са оваквим рјешењима читалац не сусреће пречесто.

Приликом уписа Бокељске морнарице у регистар заштићене нематеријалне баштине свијета, Црна Гора се сусрела са проблемима из Хрватске, која својата стару организацију помораца. Како то коментаришете, и има ли данас правих Бокеља, који су изнад националних подјела?

— Питање Бокељске морнарице је сложено. О томе да ли јесте или није Бокељска морнарица најстарије удружење пучана на планети земљи (13 вјекова, од 809), могло би се дебатовати. Бокељска морнарица има своје свијетле, али и тамне тренутке. По мом мишљењу је предуго протоколарна удруга лојална свакој власти, па и овој, којој забада прст у око тиме што се жели фузирати са загребачким огранком, и постати дијелом хрватске културне баштине што је историјски нонсенс. Београдски огранак је зато, из протеста, напустио племенито тијело Бокељске морнарице.

Има ли Бокеља изнад националних подјела? Прво ваља пријавити да од последњег пописа постоји око 600 националних Бокеља. Раније нисмо имали националне Бокеље, јер је Бокељ био синоним за становнике (са извијесним стажом, истина) свих националности, и свих конфесија.

Да бих потказао правог Бокеља који је изнад националних подјела (а није једини) – упријећу прстом у мог рођака, капетана Тиха Даниловића, чија је породица дала земљу за градњу православне цркве Св. Спиридона (заштитника помораца) тик уз своју земљу у Ђеновићима, на пјени од мора. Имаће томе не више од двије или три сетемане, позвао ме Тихо са супругом да се супруга и ја дружимо с њима. Па смо уз одлично домаће вино и неке рибље делиције сатима претресали Боку по свим параметрима, а да се ни н од национализма гледе Црногораца, Хрвата, муслимана, па ни црнаца или Јевреја (хомосексуалце збиља нисмо стигли да поменемо) – није нашло на уснама капетана Тиха Даниловића. Ако је неко име и презиме данас синоним за суживотно вишевјековље у Боки, онда је то име капетана Тиха Даниловића.



Оставите одговор