Милан Благојевић

Милан Благојевић: Противправна конструкција

Једна од битних карактеристика права, због којих се оно сврстава у вриједности људске цивилизације, јесте његова способност да унесе ред, сигурност и мир у друштвене односе.

петак, 7 фебруара, 2020 / 12:54

То посебно треба да буде одлика савременог права, јер се њиме уређују савремени друштвени односи које карактерише висок степен конфликтности и бројне потенцијалне негативности које из њих могу произаћи.

Ту своју племениту друштвену улогу право остварује прије свега стабилношћу и праведношћу, али и предвидљивошћу и извјесношћу својих одредаба, то јест креирањем таквих одредаба и правних норми које имају јасан садржај и због тога не остављају простора за билу чију арбитрарност.

Стога сваки пут кад се у правни поредак унесе норма која је нејасна или на било који други начин опскурна, то мора бити аларм за друштвену заједницу, а посебно за правничку професионалну заједницу. Ако ништа друго, она барем треба да укаже на такве аномалије.

Савчић и противправан конструкт ЗКП БиХ

Говорим ово с разлогом. Наиме, недавно је домаћа јавност обавијештена да је Миломиру Савчићу Суд БиХ одредио мјеру забране обављања функције предсједника Борачке организације Републике Српске.

Наравно, не желим коментарисати нити ми је намјера да овдје коментаришем ту судску одлуку. Умјесто тога у овом тексту желим указати на противправну конструкцију садржану у тексту важећег Закона о кривичном поступку БиХ (ЗКП БиХ), јер се на тој одредби темељи и наведена одлука Суда БиХ. Једноставније речено, није проблем у судској одлуци него у закону.

Али, прије него што објасним о чему је ријеч, морам рећи да се у краткој анализи која слиједи ослањам на текст наведеног закона који се може наћи на интернет порталу Суда БиХ који сам отворио 3. фебруара 2020. године.

На том порталу налази се текст ЗКП БиХ, из којег се јасно види да је тај закон, од времена када га је 2003. године наметнуо високи представник у БиХ, до сада доживио 19 измјена и допуна, а нико од надлежних у Парламенту БиХ није нашао за сходно да барем утврди пречишћени текст закона.

Такав нерад свакако није добар за правну сигурност и владавину права, јер у знатној мјери отежава коришћење и примјену таквог закона, раштрканог по бројним и различитим бројевима одговарајућег службеног гласила.

Неуставно прописивање

 А сада да објасним суштину проблема која ме је подстакла на писање овог текста. Ради се о одредби из члана 126а. став 1. тачка а) ЗКП БиХ, којом је прописано: “Када околности случаја на то указују, суд може изрећи забрану предузимања одређених пословних активности или службених дужности.”

Ствар се додатно (и такође неуставно) компликује тиме што у истом закону, у члану 126ц. (који има наслов: “Садржај мјера забране”), није прописано шта је садржај наведене забране. Кажем то зато што члан 126ц. ЗКП БиХ прописује шта је садржај свих осталих мјера забране (забране осумњиченом да напусти боравиште; забране путовања; забране коришћења личне карте; забране посјећивања одређених мјеста; забране састајања са одређеним лицима), али нема одредаба о садржају забране предузимања одређених пословних активности или службених дужности.

Овакво прописивање је неуставно, јер се њиме крши принцип владавине права на којем почива уставно уређење у БиХ. Тачније речено, крши се правна сигурност људи, без које нема ни владавине права, с обзиром на то да је правна сигурност (она извјесност с почетка овог текста) један од најважнијих елемената од којих је изграђен појам владавине права.

У чему се огледа та неуставност? Кратко и једноставно речено, она лежи у ријечима “Када околности случаја на то указују”, којима почиње цитирана одредба члана 126. став 1. тачка а) ЗКП БиХ. Рећи такво нешто, па још у закону, оставља простор за арбитрирање од стране онога ко је позван на примјену такве крајње неодређене одредбе. Истичем то због тога што ниједном ријечју законодавац у ЗКП-у БиХ није прописао, а морао је, какве то околности случаја требају бити да би се могла наметнути таква једна забрана било ком човјеку.

На неуставност таквог прописивања указује и одговарајућа судска пракса Уставног суда БиХ, која се по аналогији може у потпуности примијенити и на случај наведене законске одредбе.

Ради се о предмету Уставног суда БиХ, број У 5/16. У одлуци коју је у том предмету донио 1. јуна 2017. године (по захтјеву Борјане Кришто, тада замјенице предсједавајућег Представничког дома Парламентарне скупштине БиХ) тај суд је прогласио неуставном одредбу члана 118. став 3. ЗКП БиХ, којом је на такође неодређен начин било прописано да се “из посебно важних разлога” могу продужавати посебне истражне радње у кривичном поступку.

При томе ЗКП БиХ ни у том случају ниједном одредбом није прописао шта се може сматрати посебно важним разлозима, баш као што ни у члану 126а. став 1. тачка а) ЗКП БиХ нема било каквог прописивања какве то околности случаја требају бити да би се могла наметнути таква једна забрана. Образлажући такав свој исправан став, Уставни суд БиХ је у одлуци број У 5/16 од 1. јуна 2017. године с правом казао: “да захтјеви правне сигурности и владавине права траже да правна норма буде доступна лицима на која се примјењује и за њих предвидљива, то јест довољно прецизна да она могу стварно и конкретно знати своја права и обавезе до степена који је разуман у датим околностима, како би се према њима могла понашати.

Кад се тај захтјев не поштује, неодређене и непрецизне правне норме отварају простор арбитрарном одлучивању надлежних тијела. Закони морају увијек поставити оквир дискреционих овлашћења и уредити начин њиховог провођења с довољном јасноћом која појединцу осигурава примјерену заштиту против арбитрарности. Стога, Уставни суд налази да законодавац тиме што је прописао да се из посебно важних разлога, што представља неодређену претпоставку, могу продужити посебне истражне радње, није поштовао да закон мора довољно јасно прописивати обим дискреције додијељене надлежним тијелима”.

Рјешење

У претходном цитату од посебне важности су најприје ријечи да закони увијек морају поставити оквир дискреционих овлашћења, како би појединац био заштићен од арбитрарности, а затим и ријечи да је законодавац, прописујући да се из посебно важних разлога могу продужити истражне радње (нпр. тајно снимање, прислушкивање, тајно праћење), поступио неодређено, што, другим ријечима казано, значи да је поступио на неуставан начин, јер је том неодређеношћу прекршен уставни принцип владавине права из члана 1. став 2. Устава БиХ.

Када се имају у виду овакви ставови Уставног суда БиХ, несумњиво је да се они могу у потпуности примијенити и на одредбу члана 126а. став 1. тачка а) ЗКП БиХ.

Наиме, и тој законској одредби, као и оној из члана 118. став 3. ЗКП БиХ, једно је заједничко, а то је уставно недопустива крајња неодређеност у прописивању важних друштвених односа. Стога би у што скорије вријеме таква неуставна одредба морала бити избачена из правног поретка, а све то може учинити Парламент БиХ.

Но, бојим се да то он неће учинити у догледно вријеме, због чега би најбоље било да то учини Уставни суд БиХ у одговарајућем поступку пред њим.



Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *