Дани(ј)ел Симић

Дани(ј)ел Симић: Русија разваљује Украјину и неће скоро стати

Војска Републике Српске, која је ратовала против НАТО Звијери и преживјела, имала је 1995. године највише 200.000 војника. Са не више од 170.000, Русија је ушла у Украјину која је већ имала 261.000 уговораца и 01. фебруара потписан указ предсједника, да се број увећа на 361.000. Руси су их свеједно растурили мимо било какве војне логике, која налаже омјер најмање 3:1 ако нападаш. Сад је таква стратегија, након опште мобилизације Кијева, дошла други пут на оперативну наплату.

четвртак, 15 септембра, 2022 / 08:50

Ако ништа, посљедњим дешавањима на истоку бивше совјетске републике Украјине, исмијани су они који су тврдили да не намјеравају напасти Доњецку и Лугањску Народну Републику. Посебно да за то немају снаге.

Заробљени планови и документи, а посебно количина војске, технике, муниције и горива коју су спремили; необориво указују да је у питању био сукоб два овна на брвну. И Кијев је први трепнуо. Да Москва није командовала Спецоперацију, морала би наврат-нанос уводити снаге преко границе, доносити законска рјешења која то омогућавају и најбитније – не бити у иницијативи. А, шта вам год ко причао, Русија је још увијек у иницијативи.

Да се вратимо поређењу са Отаџбинским ратом. ВРС је од самог почетка рата трпила још неповољнији однос живе силе. По попису из 1991. бивша Социјалистичка Република Хрватска има 4.760.344, а СР БиХ 4.364.574 становника. Свеукупно је то 9.124.916 људи. Ако се одузму Срби под командом Книна и Пала, што је 1.951.546 по истом том попису, предност демографског базена износи 7.173.370 становника, од којих можете мобилисати пунољетне мушкарце.

Унутарзападносрпски, осим у неким операцијама, јединице Српске Војске Крајине се нијесу никад озбиљно ангажовале на територији Српске. Бајке о учествовању регуларних јединица из Србије, причају још само комичари који снимају Сарајевске Сафарије.

Ипак смо били у парадоксалној предности, кроз изузетно мотивисано становништво. Заинтересовано да му се не понови геноцид из 1941. године. Мушкиње и женскиње се одазвало општој мобилизацији и ратовало до побједе. Једући конзерве из хуманитарне помоћи и аутостопом се враћајући на фронт са одсуства.

Српску је створило и то што су Муслимани и Хрвати од Титове деспотије узели све, а Срби ништа. Осим војске. ВРС је поринута на антифашистичком броду Југословенске Народне Армије. Јединице су само преименоване, а њима су наставиле командовати школоване старјешине, умјесто Готовина, Цаца, Јука, Шабана и Мурата. Било је и код нас којекаквих Аркана, Гишки и Белих; али ВРС је брзо криминалце претјерала у Србију, а паравојце ставила под јединствену команду. Озбиљним операцијама, као што је Коридор 92 или Церска 93, уз надмоћ технике и авијације успоставила територијалну цјеловитост. Сломила настављаче дјела Анте Павелића, заузевши скоро 70 одсто територије бивше југословенске републике БиХ.

Караџић сам каже да се сад каје што је заустављао војску. Када је Србија увела санкције Српској, приморавајући је да потпише неповољан мировни споразум, ВРС није могла одржати толику територију уз масовно наоружавање Алијиних џихадиста и Туђманових усташа, те агресију НАТО. Како из ваздуха, тако и артиљеријом тзв. "снага за брза дејства НАТО", које су "миротворачки" истиснуле плаве шљемове Уједињених народа. Обавјештајни рат НАТО против Срба није престајао никад.

Русија није Србија, нити је Српска Донбас. Али личимо. Данас, када се оргијастички насладиво руше споменици Црвеноармејцима, ако ништа друго, црвена петокрака је нешто што у Европи асоцира још само на Србе и Русе.

Сигурно се не повлачите зато што вам иде боље, али Русија је губећи битку на Харкову поново скратила линију, извукла снаге без борбе и сачувала драгоцјено људство од губитака, какве је претрпила Украјина. Област са којом граничи, мање јој је битна од Херсона. Тамо су дуже линије снадбдијевања, али и редови Украјинаца у мртвачким врећама.

У априлу се Руска Армија повукла са веома широког подручја. Најављено и након преговора у Истамбулу крајем марта. Након тога је искључиво напредовала. Споро, али напредовала. Сад је сав тај злопаћени напредак у Харковској области анулиран. Први пут напуштена територија, била је заузета брзо и уз паничан, неорганизован отпор Украјинаца. Изјум, Балаклеја и Купјанск су, опет, освојени уз тешке борбе и организовано повлачење непријатеља. А препуштене брзо. Брзоплето. Цивилно-војна администрација се мучила да успостави какав-такав поредак, а сада људе који се осјећају Русима хапсе и злостављају.

То ће отежати или сасвим промијенити планове за наступ према Краматорску и Славјанску, како би се ријешио политички минимум минимума, због којих је и покренута Спецоперација. И то је највећи проблем, када се са стратешке тачке гледишта пише о овом војном сукобу.

Шта је заправо Русији циљ?

По аналогији са Србима, сматрам да је најбитнији циљ Спецоперације, у смислу опстанка Русије и њених народа већ урађен. А то је смртна завада са Западом. На његову иницијативу. И која неће престати скоро. Сад је сваки становник Русије свјестан да Запад никад није био, нити ће бити пријатељ. Русији желе спору и болну пропаст.

Санкције од 2014. године су помало уразумиле Русе, па су престали да купују шта могу произвести и повољније. Рецимо храну. Сада ће се тај списак протегнути на цивилно ваздухопловство, аутомобиле, а посебно електронику. На све.

То је добро за руску науку и економију, као што је увођење тржишних, технолошких, културних, спортских, па и политичких санкција са Запада; полезно за руско ментално здравље. Посљедњих 30 година су потпуно американизовани. Али само у индустрији забаве и економији. У дубини онога што Русе историјски чини Русима, они су већински остали Руси.

Будући да у Украјини такође живе они који причају руски, ушли су у Спецоперацију руководећи се тим да је то њихов народ. Да ударима по Украјини, Русија разваљује и саму себе. Напали хируршким скалпелом, умјесто напалмом. Како се то иначе ради кад почињеш рат. Како су нама радили Американци.

Генералштаб Војске Југославије након НАТО агресије

Пустињска олуја, у којој су Ирак подухватиле снаге Сједињених Ентитета Америке, Саудијске Арабије, Велике Британије, Француске и Египта, коштала је 61,1 милијарди америчких долара, од чега су 52 милијарде платили други. Кувајт, из којег су истјеривали Садама Хусеина, чак 36 милијарди. Те, 1990. године су отпочели са 90.000 артиљеријских зрна, испаљених за два и по сата и скоро милион војника (956.600) против 650.000 ирачких. За остварење циља им је свеукупно требало шест мјесеци, три седмице и пет дана.

Када су 2003. санкцијама испијени Ирак поново напали, овај пут као агресори, прикупили су 365.194 војника из Вашингтона, Лондона, Варшаве, те Курда са сјевера Ирака; против од њих процијењених 375.000 војника Багдада. Логистику им је обезбјеђивало чак 40 држава, а трајало је све до 2011. године. Обама их је престројио у Авганистан, одакле су такође војно потиснути. Сад краду нафту од Сирије, а америчка техника гори сваки дан као у Јемену, па се од тога не прави вијест.

Мој наслов дан пред Спецоперацију је био "Рат је једино рјешење". Пратим то с руске стране и прије почетка, па би од априла до данас једина нова вијест била да Путин прогласи општу мобилизацију. Или Кина крене у реинтеграцију Тајвана. Ово је рат великих бројева. Можда је он у нечијем дигитрону већ окончан, али ја немам те податке. Они који ратују, крију их једни од других.

Турска чачка преко Азарбејџана у Јерменији. Американци и сателити су све уочљивије укључени у борбе на терену. Као одговор, Москва ће сада да ломи још жешће, до могућности тактичког нуклеарног удара. Ако се осјете угроженим од јединица НАТО на својим границама унутар Украјине, то и није нешто пуно манијакалније, или штетније за природну средину, од идеје Зеленског и спонзора да се свакодневно бомбардује нуклеарка.

У најкраћем, рат неће стати до сљедеће колумне. А политика из Кремља биће, баш као што ми рече један Рус у Енергодару, пошто смо се вратили из круга Запорошке атомске електране:

Брате, сви смо се надали да ће ово брже. Али видиш да је ово курчев рат! Овдје ти Руси ратују против Руса. Но, сада кад је почело, морамо ми побиједити.