Дани(ј)ел Симић

Рат је једино рјешење: Велика Српска до Славеносрпска

Неке приче треба почети из средине. Са самог истока тако огромног појма као што је Велика Српска. Велика Србија је овештао појам, неодговарајући за стање и будуће потребе нашег народа. Прича зато почиње у самом средишту града, који у мојој унутрашњој теогонији заузима посебно мјесто. Одлазак тамо, поготово што је то сада тако тешко, нека је врста ходочашћа.

четвртак, 24 фебруара, 2022 / 17:24

-Ма, шта ћеш тамо? То ти је обично село. Укропи су на пар стотина метара одатле. Нема се тамо шта видјети. Каже ми Србин, мој домаћин, док сједимо код њега у Доњецку. Милионском граду, који је некада био сједиште Министарства угља Републике Украјине, а сада је столица Доњецке Народне Републике.

Прво се звао Јузовка, према предузимачу Џону Хјузу који га је основао као рударско насеље, затим Стаљино, према оном ко је национализовао предузимачку имовину. На концу Доњецк, по истом кључу по којем је Стаљинград постао Волгоград. У центру и даље има велики споменик Лењину и обелиск. Са уклесаним ријечима, како је заузимање Донбаса било кључно за успјех Октобарске револуције, односно грађанског рата. Такви споменици су скоро сви порушени у остатку бивше Украјине. Као у Хрватској.

Када си дио етноса који је, како се то каже у Старом завјету, уклин међу народима, онда сваку причу о себи и својим намјерама мораш почети правдањем. Као Руси. Они пате да Западу објасне да нијесу насилни Азијати који се спремају да их нападну, како тврди западна политика и медији. Можда исто колико Срби шене и цвиле како нијесу "великосрби". Да су Еуропејци, да су мирољубиви, да воле све што воле млади.

Ја нећу.

Моја намјера је срачунато великосрпска. Идем трагом својих сународника. Стављам рат у наслов, јер у ДНР и ЛНР се од 2014. године води битка за слободно човјечанство и законитост. Против нацистичких ревизиониста и мултинационалних корпорација, које су на власт довеле корумпиране силеџије финасиране са Запада, као код нас Невладинићи. Само су ови завладали. И почели да убијају или тероришу све што им се не допада. Ту нема преговора, јер онда Дејтонски споразум заврши као Мински или Кумановски.

Славјаносерпск је главни град истоименог рејона у сусједној, Лугањској Народној Републици. Најисточнији топоним који носи српско име. Једино што је преостало од широке области која је основана 1753. Ми нашли кола и возача који нема овлаштење да их вози. Има осигурање, али не и папир овјерен од власника. Да без тога не може даље, сазнајемо тек на граници између ДНР и ЛНР. Те двије самопроглашене државе, имају између себе беспотребну границу, као што су је имале Република Српска и Република Српска Крајина. Али нема говора да одустанем од пута.

"У древна времена, ово је била пуста земља. Срби, који нијесу хтјели да се покатоличе или постану паори, него остану православни и војници, слободни људи, напустили су службу аустроугарске императрице Марије Терезије и одазвали се на позив царице Јекатарине Велике. Ово је прво била Новосрбија, па тек онда Новорусија. Ово је наша земља."

Редовно тако, само на руском, образлажем себе и своје присуство у Донбасу. Полушаљиво. Већини српске популације та епизода из 18. вијека није уопште позната. Или је позната углавном из романа Сеобе. Али сам и ту мистик. Читао сам чрезвичајна збитија потполковника Волка Исаковича и његовог потомка Павла, из писаће машине Милоша Црњанског. Установио да Исаковичи славе исту славу као и ја – Мратиндан. То мора нешто значити. Макар мени, као писцу.

Плаћеници САД и ЕУ су 2014. године извршили војни удар и срушили демократску власт у Кијеву. У Одеси запалили живих 40 људи који су бранили своје државне установе. Послали оклопне хеликоптере, тенкове, транспортере, вишецјевне ракетне бацаче, хаубице и топове; на сопствене грађане који су одбили да прихвате диктат силе и у својим локалним парламентима изгласали останак демократије преко својих легално изабраних представника. До сада, њихова жеља да буду дио Холивудске вирутелне стварности је однијела преко 14.000 живота.

Ту се онда морамо вратити на почетак. А он је годину касније. 2022. Са картом за Москву, па Ростов на Дону, полетио сам са жарко сунчаног Сурчина, који је сав ублаћен и осакаћен радовима. Након сат лета, почели су снијежни крајолици.

Сат потом, још ме млако обасјавало залазеће сунце, док је залеђени крајолик већ био у мраку. Таман што ме ГПС из телефона лоцирао на граници Бјелорусије и Русије, све је утонуло у тмину. Идемо дужим путем. Около, заобилазећи Украјину. Тамо гдје сам и пошао. Након што је 2014. оборен Лет 17 Малезијијских авиолинија, нико се због тога не буни.

Свјетла у Москви. Торањ Останкино у даљини. Обукао јакну и опет се смрзнуо од авиона до пасошке контроле Шереметјева. На неким мјестима су брда, од са писте очишћеног снијега. Пита ме гранични полицајац да ли знам можда да ли се на Симич додаје меки знак на крају? Име ми пише као Даниэль. Са све меким знаком. Ја то просљеђујем као свој потпис на посљедњу колумну у Фактору.

Контрола се завршава невјероватно брже од случаја када идем са пасошем државне заједнице БиХ. Не могу да вјерујем да је сад тако лако. Граница Русије тим пасошем се, ето као због вируса, у сезони грипа може прећи само уз посебну дозволу. Чеках прошле године и по два сата да ме нађу на списку. Због ње сам у Бјелорусији остао посљедњи на аеродрому у Минску и морао платити визу од 80 евра. Двоглави орао само прелијеће границу, која између Бјелорусије и Русије готово да и не постоји.

У Аерофлотовом авиону, уочавам новину у демонстрацији сигурносних протокола. Чујем:
Прво скините маску, па ставите маску са кисеоником. Преумљење ми је ријеч коју изговарам у себи, док напуштам ријеке московског свјетла и нестајем у мраку ка ушћу Дона.

Ростов на Дону је велики град од преко милион и по становника. Ово ми је трећи или пети пут да долазим у њега. Зависи како се гледа. Сваки пут ми је био успутна станица до Доњецка и назад. Прошли пут, кад сам био као посматрач на изборима, водили су нас у Ростовски државни музички театар да нам покажу шта је руски балет. Гледали смо Есмералду, па сам када се прошли пут вратих из ДНР, гледао Спартака. Сад сам, користећи се сусретљивошћу истих људи, отишао на премијеру гала-концерта у част Рудолфа Нуреева. Балетана и кореографа.

На паузи, замјеница директора Наталија Самохоткина говори како је наређена евакуација становништва ДНР и ЛНР, да ће им се дати по 10.000 рубаља помоћи. Атмосфера у бару за особље спласну. Директор Вјачеслав Кушћов тражи од конобара да укључи Први канал. Шеф обезбјеђења говори како је издато наређење да полиција Ростовске области задужи дуге цијеви, у страху од упада диверзантских група из Украјине.

Наједном, мој пут у Доњецк више није ни тако лак. Ни извјесан. Излазим са наставка спектакла и узимам телефон од Глеба. Дечка који прати видеонадзор, пошто ми је подијелио интернет да одговорим. Зову ме на његов број и укључујем се у програм РТРС. Јављам шта сам чуо. Сутра плаћам помијерање авионске карте и попуњвам захтјев за акредитацију како бих извјештавао из ДНР. Прекосутра идем до Матвеев Кургана, граничног прелаза према ДНР.

Пут до тамо, од скретања крај споменичког комплекса Самбекски висови, постаје коридорски ужасан. Деведесете туку по амортизерима. Пун је рупа и изувијане подлоге. Са страна се цијелом дужином пута се виде трагови огромних гума у дубоком блату. Оставили су их војни ЗИЛ-ови и КАМАЗ-и мимоилазећи се или се склањајући се од нечег још већег. Пуно је цистерни са натписом Запаљиво. Крај пута видим само један транспортер који ми зовемо БВП, а они БМП.

На граничном прелазу шатори Министарства за ванредне ситуације и љути граничари који не дају фотографисати. Тјерају ме да избришем фотографије. Немам акредитацију за пограничну зону. С друге стране, гдје ме не виде, опет правим нове. Враћајући се, колоне аутобуса са избјеглицама у пратњи полиције, са супротне стране мимоилазе колоне војне технике.

Осјећам мучно ишекивање рата. Као кад су родитељи моје генерације отпухивали на екран и говорили "ма нема шансе да дође до рата". Говорим то Русима, кад год звуче тако предјугословенски наивно. Само што овај рат неће бити уз помоћ остатака технике ЈНА, већ најмодернијим убилачким арсеналом у свијету.

А рат је већ ту. Само га у Ростову доживљавају као што су га доживљавали у Лозници или Шапцу. Москва и Петроград су свеједњиви као Београд. Страва је и помислити шта ће се десити, ако Русима прекипи и ратна машина крене. Нема смисла да стаје до Лавова. Или бар Придњестровља. Онда, одједном, дешава се оно што сам помињао на крају колумне у прошлом броју. Владимир Путин обзнањује признање ДНР и ЛНР, као што је 2008. признао Јужну Осетију и Абхазију. Ватромет у Доњецку. Санкције са Запада.

И опет нема рата, који је био јуче. Зато је прича која почиње из средине, врло отпорна на крај. И пише се у наставцима, као и српске сеобе. Као страх од истих и порив да се због слободе иде све до бескрајних степа на којим су гонили коње Скити и Сармати. Гдје ја нервозно чекам акредитацију за прелаз у Новорусију, а гдје је од Срба остала грешка у преводу.

Српски језик екавског изговора може довести у забуну да ли је нешто свет као именица, или свет као придјев. Но, ако је неко свет као Растко Немањић, он је свет и у ијекавском српском свијету. Није свијетао или светао.

Но, на споменику у Славеносрпску пише: Нема веза светлијих од братских. Умјесто светијих. Нема ни наше заставе крај њега.

Толико ми водимо рачуна о себи и свом великосрпском наслијеђу.