Неке приче треба почети из средине. Са самог истока тако огромног појма као што је Велика Српска. Велика Србија је овештао појам, неодговарајући за стање и будуће потребе нашег народа. Прича зато почиње у самом средишту града, који у мојој унутрашњој теогонији заузима посебно мјесто. Одлазак тамо, поготово што је то сада тако тешко, нека је врста ходочашћа.
Почиње у маниру медитативне прозе. Такође у кафани и са кратким резовима, али прије свега са основом у романтично-меланхоличном ритму мисли.
У овом дијелу Црњански је постао мало излизан. Тај осјећај може доћи из психолошких аспеката рецепијента, али прије да је у питању тематско усмјерење дотичног. Овдје је тежиште далеко више на салонско-љубавним јадима, него што је на правцу отечественом.
Приповјест о подполковнику Исаковичу, наставља се са његовим синовцима: Павлом (као централном личношћу), те Ђурђем, Петром и Тривуном.
Милош Црњански умро је 30. новембра 1977. године, а Милорад Павић 30. новембра 2009. године.
Једна књига Игора Мандића, иако у малом формату, зачуђујуће је тешка.