Не дамо светиње: Најмање 40.000 људи у Бањој Луци

Наравно да није било четрдесет хиљада, највише хиљаду, али је занимљиво да исти они који су упорно лагали број присутних на предизборним окупљањима 2018. године, а чине то и данас, немају такав приступ овој врсти окупљања.

понедељак, 3 фебруара, 2020 / 23:35

Да се разумијемо, у одређеним тренуцима, највеће бројности, он је могао могао бити око хиљаду присутних, али никако преко њега.

И то је одличан број за Бању Луку, а поготово Парк др Младен Стојановић, који је знао видјети и доста мањи број присутних, који је онда надуваван по потреби од стране партијских медија. Поготово је то изражено за паркинг код РТРС, у непосредној близини парка, гдје власт традиционално окупља мање контрамитингаша од опозиције.

Дакле, неколико стотина људи се у поменутом парку окупило и учествовало у дешавању, у периоду од 18 до 20 часова. Са бине је одјекивала религиозна музика, као и нумера Не дамо светиње, којом је аутомобил са разгласом обилазио највећи град Српске пар посљедњих дана.

Ово је потпуно очекиван исход из најмање три разлога:

Гдје је српска црква, на скупу подршке самој себи?

1. Веома слаба медијска подршка и пропагандни рад организатора, што је довело до тога да многи који би сасвим сигурно дошли на ово дешавање, уопште нису били свјесни да се оно збива.

2. Скуп су удесиле секуларне, студентско-професорске снаге, а да би се бавили заштитом духовних и материјалних вриједности Српске православне цркве, али без и једног видљивог свештеног лица. Поготово на бини. То је само по себи ненормално и несхватљиво.

3. Лоше и вријеме и мјесто и начин окупљања. Радни дан, слабо освјетљење у парку га чини непривлачним, непрометна локација и најбитније – ово је требала бити шетња, односно литија. А то не бива без попа.

У случају да СПЦ одлучи дати благослов, пошто очигледно свештенству и владици Епархије Бањолучке до сада никако није пало на памет да они организују посебно окупљање, онда би само позивањем свог свештенства и вјерника кроз неколико дана богослужења, већ неутралисали све оне зле језике који прижељкују мали број људи.

Понављамо, број људи који се окупио је више него пристојан за политички живот Српске и посебно Бање Луке, те је сасвим сигурно да ни једна странка не би могла ово постићи за овако кратко вријеме, са овако слабим медијским ангажовањем и радом на терену. Дакле постоји циљна група и она је далеко већа.

Сасвим сигурно се становници Републике Српске солидаришу са својим народом у Црној Гори, као што би сутра сви гласали за независност, уколико би им се то омогућило.

Слично је и са подршком. Нико их нешто пуно о томе не пита, па се не изјашњавају. Нема медијске хистерије.

Смореност дешавањима народа

Људи су се у Бањој Луци уморили од „дешавања народа“. Поготово је јака свијест да се изласком на неко јавно окупљање заправо ништа суштински не може промијенити.

То је сасвим разумљиво за земљу која од 1995. године живи под страном окупацијом, а још увијек под диктатуром и тиранијом недемократске институције као ОХР. Они су потпуно обесмислили изборе, јер и када изађете на улицу или гласање, без проблема су у прошлости смјењивали ваше изабране представнике, попут Николе Поплашена.

Понашали су се бахато и насилнички, злоупотребљавајући државне полуге, одузимајући судски непресуђеним људима личне документе и друга људска права. Забрањивали српски грб, химну Боже правде, па до тога да се забрани име Републике Српске саме. Све једнако као режим Дон Мила Ђуканезеа у Црној Гори.

С том разликом, што ОХР и окупатори никад нису ударили Србима на цркву, која им је очувала идентитет за вријеме турске окупације.

Посебно је ово антисрпско медијско хистерисање било изражено након максимално избоксованих и фризираних извјештаја о предизборним окупљањима маскираним под тобожњу жељу да се „пронађу убице“ двадесетједногодишњака из Бање Луке.

Нико се не пријављује да призна лаж?

У предизборном жару никакав није проблем да се пљују међусобно политички кандидати, али се кроз такве мотиве и данас проводи чиста србофобија.

Тада се толико претјеривало у напумпавању броја присутних, да се то претворило у комедију за све непосредне свједоке, као и оне што још увијек вјерују својим очима, а не може их се изманипулисати селективним кадровима.

Након терора мањине над већином, који је са вербалног насиља прешао и на физичко насиље религиозног жара, резултати избора су показали најбоље, колико су то биле масне и дебеле лажи.

Поготово она о 40.000 присутних на Тргу Крајине 05.10.2018. године. Након тога, и оне људе које су успјели извести на улицу, вратили су назад у апатију, због спознаје да си и овај пут били лагани и изманипулисани.

Хоћете да видите како изгледа 40.000 људи на једном тргу: Идите у Црну Гору!

То неки од ових лажова још увијек понављају. Док им у архивама стоје сасвим јасно лажне вијести, они се труде да смање број присутних на окупљањима која имају везе са српским народом.

Исто тако је нападно одсуство извјештавања о дешавањима у Црној Гори, а поготово навијачког извјештавања. Зато је ту читав низ србофобних фејкњузерских метода, свих оних медија у чију се објективност куну Невладинићи.

Никшић

Слике из Никшића и Подгорице су оне на којима можете видјети како заиста изгледа 40.000 људи, уколико их је и тамо могло бити толико. Да одвадимо пола, 20.000 у Никшићу без икакве грешке. Минимум.

То је свакако број вишеструко већи од оног, који се на дан пред изборну ћутњу посљедњих општих избора окупио на Тргу Крајине. Ту је, можда, могло бити осам хиљда људи и то у зениту бројности присутних.

Црна Гора има мање становника од Српске, па уколико нису баш сви католици и муслимани, или су „из увоза“, односно у немогућности да гласају, то ће бити озбиљан проблем за власт која није смјењена од комунистичког насилног преузимања власти 1945. године.

Укратко сажетак: Заставе, бакље, јединство у поруци

На данашњем окупљању су се вијориле тробојке Краљевине Црне Горе, Републике Српске, чак и ко зна откуд донешена стандарта предсједника Србије.

Била је ту и застава Српског сабрања „Баштионик“, руска застава (и она као српска наопако и црно-жуто-бијела царистичка), те чак и једна византијска застава, са двоглавим орлом на жутој подлози, каква се да видјети, уз националну заставу, на грчким црквама.

Сви говорници су изразили јединство са Црном Гором у историјском, језичком, вјерском и народоносном смислу; те су сви студенти и професори за миркофоном, нагласили да су ту државу основали Срби. Рашка, најстарија српска држава, била је дијелом у Црној Гори, а дијелом у данашњим границма Србије.

Стога све Србе погађа оно што се дешава у њиховој Црној Гори.

Посљедњи говорник је био глумац Народног позоришта РС, Александар Стојковић – Пикси, што уопште није било без разлога. Пикси је одржао заиста најбољи говор, али не у погледу онога како је то чинио, што би се за глумца и подразумијевало, већ мислимо на оно што је говорио.

Ријетко који локални политичар би могао тако нешто извести, а да је истовремено и укусно, и смислено, а опет народски и приступачно речено. Посебно је битно што је на почетку рекао да се озбиљно мислио шта може да каже, а да не нанесе више штете, него користи свом народу у Црној Гори.

Стојковић на крају сублимира мисли и ријечи свих присутних, цитирајући краља Николу Првог Петровића Његоша:

„Живјела јуначка Црна Гора, живјело наше мило српство!“

Након што су догориле бакље упаљене на крају програма са бине, народ се полако разишао. Студенти су рекли да неће стати са окупљањима.



Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *