Милан Благојевић

Милан Благојевић: Писмо Београду из Бање Луке

Знам да од овог писма нема вајде, али га ипак морам написати. Јер, кад би људи у животу радили само оно од чега би се могли овајдити, нити би они били људи нити би створили много тога доброг што су оставили генерацијама послије себе.

понедељак, 27 јула, 2020 / 15:39

Већ више година посматрам, скупљам и анализирам бројне доказе о томе како се, полако али сигурно (и систематски), разара биће српског народа којем припадам. То разарање је осмишљено, систематско и распрострањено не само овдје у Републици Српској него и у Србији и Црној Гори. Из мјесеца у мјесец, из године у годину свједоци смо како се најприје лични анимозитети преносе на терен одређених интересних група, а потом се тим злом инфицира цијели наш српски народ. И тако изнова понављамо исте грешке које су у ближој и даљој прошлости чинили наши преци, због којих у највећој мјери данас и јесмо ту гдје јесмо, у блату личних острашћености и међусобних мржњи.

Својевремено је Иво Андрић у “Писму из 1920.” на маестралан начин објаснио овдашњу мржњу, написавши да је Босна земља мржње и “да је мало земаља у којима има толико тврде вере,… толико привржености и непоколебљиве оданости… Али испод свега тога крију се у непрозирним дубинама олује мржње, читави урагани сапетих, збијених мржњи које сазревају и чекају свој час”. Да, запазио је Андрић и кроз лик Макса Левенфелда исказао и то да смо ми, у већини, навикли да сву снагу мржње оставимо за оно што нам је близу.

Јазови између вјера

Чињеница је да је о овој мржњи Андрић писао мислећи на Босну, закључивши да су овдје “Између разних вера јазови тако дубоки да само мржња успева понекад да их пређе”. Андрић је у овоме, као и у много чему другом, био (и остао) у праву.

Али за готово сваку од претходно цитираних ријечи с пуним правом се може рећи да је примјењива на нас овдашње и ововремене Србе. Погледајмо само колико оне тврде вјере, привржености и непоколебљиве оданости носе у себи политички табори и блокови на које смо се ми Срби у Републици Српској издијелили. Мало је нас који смо то спремни рећи јавно, без обзира што смо тога свјесни. Као што смо свјесни и тога да смо већ  подијељени у најмање три табора, од којих је један вестернизовани (и већински), други је руски, а трећи чине они који не знају куд би, попут једног мог пријатеља који ми недавно рече да се у свему овоме губи и више се не може снаћи.

И медији у Републици Српској су, мада то они не би признали, такође подијељени по истој матрици, што се може поуздано закључити пажљивим праћењем њиховог начина извјештавања о горућим проблемима, прије свега проблема очигледне натоизације и вестернизације нашег друштва и државе, на једној, и настојања да будемо индоктринисани крајње ирационалном русофобијом на другој страни.

Јазови између ових полова су тако дубоки и набијени међусобном мржњом, која је толико слијепа да не(ће) (да) види да се њоме не само гађају своји истородници, већ и да се тим истим злом разара Република Српска.

Ништа боље није ни у Србији, а посљедњи немили догађаји у Београду и другим градовима то само потврђују. Читам неки дан текст који је поводом тих догађаја написао политички аналитичар Драгољуб Анђелковић. Неколико цитата из његовог текста су поуздани докази располућености садашње Србије. На примјер, када Анђелковић у тексту истиче “да би званични Београд морао хитно да реагује и прекине антируско и антисрпско дезинформативно хулиганство у низу писаних медија, али и ТВ станица са националним фреквенцијама”, из тога је јасно да је српски медијски простор, а преко њега и друштво и држава, напуњен садржајем који, ако се с тим настави, неминовно води у националну катастрофу.

Зашто то кажем? Чиним то због нечега на шта је основано указао Драгомир Анђелковић, а тиче се не само Београда него и Бање Луке, односно Републике Српске. Наиме, казано ријечима Анђелковића, “Ствар је у томе што нам Запад не нуди никакав компромис око Косова… Маркетиншки је и то опортуно и разумљиво. Међутим, послије тога је стављена тачка на национални прагматизам.

Ту наступа зона деструкције националних интереса. И у њу се сада улази. Напросто, ствар је у томе што много више нама треба Русија него ми њој. Она је наш ослонац за одбрану Косова и Републике Српске. Гурањем Москве од себе не бисмо наудили њој, већ себи. А ако неко то ради да би добио одрешене руке за косовску капитулацију, тај гази Србију и српски народ. Не примарно Русију”.

Шта је неспорно

Истинитост ових предвиђања господина Анђелковића не може се оповргнути ниједним рационалним аргументом и доказом, нарочито ако се узме у обзир континуирана политика Запада према Републици Српској. Недавно сам указао на то, али није згорег да поновим како Европска унија и Запад од 1995. године до данас никада нису рекли (нити ће) да је Република Српска неспорна, а не само БиХ. Умјесто тога, константно смо изложени флоскулама Запада како овдје треба да постоји функционална држава.

У том смислу треба посматрати и недавно објелодањени захтјев ЕУ да се уклони право вета у процесу доношења европских одлука, то јест да у заједничким институцијама БиХ не може бити коришћено право вета, прописано Уставом БиХ, што ће отворити пут у националну мајоризацију. У том правцу ЕУ тражи да се измијени Устав БиХ, и то када је ријеч о доношењу било којег акта који се тиче европских интеграција БиХ што, када се преведе на једноставан народни језик, не значи ништа друго до суштинску деентитетизацију у којој ће, на самом њеном крају, бити укинута Република Српска.

Против тих намјера Република Српска тешко ће се изборити сама, а без снажне Србије сваки напор у том правцу готово извјесно нема изгледа на успјех. Стога не само због себе, већ и због нас овдје у Републици Српској који волимо Српску и Србију, а поштујемо друге и другачије, Београд и Србија (не само званична, већ цијела Србија) требају учинити све што је у њиховој моћи да зауставе урагане сапетих, збијених мржњи који су ових дана тамо еруптирали, јер ћемо у противном сви колективно страдати. То је суштина и овог писма Београду упућеног из Бање Луке.



3 КОМЕНТАРА

  1. Коментар за први пасус прије слике:
    – Ти ниси оставио да сада сада ништа вриједно да се макар спомене.

  2. Ne grdite Vučića, on bi bio agresivniji od Slobe da su mu ostale sve one rezerve velike savezne države koje su Miloševića zapale, ekonomske, političke, VOJNE, diplomatske pa sve do štancare novca u Topčideru kojom je isfinansirao pohode. Realno, ne bi Mladić i Karadžić i kompletna vojska smjeli petardu uždit bez Srbije a kamoli vojevati.

  3. Србија је земља у слободном паду. Дно се још не назире . Овај олош вођен психопатом је спреман да се упусти у грађански рат пре него што напусти власт. Неће још дуго, сигурно. Постоје паметнији, они су на путу, али не пре него што се ово распадне надајмо се без много крви.

Коментариши