У новембру 2019. навршавају се двије године откако сам написао колумну под насловом “Тегелтизација правосуђа”. Тада сам, између осталог, указао да је Милан Тегелтија као шеф актуелног ВСТВ-а БиХ био спреман да (при)каже како наводно има подршку Удружења судија Републике Српске за лустрацију судија (коју би он водио).
Постоје бројне ствари из прошлости и садашњости нашег српског народа о којима, усуђујем се рећи, више не вреди говорити, јер су поодавно одмакле на погрешном путу са којег нема повратка. Једна од њих свакако је наш однос према ћирилици.
Прошла је већ година како су завршени избори, а још није формиран Савјет министара. Иако је посвећен нечему што је и те како важно за правно ваљано формирање Савјета министара, овај текст нећу почети писањем о том проблему, већ нечим што само на први поглед нема везе са тим.
За потребе правне науке и политикологије демократија се може одредити као могућност, која треба бити на располагању свим грађанима, да непосредно или путем својих политичких представника врше власт или да остварују утицај на њу у погледу свих питања од важности за глобално друштво организовано у одређену државу.
У опроштајној посјети Бањој Луци, шеф Мисије ОЕБС у БиХ, амерички дипломата Џонатан Мур рекао је да „Бошњаци имају право да кажу да се њихов језик зове босански“.
Савремени човјек, а овдашњи нарочито, склон је да историју препусти забораву, поготово ако је ријеч о тешким темама из прошлости. Али, ма колико то чинио, човјек не може (и не треба) бјежати од историје, јер она увијек иде за њим, полако, али сигурно.
Амерички студенти права, за разлику од наших студената, о праву, па и о уставном праву, уче из судских случајева. Зато се у основној уџбеничкој литератури из уставног права за ту правну дисциплину у САД каже да се у оквиру ње изучава Устав САД онако како је протумачен и објашњен у одлукама федералних судова за више од двјеста година.
Ових дана у правосуђу БиХ кружи циркуларно писмо које, у сарадњи са УСАИД-ом, судијама и тужиоцима шаље ВСТВБиХ. У њему се судије и тужиоци позивају да попуне анкету о потреби за едукацијом носилаца правосудне функције о правосудној етици и сукобу интереса.
Готово прва помисао коју има човјек при помену појма судске власти јесте да је то мјесто на којем људи, по природи ствари, траже уточиште за рјешавање њихових међусобних спорова.
Сјећам се као да је било јуче. Бијаше 2011. година када сам се пријавио на конкурс за судију Уставног суда БиХ, јер је Крстан Симић био разријешен са те функције због тога што је Милораду Додику писао писмо у којем му је, ословљавајући га са „шефе“, износио свој став и неслагање са радом тог суда.