Суфикс "оид" који написах у наслову овог текста није ту да бих, далеко било, вријеђао Српску и Србију, већ да бих означио једно поразно стање укоријењено у духу критичне масе њиховог становништва.
Готово прва помисао коју има човјек при помену појма судске власти јесте да је то мјесто на којем људи, по природи ствари, траже уточиште за рјешавање њихових међусобних спорова.
Читам један текст о томе како је у петак 19. јуна ове 2025. године објављено да су директор Аудио-визуелног центра Републике Српске и директор једне приватне продукцијске куће потписали уговор о суфинансирању играног филма који, каже се у том тексту, "тематизује страдање Срба у бањалучком насељу Дракулић у фебруару 1942. године".
Писмо српских генерала је објављено као њихова реакција поводом наредбе Зукана Хелеза, министра одбране БиХ, којом је Трећем пјешадијском Република Српска пуку, као саставном дијелу Оружаних снага БиХ, наредио (забранио) да у простор и објекте тог пука улазе и бораве Милорад Додик, Ненад Стевандић и Радован Вишковић, било којим поводом, укључујући и овогодишње обиљежавање 12. маја Дана Војске Републике Српске.
Из обиља примјера склоности нашег српског народа ка сопственој деструкцији, а данас већ и аутошовинизму, навешћу само један примјер који је у вези са централним питањем на које, не знам ни сам који пут, желим да укажем и у овом тексту, у његовом другом дијелу.
Прилично незапажено је медијски испраћена изјава коју је 31. марта 2025. године дао премијер Републике Српске Радован Вишковић. Наиме, обраћајући се тог дана на свечаној сједници Скупштине општине Милићи, Вишковић је између осталог изјавио да: "уколико Кристијан Шмит наметне закон о државној имовини онда нема Републике Српске, Милића, Зворника, Бање Луке, Требиња".
Хапшењем градоначелника Бијељине, Љубише Петровића, без икакве предигре и мажења, још мање когнитивних лубриканата, становништву Републике Српске се нагло представило као постојеће, оно што се обично назива заводничким термином – правна држава.
Одгледао сам до самог краја пренос посебне (Шеснаесте) сједнице Народне скупштине Републике Српске, одржане у ноћи (све до три ујутро) између 24. и 25. децембра 2024. године. Наслушао сам се свега и свачега, па тако и признања посланика да су гријешили својевремено.
Недавно су, само који дан "и случајно" пред овдашње локалне изборе, Сергеј Лавров и Дмитриј Медведев послали писмо подршке Милораду Додику, у којем су му зажељели "отпорност, храброст и успјехе, а братском српском народу срећу и просперитет".
У обиљу незнања и њиме узрокованих пропуста српске политике и правн(ичк)е струке, оно што се већ четврт вијека зове Брчко дистриктом БиХ заузима проминентно мјесто.