Новинар Никола Морача даје таблоидни, кликбејтерски наслов: „САВРЕМЕНЕ ЖЕНЕ НЕМАЈУ РАЗУМИЈЕВАЊА ЗА ШАМАР“ Бањалучки судија НЕПРИМЈЕРЕНОМ ИЗЈАВОМ засјенио суђење за тешко убиство. Заправо, непримјерено једино намјерно извлачење изјаве из контекста и испуштање кључних дијелова догађаја од стране новинара.
Ми своје страдање ни до данас нисмо именовали, иако је неопходно да то учинимо. Тај недостатак не може се надокнадити предугим, готово реченичним облицима којима се овај злочин назива, попут оног у којем се каже да је то „Геноцид над Србима у Независној Држави Хрватској (1941 – 1945)“.
Од бројних мудрости и истина које нам је о држави и праву оставио уважени академик Радомир Лукић, постоје двије које су нарочито важне за проблем којем посвећујем овај невелики текст.
Ових дана ко зна који пут се актуелизује прича за и против чланства Босне и Херцеговине у НАТО савезу. Према устаљеној пракси, из Федерације БиХ могу се чути унисони ставови за чланство у НАТО-у, док овдје у Републици Српској, по нашем старом „добром“ српском обичају, имамо подијељеност.
У психологији појединца, а и социјалној психологији, постоје стања (пролазна, али и трајна) испуњена тежњом човјека или његовог колективитета да одређену ситуацију сагледа другачије, тачније речено љепше од онога што је у стварности и да затим живимо у убјеђењу да је стварност оно што ми мислимо, а не оно што заиста јесте.
На примјер, у прегледу овјерених политичких субјеката за локалне изборе 2020. године, доступном на интернет порталу ЦИК БиХ, под редним бројем 22 овјерен је политички субјект под називом “Странка за боље Горажде”, а под редним бројем 34 овјерена је “Чапљинска неовисна странка – Чапљина у срцу”.
Може ли чин стварања државе имати цијену у новцу, па да је наплате њени ствараоци? Ја не знам ни за један такав случај у историји, а и како би га било, јер се тада не би радило о држави него о плаћеничкој организацији.
Знам да од овог писма нема вајде, али га ипак морам написати. Јер, кад би људи у животу радили само оно од чега би се могли овајдити, нити би они били људи нити би створили много тога доброг што су оставили генерацијама послије себе.
Услов без којег се не може (Conditio sine qua non) исправног нормирања друштвених односа помоћу права јесу двије способности. Њих морају имати, како они који пишу опште правне норме у облику устава, закона и других прописа, тако и они који их доносе.
Сарајево је крајем априла 2020. године било мјесто састанка који може имати фаталне посљедице по Републику Српску. Ријеч је о састанку чланова Предсједништва БиХ са амбасадорима земаља Квинте (САД, Велика Британија, Њемачка, Француска и Италија) и представником ЕУ у БиХ Јоханом Сатлером.