Милан Благојевић

Милан Благојевић: Кад може Дан државности, може и све остало

Недавна декларација свесрпског сабора којом је неколико појединаца, мимо надлежних институција Републике Српске, закључило да убудуће Република Српска као дан своје државности треба да слави 15. фебруар, Сретење, а не 9. јануар, осим што је историјски, правно, политички и на сваки други начин неутемељена, крије у себи још једну опасност.

среда, јун 12, 2024 / 18:36

Да би се разумјела та опасност, неопходно је најприје подсјетити на то зашто само 9. јануар може бити, и јесте, Дан државности Републике Српске.

Наиме, тог датума 1992. године, а не 15. фебруара,

Скупштина српског народа Босне и Херцеговине донијела је Декларацију о проглашењу Републике српског народа Босне и Херцеговине – Декларација број 02-72/92 од 9. јануара 1992. године.

Своју државност Република Српска је изразила у тачки 4. Декларације од 9. јануара 1992. године, прописавши да ће се основе ДРЖАВНОГ система Републике Српске уредити њеним уставом.

Дакле, овај детаљ из Декларације од 9. јануара 1992. године необориво говори да је тај датум не само дан настанка него је то истовремено и дан државности Републике Српске.

Стога Република Српска може само Девети јануар имати као Дан своје државности и зато тај датум не могу, а да то буде ваљано, мијењати ни Народна скупштина Републике Српске нити народ на референдуму, а камоли ванинституционални скупови појединаца, макар се они звали свесрпским сабором.

Ако се дозволи супротно, то јест ако се дозволи да такви скупови мијењају историјске чињенице и да одлучују да се више Дан државности Републике Српске неће под тим називом празновати оног датума када се збио, већ неког другог датума, онда ће тиме бити омогућено и да појединци, кријући се иза таквих окупљања, једног дана, у догледно вријеме, одлуче и да државну имовину Републике Српске пренесу на Босну и Херцеговину, чиме би била обесмишљена Република Српска.

И све то упркос томе што та имовина припада Републици Српској на основу Женевског споразума између Републике Српске и Федерације БиХ из септембра 1995. године о територијалној подјели, који споразум свој темељ има у Резолуцији Савјета безбједности УН, број 942 од 23. септембра 1994. године.

То је, дакле, био, и остао, правни темељ за територију Републике Српске и њено разграничење са територијом Федерације БиХ, које је затим извршено уговором у виду Анекса 2 Дејтонског споразума и због чега Уставом БиХ није прописано, нити је могло бити прописано, да имовина на тако разграниченим територијама припада Босни и Херцеговини.

Али, упркос томе, ако би се дозволило да се на скуповима попут недавног свесрпског сабора одређује неки други датум као дан државности Републике Српске, умјесто стварног датума, ништа онда неће бити препрека да се на таквим скуповима крчми и државна имовина Републике Српске.

Или да се крчме њене друге уставне надлежности, које би се такође преносиле са Републике Српске на БиХ.



Оставите одговор