Милан Благојевић
Милан Благојевић: Зашто Жељка Цвијановић није у Њујорку?
У протеклих неколико дана, овдашња јавност напросто је засута медијским информацијама о активностима два члана Предсједништва БиХ (Дениса Бећировића и Жељка Комшића) које у својству чланова колективног шефа државе БиХ имају у Организацији УН у Њујорку.
Чине то поводом нацрта "резолуције о геноциду у Сребреници", о којој би Генерална скупштина УН 2. маја ове године требало да расправља и одлучује.
Обасути смо вијестима да су Бећировић и Комшић присуствовали представљању нацрта наведене резолуције у УН.
А гдје је за то вријеме Жељка Цвијановић, српски члан Предсједништва БиХ, зашто она није отишла у УН у Њујорку и зашто ћути о разлозима због којих није отишла? То је недопустиво, јер ова тема није њена приватна ствар да би о томе ћутала пред јавношћу.
Санкције које су јој увеле САД не могу да јој ускрате право да као члан колективног шефа државе уђе у простор УН у Њујорку.
А ако јој САД чак и то забране, што би било тешко кршење међународног јавног права, па треба Жељка да обавијести о томе јавност и да тражи да јој се путем скајпа или других средстава видео обраћања омогући учешће у свакој расправи у УН о овој теми.
Ниједан пропис Организације УН не забрањује такво обраћање шефу државе, односно члану колективног шефа државе, које својство неспорно има Жељка Цвијановић.
Само је потребно да шеф државе то претходно затражи од УН, али то Цвијановићева не тражи.
Она је послала два своја писма у УН, рекавши у њима да је Златко Лагумџија кршењем Устава БиХ и злоупотребом положаја амбасадора БиХ у УН-у, без одлуке Предсједништва БиХ, иницирао усвајање наведене резолуције. Све то је очигледно, али није довољно само написати та два писма и затим ућутати о овој за истину и Републику Српску и српски народ исувише важној теми, као што чини Жељка Цвијановић.
Умјесто тога, она као члан колективног шефа државе мора бити ангажована непрекидно о том питању.
Стога је морала тражити своје учешће, макар и видео путем уколико јој САД не дају да дође у УН у Њујорку, током недавне презентације нацрта резолуције о Сребреници, како би у непосредном обраћању указала Уједињеним нацијама да је то што им се предлаже продукт најгрубље злоупотребе службеног положаја амбасадора Лагумџије који је, без одобрења Предсједништва БиХ као једино надлежног органа за ова питања спољне политике БиХ, кршећи Устав БиХ узурпирао право да он у име БиХ предлаже ту резолуцију и лобира у УН за њу, те да то једнако неуставно, без одлуке Предсједништва БиХ, чине и остала два члана Предсједништва – Бећировић и Комшић.
Такође је Жељка Цвијановић могла на тај начин да укаже УН-у и на Закључни извјештај Независне међународне комисије под предсједавањем Гидеона Грајфа, написан од стране експерата из девет држава свијета, која Комисија је у свом Извјештају написала (стр. 970 Извјештаја) да након њене "темељне истраге закључује се да се у Сребреници није догодио нити појединачни злочин геноцида нити геноцид уопште", као и да "Налази Трибунала о геноциду неће издржати тест времена" – цитирано из истог Извјештаја, стр. 970.
Индикативно је да је Народна скупштина Републике Српске 19. априла 2024. прихватила у потпуности овај Извештај, али је у закључцима које је усвојила тим поводом пропустила, намјерно или не, да обавеже Жељку Цвијановић да као члан Предсједништва БиХ са усвојеним Извјештајем упозна УН, а нарочито Генералну скупштину УН на њеној сједници планираној за 2. мај ове године. Зашто то није учинила Народна скупштина, да ли је Жељка и њено ћутање у том погледу јача и од Скупштине, нека просуди јавност.
Али, упркос том (не)намјерном пропусту Народне скупштине, Жељка још увијек може све то да поправи и учини барем онолико колико је до ње.
Наиме, Генерална скупштина УН треба да о овој теми одржи сједницу 2. маја ове године. Према члану 25. Пословника Генералне скупштине УН на свакој сједници те скупштине делегација било које државе чланице УН може имати пет представника. Дакле, не само три члана Предсједништва БиХ већ и још двоје лица може БиХ имати као своје представнике на било којој сједници Генералне скупштине. И сви они у својству представника државе могу говорити на сједници Генералне скупштине, сагласно члану 68. Пословника Генералне скупштине. То значи да Жељка Цвијановић као члан колективног шефа државе БиХ има право да учествује и на предстојећој сједници Генералне скупштине УН 2. маја ове године. Ако јој САД не дозвољавају да тада дође у Њујорк, Жељка има право да се у наведеном својству обрати видео путем Генералној скупштини УН, сагласно већ поменутом члану 68. Пословника Генералне скупштине. Тај члан обавезује предсједавајућег Генералне скупштине да сваком од оних пет представника државе чланице УН даје ријеч, па и видео путем, на сједници, и то према редослиједу којим су изразили своју жељу да говоре на сједници Генералне скупштине.
Дакле, потребно је да Жељка у својству члана колективног шефа државе БиХ само изрази жељу у том правцу, тј. да затражи да у том својству говори на сједници Генералне скупштине, што јој у том случају мора бити одобрено. И онда Жељка има могућност да упозна и упозори Генералну скупштину УН да је приједлог наведене резолуције настао најгрубљим кршењем Устава БиХ као државе чланице УН, од стране њеног амбасадора у УН, те да ће Генерална скупштина већ самом расправом о таквом документу на најгрубљи начин и сама погазити устав једне државе чланице УН, а тиме и суверенитет БиХ и Повељу УН. Наравно, Жељка том приликом може упознати Генералну скупштину УН и о Извјештају Грајфове комисије.
Све то, а и још много тога, може Жељка Цвијановић. Само кад би хтјела.