Милан Благојевић
Милан Благојевић: Мирно раздруживање и ремедијална сецесија
У недавној прошлости као примјер мирног раздруживања може се навести случај Чехословачке.
Мирно раздруживање је правно дозвољени начин уговорања којим се, углавном у до тада сложеним државама – федерацијама, њене федералне јединице уговорним путем споразумијевају о изласку једне од њих, или сваке од њих, из састава дотадашње федералне државе и наставку постојања тих издвојених федералних јединица као самосталних држава или оне наког тог раздруживања могу ићи на државно-политичко уједињавање са неком другом државом.
У недавној прошлости као примјер мирног раздруживања може се навести случај Чехословачке. Она је била федерација Чешке и Словачке, која је мирним раздруживањем, споразумом између те двије федералне јединице, престала да постоји, а из ње су настале двије нове државе – Чешка, на једној, и Словачка на другој страни.
Устав дотадашње Чехословачке није ниједном својом одредбом забрањивао такав облик раздруживања, чиме се може објаснити зашто никада није доведена у питање правна ваљаност раздруживања Чешке и Словачке.
Ни Устав БиХ не прописује забрану оваквог раздруживања, ако би Република Српска и Федерација БиХ постигле такав споразум. Међутим, за разлику од Чешке и Словачке, извјесно је да таквог споразума овдје у БиХ неће бити, јер на њега не би пристала Федерација БиХ.
Дакле, због тога је немогуће раздруживање у БиХ, то јест оно је могуће правно, јер то Устав БиХ не забрањује, али је фактички немогуће зато што један од конституенаса БиХ, Федерација БиХ, на то не пристаје.
За разлику од раздруживања, сецесија се остварује силом. Онај дио дотадашње државе који жели изаћи из ње, чини то употребом моћи и силе, уз услов да има моћ и силу да то оствари, а како искуство говори сецесије завршавају успјехом под условом да их подржава и једна или више свјетских сила.
Примјер који потврђује управо речено јесте насилни распад бивше СФРЈ. Наиме, сецесионизам у Словенији и Хрватској, који је употребом силе желио да ове двије републике изађу из СФРЈ, имао је снажну подршку сила какве су Њемачка, Велика Британија, САД, једном ријечју Запад, па је превасходно захваљујући тој подршци имао ону потребну моћ и силу које су сецесионистичким снагама у Словенији и Хрватској омогућиле да разбију СФРЈ, отцијепе те републике из ње и формирају их као засебне државе, које су убрзо затим добиле признање управо од тог Запада, које се назива тзв. међународним признањем.
Сецесија постоји и у случају тзв. турске републике Сјеверни Кипар. И она је настала употребом силе (од стране Турске) и та република већ деценијама фактички функционише као држава, с тим што њу као државу признаје само Турска.
Покрет за сецесију може, како такође говори искуство, настати из правно сасвим основаних разлога. И успјети у свом циљу из такође сасвим оправданих разлога.
Наиме, ако одређена цјелина унутар неке државе трпи организовану, систематску, распрострањену и континуирану дискриминацију којом се доводи у питање сам опстанак те цјелине и уставних права која она има, те ако се ради о дискриминационој пракси за коју нема изгледа да ће престати, онда се у међународном праву сматра да у тим условима таква цјелина унутар државе има право на сецесију, тзв. ремедијалну сецесију, јер је она својеврсни лијек против те дискриминације и једино ефикасно средство за преживљавање и опстанак те цјелине.
У том смислу треба гледати и схватити право на самоопредјељење народа које је гарантовано Пактом УН о грађанским и политичким правима, чланом 1. тог Пакта, а тај Пакт је саставни дио правног поретка у БиХ, сагласно Анексу I уз Устава БиХ.