Милан Благојевић
Милан Благојевић: Милораде, није људски
На недавно одржаним посебним сједницама (једанаестој и дванаестој) Народне скупштине Републике Српске могли смо се наслушати свега што ће остати као љага за овај законодавни дом.
Јер, како другачије назвати до љагом за парламент Српске када предсједник Републике Српске изађе за скупштинску говорницу па јавно, из свег гласа, каже једном посланику да лаје, да је будала, будалетина, кретенчина, идиот, мајмун, те упутивши му озбиљну пријетњу да: "када не будем предсједник, наћи ћу те да се обрачунам с тобом. Ухх, умало не рекох шта ћу ти радити. Буди мало у неизвјесности кретенчино".
Шта год да је учинио посланик којем су биле упућене ове ријечи, не оправдава то предсједника Српске да изговори такве ријечи било гдје, а камоли за говорницом Народне скупштине Републике Српске. Све то је мирно посматрао предсједник Народне скупштине, који је, да туга буде већа, на све ово само једном предсједнику Српске рекао да од свих наведених ријечи не користи ону "кретенчино", то јест не опоменувши га ни за једну од осталих непримјерених ријечи нити за отворену пријетњу којом се угрожава сигурност посланика.
У таквом опскурном (квази)парламентарном мизансцену, скончаном у пола три ујутро 29. марта ове године, има једна чињеница којој није поклоњена адекватна пажња у медијима у Републици Српској, за разлику од медија у Федерацији БиХ који су обратили пажњу управо на то.
Наиме, у току свог говора у својству предсједника Републике Српске, Милорад Додик је на 11. посебној сједници Народне скупштине изјавио и то да се на предстојећем Васкршњем сабору, чије одржавање су он и Александар Вучић најавили за 5. мај ове године, декларацијом тог сабора треба прогласити да Србија више не може стајати иза кршења Дејтонског споразума и "да је Србија спремна да на међународним институцијама брани Републику Српску и Дејтонски споразум, онако како то има као субјект међународног права".
Ове Додикове ријечи морају се посматрати у вези са једним другим ријечима. Наиме, мало прије Додика на истој сједници Народне скупштине српски члан Предсједништва БиХ, Жељка Цвијановић, је први пут за говорницом тог парламента изјавила: "Повеља УН јасно забрањује да било ко управља државом осим њених надлежних институција и управо зато Дејтонски споразум није дао право високим представницима да управљају Босном и Херцеговином, јер би тиме била прекшена Повеља УН и њен Врховни принцип суверене једнакости свих држава. Члан 78. Повеље УН забрањује старатељство/протекторат над било којом државом чланицом УН".
Свака од ових изговорених ријечи, како Додика тако и Цвијановићеве, су на мјесту, јер имају правно утемељење у Повељи УН и Дејтонском споразуму као међународном уговору. Међутим, проблем је у томе што и Додик и Цвијановићева не изговарају своје него преузимају моје ријечи, односно идеје о овим питањима, које сам ни сам не знам колико пута јавно изложио. И нико у овдашњој јавности, како стручној тако и оној најширој, прије мене није на то указивао.
Рецимо, у мојим књигама "Криминал охаеризма" и "Убиће нас незнање и похлепа" доказао сам и објаснио да Повеља УН као највиши правни акт међународног права забрањује да било ко управља државом чланицом УН осим њених надлежних институција и да управо зато Дејтонски споразум није могао дати нити је дао право високим представницима да управљају Босном и Херцеговином као државом чланицом УН, јер би тиме била прекшена Повеља УН. Такође сам у тим мојим књигама, као и више научних чланака и новинских колумни у протеклих пет година доказао и објаснио да члан 78. Повеље УН забрањује да се над државом чланицом УН успостави протекторат.
Дакле, у мојим књигама и чланцима већ пише све оно што је Жељка Цвијановић прочитала на недавној сједници Народне скупштине, уз додатак да сам јој, док сам био њен правни савјетник у мају прошле године све то и лично написао те је замолио да то изговори на сједници Савјета безбједности УН, гдје је било много важније да то каже, али то она тада није учинила иако ми је рекла да су добре те моје сугестије.
Све ово о чему сам писао у мојим књигама и чланцима, чију суштину је Цвијановићева поновила за говорницом Народне скупштине, треба довести у везу са Додиковом најавом да декларацијом на Васкршњем сабору у Београду, 5. маја ове године, треба рећи "да је Србија спремна да на међународним институцијама брани Дејтонски споразум".
Међутим, и ова Додикова најава је у ствари нешто што преузима из мојих већ објављених текстова о томе. Свакако да је у том погледу најрепрезентативнији мој текст под насловом "Шта Србија може, али неће", који је као новинска колумна објављен у Независним новинама од 19. септембра 2023. године.
И у том тексту сам по ко зна који пут поновио да је БиХ држава чланица УН, да јој Повеља УН гарантује право на суверенитет, да забрањује свима и свакоме, што укључује и високог представника, да се мијеша у њена унутрашња питања која могу да уређују само њене надлежне институције, те да Повеља УН у члану 78. забрањује да се над било којом државом чланицом УН успостави протекторат. Због тога сам у истом тексту указао и објаснио да се Србија, као правна насљедница СР Југославије, обавезала чланом 5. Општег оквирног споразума за мир у БиХ да ће промовисати Анекс 4 тог споразума, то јест Устав БиХ којим је прописана сувереност БиХ, а то значи да нико осим њених надлежних институција нема право да доноси законе у БиХ.
То је слово Устава БиХ па зато Србија, како написах у мојој новинској колумни, на основу оне уговорне обавезе "да промовише Устав БиХ", која Србији даје правни статус гаранта Дејтонског споразума, даје право на двије радње. Једна је, како објасних у колумни, да Међународном суду правде, тј. међународној институцији како то непрецизним рјечником каже Додик, поднесе тужбу против свих оних држава које су у Бону у децембру 1997. године усвојиле тзв. Бонске закључке којима су високим представнику дале нешто што је забрањено, да своју вољу намеће као право у БиХ, чиме су повриједиле суверенитет БиХ прописан њеним Уставом и Повељом УН.
Друга могућност је, како написах у колумни, да Србија као држава чланица УН, у остваривању своје уговорне обавезе промовисања Устава БиХ, покрене процедуру у Генералној скупштини УН која, на основу Повеље УН, има право да од Међународног суда правде затражи савјетодавно мишљење да ли високи представник или било која друга држава има, а очигледно је да нема, право да управља Босном и Херцеговином на начин на који се то овдје чини већ дуже од 25 година, као да је БиХ њихова колонија или протекторат, а не држава чланица УН.
Дакле, све сам ја о томе већ написао, што Додик, заједно са Цвијановићевом, сада износи као своју идеју.
Међутим, од овог плагијата поразнија је чињеница да сам због тих мојих идеја и истине да Србија може да нас заштити, али неће, био промптно разријешен са дужности савјетника српског члана Предсједништва БиХ. Учинила је то Жељка Цвијановић, уз претходно одобрење Милорада Додика, у септембру 2023. године, уз "образложење", које ми је саопштио шеф њеног кабинета, да јој је "нанијела немјерљиву политичку штету" моја колумна "Шта Србија може, али неће".
Дакле, због тога су ме Жељка и Додик оставили без посла, а сада се Додик служи управо тиме. Милораде, није то људски.