Дани(ј)ел Симић

Мојих десет година на олтару Српства

Нико није штампао, а камоли продао више књига белетристике од мене у Српској. Ријетко који савременик и у Србији, а поготово само ћирилицом, има тај број уз пролазно вријеме. Моја најближа (државна) околина ме, баш због таквих резултата, плански ишчупала и засадила наопако.

среда, јул 7, 2021 / 21:39

Прије два дана, као још увијек крунисаног краља бестселера из Српске, колегиница ме подсјетила, подсјећена од друштвене мреже, да је прошло десет година од премијере моје посљедње (штампане) књиге. Има томе читава два дана.

Занемарујући схизофрену пунину моје вишеструке личности, житије писца Симића је тим озбиљно оштећено.

Као, немам с ким да се поредим. Нештампу бих правдао себи. И другима. Од првог тренутка излазећи на књижевну сцену, знао сам да ове које представљају као писце, а све редом ухљебљене у државној служби и(ли) издржаване од стране агресора који је 1995. убијао из ваздуха и са земље – нико апсолутно не чита. Нити икоме ишта значе.

Јој, немој само њега…

Осим једни другима. Али медиокритети, по својој природи, веома су добро увезани и нетолерантни на боље од себе. Пију и једу по угоститељским објектима заједно, па онда каче своје космполитске слике на мрежу. За паре српског кмета.

Зато сам смислио да направим успјех какав ни они не могу порећи. Продао у пола године дистрибуције на киосцима, више књига него што су они сви заједно до данас одштампали.

Ипак, и не зачудо, ником од њих није ни пало на памет да оспорава естетске домете мог дјела. У разговор се са мном не улази. Када сам се појавио на тржишту као књижевник, у Бањој Луци уопште није било прозних писаца моје генерације. До те мјере је ту била посвемашња оскудица, да сам и ја чак изашао у некој "БХ антологији" коју је плаћао некакав шифтунг.

Тада и, за разлику од других који су се ту нашли, више никада.

Он пише без кајања о ратном злочинцу

Буџетски потрошачи ме никада нијесу, нити ме данас зову на од државе плаћена "читања". На почетку, као писца првог бестселера из Републике Српске по имену "Интервју са Радованом Караџићем", у укупној циркулацији од 22.050 примјерака кроз три издања, нијесу ни смјели. Касније нијесу хтјели. С предумишљајем.

Неки дан сам се предсједнику Уједињене Српске, Ненаду Стевандићу, пред свједоком пожалио да ме сви, укључујући и Милорада Додика, проглашавају чланом његове партије. На то је он, такође пред свједоком, рекао: Ма, лажу. Свједок да смо се сви насмијали била је актуелни министар просвјете и културе Наталија Тривић.

Могу ја себе себи правдати до миле воље недодирљивом досљедношћу. Волшебном неуништивошћу. Чињеница је да од самог почетка постоји систем, који се усмјерио против тога да будем писац. И да је тај притисак, на овај или онај начин, утицао на мој доживљај књижевног живота. Раде све то, не само да не бих могао себи осигурати егзистенцију као писац, већ да у јавности не могу носити чак ни ту титулу.

А то је, ама без икакве сумње, искључиво јер се ни на једном фронту нијесам хтио одрећи Српства.

Поука старости о умишљености

Касније, јавно иступајући, никада нијесам хтио да будем дио неког страначког пројекта, гдје бих добијао амнезију на објективну стварност у тачно предвидивим случајевима. Упињао сам се да будем слободни мислилац, независан од било ког ауторитета. Изнутра или споља.

Па, нека сада то кусам.

И не кајем се, јер би ме било срамота мојих претходника на истом послу. Све је то због Српства и принципијелности, која не мора нужно бити везана за њега, али коју ја сматрам његовом превасходном особином.

То је важно нагласити, јер сам као млад и неискусан 02.12.2006. године могао себе оптужити да умишљам битност, која захтјева системско дјеловање против мене. А требао сам знати боље. Морао сам узвратити ватру.

Већ сам тад писао колумне и двије године након промоције моје прве књиге се почео редовно појављивати за изборе на БН ТВ и заговарати уживо независну Српску.

Запетљање трака у трбуху

Преко Тање Ступар (касније и Трифуновић) моје повучене другарице-избјеглице из средњошколског одјељења, прогурао сам омалени чланчић о мојој првој књизи. У латиничне дневне новине.

Те новине, америчке, независне и Додикове; штампале су и промовисале у исто то вријеме и књигу, уз вишестрани интервју, извјесном Андреју Николаидису. Који се у противрсрпском свијету управо прославио на пљувању Емира Кустурице.

Мој самиздат су у дистрибуцији држали испод тезге. Импресионистичко-идеолошке рецензије филмова, које сам као ауторске текстове по један дневно објављивао у истим тим новинама, уредништво са Драганом Јеринићем на челу је цензурисало на жалбе из Сарајева.

Радио-телевизија Републике Српске је одбијала да ми пусти плаћену рекламу за књигу, а репортеру режимске телевизије, Горану Дакићу, јављено је од надређених да се у монтажи "запетљала трака" са промоције моје књиге. У Србији је владао Борис Тадић.

Тањин поучак

Директор Банског двора, који је столовао малтене донедавно, умало премијеру није отказао. Морао сам ићи на разговор и убјеђивати га да неће бити посљедица по његов положај. Да је у питању књижевност, умјетнички перформанс, све те небитне ствари…

Тању помињем просторно-прагматично, јер ми је са другог радног мјеста, у Народној библиотеци Републике Српске, опет инсајдерски дојавила како систем има нешто озбиљно против мене.

Њу и директорицу библиотеке напале помоћница за културу у министарству, заједно са тадашњом уредницом Гласа (супруга тадашњег директора РТРС). И то како ја – пазите сад – нијесам писац.

Најеле су се језика, само јер су ме зовнуле на један сајам књига организован о државном трошку. И то су сви писци имали по два наступа и хонорара, а ја само један. Није Тања једина која је тако прошла, па то више ником ни не пада на памет.

Власт Невладинића Нејаких

Данас више ни Тања не зове, нити шта дојављује; јер су писци данас ухљупи/бетери из колаборационистичке династије Невладинића. Ама сви до једног. Уз то, истовремено, готово сви имају пријављено радно мјесто на рачун Републике Српске.

Хашки истражитељи су мог покојног ћаћу испитивали једне седмице поваздан, а он одговарао углавном како не зна. Чак и када су га почастили реченицом: Изгледа ваш син много боље зна гдје је Радован Караџић од вас, у свему томе сам више видио одјек медијске заступљености коју сам сам створио, него систем.

Послао сам им по њему један примјерак књиге на поклон.

Ни са мојом другом књигом, Условна Слобода, није било ништа боље. Такође бестселер, направљен у форми какву нико никад није видио. Зато су те године у Лајпциг, на сајам књиге, одједном и једнократно, послали невладинићко-буџетску крему непотизма и буразерства. Онакву каква, симболички и буквално, својим хоби-пјесмуљцима даје име на енглеском, а остатак пјесме пише српским језиком. Јер енглески не зна више до тога да јој звучи узвишено.

Једина емисија која се бави културом, и то за буџетске паре, такође преко деценије у рукама државног умјетника, никада ме није зовнула у госте до данас. Али јесте у прилог, да објасним како је забога могуће сам финансирати књигу и исплатити пројекат. Заправо, народне паре за моју књигу је украо један јадник, а превод ми ни након што је од асистента постао професор на факултету и два пута отац, плаћени преводилац још није послао.

Слично је, ако не и исто, као за Фронтал.РС. Појам који, не случајно, траје 12 година и петља се као трака у мој књижевни и свјетовни живот.

Радим важан посао

На непостојећем новинарском тржишту, гдје су са једне стране партијски апаратчици који троше буџет уплашени само да против њихове секте неко не каже нешто ружно на државним медјима, а са друге стране преплаћене, неталентоване, безобразне и размажене љенчине које изигравају стране агенте, уопште није битно колико сте читани, а поготово колико добро пишете.

Све се то неекономски заглуши.

Све се то оголи спонзорисањем текстова.

Све се то замуља међусобним хваљењем "писаца".

Све то плаћа српски народ, тонући све дубље у културну несамопоузданост и полтронизам.

На Фронтал.РС (просто сам окован тим пројектом) држимо пламен. Ми смо српски тинк-тенк, показна вјежба да може и другачије, симбол за нервирање душмана. Макар и симболично. А није симболично. Ово што ми радимо кошта дебелих и поштених пара. Тек ће се за још десет година видјети, колико је ово био важан и неодложан посао, који није за свакога.

Побиједићемо вас!

Пишемо и дјелујемо против немјерљиво бројнијег, астрономски плаћенијег непријатеља. Који је, срећом, безидејан, неоригиналан и глуп. Што је и очекивано од слугу непријатеља. Зато би бесмислено било да кукам, рецимо, јер ме је тужила најнепотребнија, најнепродуктивнија и најнеинтелигентнија јалија од свих Невладинића. Зваћемо их Тупа Иструх-нула.

Био је у затвору и Петар Кочић. Чак ни конформиста и Хрват, Иво Андрић, као српски писац није ништа хтио да штампа у Београду под њемачком окупацијом. А и он је прије тога био у аустроугарском затвору због Срба. Не може се, напросто, све сам и одједном. И без жртве.

Ово управо пишем, да се зна како нијесмо помрли. И ја сам жив.

У пуној снази.

Шта је десет година за овако недоказног човјека? Битно је да има идеја. Да се ради. Лако је, потом, за обзнану. Не само да ћемо закукати – већ заурлати. Биће објава, биће књига, биће догађаја. Биће живота.

Живот ће побиједити. Српство ће побиједити. Побиједићемо вас!

И неко ће онда писати о томе.



Оставите одговор